Blog

United

Samo u ovom veku i u ovom milenijumu, dolazili su u Humsku 1 evropski velikani poput Reala, Bajerna, Intera i Porta. Ipak, dolazak Mančester Junajteda, posle 53 godine, bio je nešto posebno – više od igre. Pa makar i u Ligi Evrope.

Svako ko sebe smatra navijačem Partizana, bez obzira kada je rođen, mora u pola noći znati, ma čuj, znati…izdeklemovati zašto je Mančester Junajted bitan za istoriju Partizana, kako su završene obe utakmice polufinala Kupa šampiona iz 1965/66, ko su bili strelci za naš klub…

Ako ste svoju naklonost ka Partizanu dobili u okviru porodice, kao svetinju koja se prenosi s kolena na koleno, sigurno ste u bližoj ili daljoj familiji imali nekoga ko bi vam na svoj način preneo to predanje o susretu Partizanovih i Bazbijevih „beba“ od pre više od pola veka. Pa bio to otac, deda, ujak, stric…
Taj Mančester Junajted iz 1966, ta dva susreta, to je ugaoni kamen Partizanove istorije, posle kojeg se Partizan upisao u velikane.

Imao je Partizan značajnih evropskih pobeda i posle te čuvene 1966, ali nikad tako veliku i značajnu kao protiv „crvenih đavola“. Sve pobede posle toga bile su, ipak, samo odblesci jednog sjajnog uspeha od pre pola veka . Svaka ta velika Partizanova pobeda, posebno protiv ostrvskih ekipa – a pamtimo Kvins Park Rendžers, Njukasl, Seltik… bila je prilika da se ogreju napaćena srca naših najbližih srodnika, da se po ko zna koji put vrate na priču o Mančesteru te da se opet razgrne žar partizanštine u njima. A onda bi, sa setom ali i ponosom, svaki od tih naših najbližih, počeo svoju verziju Albertovog „During the war…“ :

„Ne znam jesam li ti pričao…“ (a jeste, bar dvadeset puta)…“taj Nobi Stajls je bio prgav i bezobrazan u tri lepe, tukao je čitav meč Vladicu, a Vladica majstor, znaš, njega su zvali Poslovođa ali bio je sitan, nejak…e onda je došao Miladinović, jeb`o je Stajlsu majku majčinu pa je Stajls bežao od obojice do kraja utakmice.“

I da se ne lažemo, ogromna većina nas od svojih očeva, ujaka i stričeva, nije slušala nikakva predanja o Caru Lazaru ili pesme kosovskog ciklusa, još manje epopeje o Sutjesci, Neretvi ili Kadinjači, već upravo ep o 1966, koji bi vam se toliko urezao u svest da ste kao dete znali ko su bili prvih 11 u Briselu ili Old Trafordu.
E. zato je dolazak Mančester Junajteda izazvao toliko emocija među ovom, relativno starijom crno-belom populacijom, a ne zbog slave i harizme Junajteda iz sadašnjosti, još manje zbog nekog Pogbe, Rašforda ili zato što i ovaj, posrnuli Mančester Junajted, vredi zilion eura ili dolara. Lično, ne palim se na ekipe poput Mančestera, Reala, Bajerna, neretko prebacujem kanal kada ih vidim na TV. Ali, Mančester moraš ceniti. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog te naše 1966, zbog Besta, zbog tri titule prvaka Evrope, zbog dvadeset i kusur titula u Engleskoj, zbog žive legende Aleksa Fergusona…

Ali, od te 1966. sve se promenilo u svetu fudbala: zemlja iz koje dolazi Junajted, još tada bogata i velika, postala je još bogatija; zemlja iz koje je pre pola veka dolazio Partizan, raspala se odavno, smanjila broj stanovnika za više od tri puta, a samim tim se smanjio i basen odakle se crpe veliki talenti (mada, da podsetimo na podatak da su od 17 igrača koji su u dresu Partizana stigli do finala Kupa šampiona 1965/66, samo dvojica selektirani van republike Srbije!); Bosmanovim zakonom igrači su postal slobodni u izboru kluba; dalje, odavno je na Balkanu ukinut limit za odlazak u inostranstvo od 28 godina, što je žestoko oslabilo domaće klubove, a u Evropi je ukinut limit stranih igrača u ekipi.

I zato, Mančester Junajted je danas ekonomska i fudbalska imperija, a Partizan je nekadašnji umorni div koji čeka neke bolje dane, pre svega normalno fudbalsko okruženje, umesto ove lokalne fudbalske boleštine, i ne samo fudbalske…

Ali, igraju Partizan i Mančester Junajted, a za nas “grobare”, oni mogu da igraju i na pesku, i na male golove, to će uvek biti Partizan I Mančester Junajted.

Dan je bio vreo, a put dug

Da će ovaj meč ipak biti poseban, govorilo se i među ekspedicijom Mančester Junajteda. Svi su apostrofirali Stadion Partizana kao mitsko mesto za „crvene đavole“, što zbog tog polufinala Kupa šampiona, što zbog one utakmice iz 1958, kada je Junajted pravo sa ovog stadiona i susreta sa komšijama, otišao u smrt. Održana je i komemoracija, a među prisutnima je bio i velikan iz osamdesetih, Brajan Robson. Broj akreditovanih stranih novinara nikada nije bio veći na našem stadionu. Centrom grada su tumarale grupe Engleza, tražeći dostupna mesta u letnjim baštama.

I došlo je vreme polaska u Hram, na novi duel Partizana i Mančester Junajteda posle više od pola veka. Napolju Miholjsko leto i skoro 30 stepeni, a put do stadiona dug, odakle god dolazili. Za one van Beograda svakako, ali i za stanovnike prestonice, koji često moraju proći kroz čitave lavirinte izbegavajući ulice neprohodne zbog agilne gradske vlasti koja je, u stremljenjima ka boljoj budućnosti baš momački, da ne kažem ultra, raskopala pola grada. Ipak, ulazak na stadion je bio neuobičajeno lak, uprkos tome što sam kroz kapije prošao tek pola sata pre početka. Da li zasluge za to idu Partizanu i dobroj organizaciji ili činjenici da je do tada većina onih koji su nameravali da budu na utakmici već ušla – manje je bitno. Probijanje do starog, dobrog društva na tribini je potrajalo, kroz prepunjene redove istoka, ali je uspešno završeno.

Spektakl je mogao da počne…

Opisivanje toka utakmice je nepotrebno, svako je video kako se ona odvijala, kako je Partizan nezasluženo poražen, voljom sudije – ološa iz Katalonije. Umesto toga, par nepobitnih utisaka…
Partizan je u većem delu utakmice bio nadmoćniji rival. Ostavio je velikog rivala bez šuta u okvir gola, ako ne računamo penal u finišu poluvremena. Odnos u šutevima, bilo na gol, bilo van okvira gola, bio je 15-5 za Partizan, a broj kornera je bio “debelo” u korist “crno-belih”, čak 9-2! Dodajmo na to već pomenuti nedosuđeni penal za Partizan, vidljiv za sve osim za mešetara u sudijskom dresu. Sva ova statistika nije u službi traženja utehe ili slavljenja poraza. Da smo u četvrtak uveče mogli da zanemarimo imena timova, nikada ne bismo rekli da je ekipa koja je bila u podređenom položaju član Premijer lige (i to najuspešnija ekipa u istoriji PL), a da nadmoćnija ekipa dolazi iz srpskog šampionata. I to je najveći kompliment za rad Save Miloševića i njegovih asistenata – što su ekipu Partizana toliko približili evropskim standardima.

Atmosfera u Humskoj 1 je podsetila na neka stara vremena. Ignorisaću pomodare i sav onaj hipsteraj koji se sjatio u četvrtak uveče u Humsku ulicu zbog glamura našeg rivala – toga je uvek bilo. Podrška Partizanovim igračima bila je neverovatna, a u situaciji kad već postoje tri frakcije navijača (koje se te noći nisu međusobno prozivale), treba izdvojiti činjenicu da sem manjih čarki sa Englezima, smeštenim u “kavezu” na severu, nije bilo ničega što bi Partizanove pristalice stavilo na stub srama kod UEFA. Nijedan uvredljiv slogan ili zastava, nijedan simbol kojem mesto inače nije na bilo kojoj Partizanovoj utakmici. Morao je da dođe Mančester Junajted pa da svi shvatimo da je Partizanova utakmica praznik, ali praznik je svaki put kada igra Partizan, pa bi u skladu s tim ovakvo praznično i dostojanstveno ponašanje valjalo ponavljati.

FK Partizan je u organizacionom smislu preduzeo sve korake da ovaj meč bude više od fudbala. Sama organizacija utakmice je bila na visokom nivou, imajući u vidu sve limite Stadiona Partizana i nesuglasice među frakcijama naših navijača, kao i dolazak preko 1.500 navijača gostiju sa Ostrva. Ujutru, na dan utakmice, upriličena je već pomenuta komemoracija na centru terena, u čast čuvene generacije Junajteda, a delegacija “crvenih đavola” je tom prilikom izrazila zahvalnost Partizanu. Zatim, FK Partizan je ovom prilikom izdao program za utakmicu, sadržajno znatno bogatiji od uobičajenih programa koje je klub dužan da štampa za utakmice pod okriljem UEFA.

Dakle…

Partizan je u četvrtak podsetio sve one zaboravne i maliciozne koliko ume da bude velik i dostojanstven. I da, šta god se u poslednjih deset ili više godina nedolično dešavalo u klubu i oko njega, od kancelarija preko terena do tribina, to ne može izbrisati veličinu Partizana kao kluba. A tu veličinu tek ne mogu da izbrišu svi oni koji Partizanu sistematski rade o glavi.

Partizanu u četvrtak uveče nisu bili potrebni medijski jurišnici (ili konjanici?) koji će, kao što je to slučaj sa našim najvećim rivalom, poraz da pretvaraju u pobedu, a siromaštvo igre i visok poraz lakirati nekakvom “hrabrošću” i “velikim iskustvom”. Partizanovi igrači im nisu ni dali priliku za to – oni jesu odigrali kvalitetno i hrabro, i za to im nije bila potrebna potvrda nekakvih Nemanja Matića (komentatorskih). Ovacije 30.000 ljudi su na kraju utakmice jasno pokazale kako je Partizan igrao. Nije bilo osećaja tuge, već samo besa što nas je lopovluk glavnog sudije lišio makar tog jednog boda. Možda će nam baš taj bod na kraju zafaliti za plasman dalje, ali to neće poništiti sve ono što je Partizan postigao u Evropi ove sezone, o uvim uslovima.

Te 1966, susret sa Mančester Junajtedom bio je ugaoni kamen Partizanove istorije. U idealnom scenariju, Mančester iz 2019. mogao bi biti ugaoni kamen nekog novog Partizana. Fudbaleri, stručni štab, klub i navijači su 24.10.2019. pokazali da možemo da budemo pravi, samo kad hoćemo. I da ne bi bilo zgoreg da, za dobrobit Partizana, malo češće i mi budemo united.

Tekst: Aleksandar Pavlović

Foto: Miroslav Bešlin

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
3 comments
  1. Milutinovic

    Lepo je bilo docekati Mancester nakon vise od pola veka, osecam veliku srecu sto cu biti i medju onima koji ce i na Old Trafordu bodriti voljeni klub.

    Ipak tesko je prihvatiti cinjenicu da je Partizan sto se tice evropskih uspeha ostao zakopan u 1966. godini i da nije ni u onim manje kvalitetnijim takmicenjima od Kupa/Lige Sampiona uspeo da napravi iole vredniji rezultat i skine veliki skalp.

    Do nekih lepsih vremena…

    Vidimo se na Old Trafordu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *