Prvenstvo 1988/89

Tabela

 

 

Treneri: Fahrudin Jusufi (do 10.9.1988.), Momčilo Vukotić (od 11.9.1988. do kraja sezone)

Partizan u prvenstvu 1988/89:

Goran Milojević 31/8, Fahrudin Omerović  28/0, Nebojša Vučićević 27/5, Dragoljub Brnović 27/3, Zoran Batrović 26/6, Predrag  Spasić 26/1, Slađan Šćepović 25/6, Aleksandar Đorđević 25/1, Borče Sredojević 23/0, Bajro Župić 23/0, Vladislav Đukić 22/8, Milonja Đukić 22/5, Vladimir Vermezović 21/0, Darko Milanič 19/0. Miodrag Bajović 19/0, Fadilj Vokri 16/7, Gordan Petrić 15/0, Nikica Klinčarski 13/1, Darko Belojević 9/0, Jovica Kolb 9/0,  Đia 6/0, Miroslav Stević 4/0, Liu 3/0, Goran A. Jevtić 1/0,  autogol protivnika  1.

Rezultati FK Partizan u prvenstvu 1988/89

 

Sažetak sezone

Kada je Partizanu u sezoni 1987/88 „za dlaku“ izmaklo prvo mesto, niko nije mogao slutiti da će naredna sezona biti jedna od najneprijatnijih i najturbulentnijih u klupskoj istoriji. Od sjaja do očaja i nazad, tako bi se u najkraćem mogla opisati.

A počela je dobro…trener Jusufi  je uprkos odlascima Radanovića, Kataneca, Smajića, Milorada Bajovića, Čapljića,  Đukanovića, Pantića, Đurovskog i Bogdanovića (poslednja trojica u JNA) i dalje imao na raspolaganju kvalitetan tim. Dve godine posle Milka Đurovskog, još jedan igrač Crvene zvezde se preselio kod nas, ovog puta to je bio odlični vezista  Goran Milojević. Pored njega, došli su i Dragoljub Brnović iz Budućnosti, Predrag Spasić iz kragujevačkog Radničkog, sa pozajmice u Sutjesci su se vratili Milonja Đukić i Jovica Kolb,  a tokom sezone ekipu su pojačali i Vokri (povratak iz vojske) i centarhalf Gordan Petrić, „zlatni Čileanac“. Ono što je znatno odredilo sudbinu Partizana, ali i našeg najvećeg rivala, bile su propuštene prilike da se angažuju i crno-beli dres obuku Dejan Savićević i Darko Pančev, koji su završili 500 metara niže, u Zvezdinoj ekipi.

Početkom jula, Partizan je učestvovao na turniru u Parizu, gde je u prvoj utakmici poražen od Monpeljea 0-2 a zatim u borbi za treće mesto savladao švajcarski Servet, istim rezultatom.  Krajem istog meseca, na turniru u Bukureštu, Partizan je savladao holandski Den Boš sa 3-1, a zatim visoko poražen od Steaue sa 0-4.

Ipak, pre nego što se lopta zakotrljala, Partizan je morao da reši nesuglasice na liniji Jusufi – Zečević, s kraja prethodne sezone. Tinjao je tihi rat između trenera i generalnog sekretara, ali je početkom jula na sastanku klupske uprave odlučeno da se sekire zakopaju. Ne zadugo…

Ove sezone krenulo je da se primenjuje novo pravilo, spremljeno u „kuhinji“ Miljana Miljanića, posle neregularnog kraja prethodne sezone kada je Priština volšebno primila tri gola u finišu od Čelika, gurajući tako u drugu ligu i Sutjesku, koja je mislila da joj remi protiv Crvene zvezde donosi opstanak, a Zvezdi titulu.  Dakle, od ove sezone, posle svakog nerešenog rezultata izvodili bi se penali, pa bi ekipa koja bi sa penala bila uspešnija osvajala bod, a ona druga bi ostala bez bodova, kao da je poražena tokom 90 minuta. Umesto da se pobeda, kao u Engleskoj, nagrađuje sa tri boda, pribeglo se ovom nelogičnom rešenju koje nikada do tada nije primenjeno ni u jednoj državi. „Inteligentno“, nema šta…

Partizan je startovao mršavom ali bitnom pobedom u Kupu Maršala Tita, na Cetinju protiv Lovćena. U prvenstvu je krenulo porazom od Slobode, ali onda se „parni valjak“ probudio i savladao Sarajevo (6-1) i Dinamo 2-0 (pred 40.000 gledalaca u Humskoj 1) a u Splitu osvojio prvi penal – bod.  I onda kreće haos…

Iako je u prvoj utakmici Kupa UEFA Partizan demolirao sofijsku Slaviju sa 5-0 u egzibicionoj igri,  gubitak penal-boda u Beogradu protiv Osijeka tri dana kasnije, bio je samo povod da uprava smeni Jusufija. Utisak je da su jedva i čekali da se desi rezultatsko posrtanje. Razbuktala se podela, na jednoj strani Jusufi i generali Lončar (predsednik Skupštine FK Partizan) i Radaković (predsednik JSD Partizan), a na drugoj skoro ceo Izvršni odbor kluba, na čelu sa predsedniko IO Mrvićem i uz podršku generalnog sekretara Zečevića, koji je ipak bio na čelu te druge frakcije. Navijači su protestovali, listom stali uz Jusufija, ali ova druga struja je bila moćnija. Mnogo „prljavog veša“ je izneto u međusobnom prepucavanju zaraćenih frakcija, na mesto trenera je postavljen Jusufijev pomoćnik – legendarni Moca Vukotić.

U međuvremenu, odigran je derbi protiv Crvene zvezde, a Partizan je slavio sa 1-0, golom Brnovića na samom početku utakmice, u drugom minutu. Pobeda bi bila ubedljivija da sudije u drugom poluvremenu nisu mahale nepostojeći ofsajd, a iz te akcije je Vladislav Đukić (koji je bio 3 do 4 metra van ofsajda!) pogodio za 2-0. Otišao je da podeli radost sa navijačima na jugu, a sačekao ga je drugi žuti karton i isključenje! Komšijama ni ova obilata sudijska pomoć nije vredela – Partizan je trijumfovao.

Ekipa je u Evropi odigrala još dve odlične utakmice: novih 5-0 u revanšu protiv Slavije u Sofiji, i nezaboravnih 4-2 protiv Rome u Beogradu, kada je Partizan sva četiri gola dao glavom i posle prekida. Ipak, tom prilikom zapalilo se podnožje istočne tribine, Đanini je pogođen upaljačem u glavu a čekao nas je i revanš u Rimu…

U prvenstvu, Partizan je do susreta sa Romom uspeo da savlada Rad na Banjici i Crvenu zvezdu sa 1-0 , i malo vrati mir u kuću. A u Rimu, bili smo svedoci najkukavičkije igre Partizana ikada, ali o tome kad budemo postavili evropsku sezonu 1988/89. Uglavnom, eliminacija uz laganih 0-2, bez zrnca energije i trunke borbe, čast retkim pojedincima.

Uoči revanša, i posebno posle njega, svedosci smo sunovrata u domaćem prvenstvu! Rat u upravi odrazio se i na ekipu, pa u novembru i decembru Partizan u poslednjih sedam utakmica uspeva da osvoji samo jedan bod! Bez pobede, sa samo jednim penal-bodom protiv Rijeke, porazima od Vardara u Beogradu, Radničkog i Vojvodine u gostima, i gubitke penal-bodova od Spartaka i Čelika kući, i Budućnosti u gostima! Brodolom je mala reč za sve ovo. Ekipa, po ko zna koji put u istoriji, postaje žrtva nesloge i haosa unutar uprave kluba.  Vokri preti da će u polusezoni napustiti klub, Vladislav Đukić je na „tankom ledu“, Kinezi Đia i Liu se posle Olimpijade u Seulu nisu nikada više ni vratili u Partizan…

Ipak, tračak svetlosti se pojavio krajem novembra i početkom decembra – Partizan je,  pošto je još u ranu jesen eliminisao Budućnost u osmini finala kupa, u četvrtfinalu savladao Zvezdu u dve utakmice (2-1 na JNA, 1-1 u komšiluku). Golovi Vladislava Đukića i Vokrija (2 puta) srušili su najvećeg rivala ali su uzgred, verovatno, sprečili kompletan raspad kluba.

Skupština kluba je održana po završetku jesenje polusezone, krajem decembra, i ona je ozvaničila poraz frakcije koju su predvodili Lončar i Radaković.  Izglasano je poverenje Zečeviću i nastavilo se dalje, klub je uplovio u mirnije vode.

Tokom prolećne polusezone, ekipa se stabilizovala. Zabeležno je čak deset pobeda u prvenstvu, uz šest poraza i samo jedan remi i osvojen penal-bod. Od bitnijih utakmica izdvajamo pobedu nad Hajdukom u Beogradu, ali i poraz na Maksimiru, koji su obeležili neredi i sukobi navijača Dinama i Partizana, kao slutnja skorog kraja zajedničke države. Sve to se desilo godinu dana pre „delija – prvoboraca“ i njihovog performansa u Zagrebu, 13.maja 1990, ali valjda se u zvaničnu istoriografiju računa samo ono što organizuju udbaški aktivisti, a ne i spontani navijački neredi.

Rezultati u prvenstvu su svakako bili bitni da se vrati prilično poljuljani renome kluba, ali su sve snage bačene na nacionalni kup, koji Partizan nije osvojio pune 32 godine! U polufinalu, posle beogradskih 2-1 protiv Mačve golovima Šćepovića, u revanšu u Šapcu Partizan je promašio penal (Dragoljub Brnović), a onda su „crno-beli“ do kraja strepeli za rezultat. Ostalo je 0-0, i posle 10 godina izboreno je finale, 10. maja protiv Veleža, na našem stadionu!

Bila je to spektakularna utakmica, koju je Partizan rešio sa čak 6-1! Posle više od tri decenije, Partizan je najzad doneo pehar nacionalnog kupa u Humsku ulicu. Ambijent je tog dana bio nestvaran, utakmica nezaboravna, i bio je to pravi melem na sve rane zadobijene te sezone.

Titulu prvaka Jugoslavije je, na opšte iznenađenje i po drugi put u istoriji, osvojila novosadska Vojvodina, koja je na najbolji način iskoristila blede nastupe klubova iz „velike četvorke“ i pravilo „penal-boda“. Napredak i Čelik su ispali u niži rang, a treba reći da je Čelik ispred sebe imao nemoguću misiju jer je kažnjen oduzimanjem šest bodova.  Hajduk, kao treći, ipak nije izborio plasman u Evropu, jer je od strane UEFA bio kažnjen zabranom nastupa zbog nereda njegovih navijača protiv Marselja.

Najbolji igrač Partizana u ovoj sezoni svakako je bio Goran Milojević, koji je u sva tri takmičenja odigrao  42 utakmice i dao 11 golova (31/8 u prvenstvu), a najbolji strelci ekipe u šampionatu su bili Vladislav Đukić sa 8 i Fadilj Vokri sa 7 golova.  Vladislav Đukić je odigrao ukupno 32 utakmice u sva tri takmičenja i dao 14 golova, a poseban kuriozitet je da je postigao golove protiv svih ostalih ekipa „velike četvorke“,  prvaka Vojvodine, kao i protiv Slavije i Rome u Kupu UEFA.

Tako se, ipak u svetlim tonovima, završila jedna, po svemu ostalom, veoma mučna sezona. Partizan je osvojio peti kup u svojoj istoriji,  po prvi put ostvario plasman u Kup pobednika kupova, a u prvenstvu je završio na šestom mestu. A to je, posle dvanaeste pozicije na kraju jeseni, ipak delovalo koliko-toliko pristojno. Šta se sve dešavalo unutar kluba, rezultatski je na kraju sve ispalo kao bingo.