Kup 2010/11

Trener: Aleksandar Stanojević                                             

Partizan u Kupu Srbije 2010/11: 

Mohamed Kamara 6/0, Saša Ilić 5/1, Radosav Petrović 5/0, Stefan Babović 4/2, Ivica Iliev 4/1, Marko Jovanović 4/0, Stefan Savić 4/0, Vladimir Stojković 4/0, Mladen Krstajić 4/0, Marko Šćepović 3/4, Prince Tagoe 3/2, Aleksandar Davidov 3/1, Ivan Stevanović 3/0, Miloš Bogunović 3/0, Aleksandar Miljković 3/0, Nemanja Tomić 3/0, Milan Smiljanić 3/0, Almami Moreira 2/1, Pierre Boya 2/1, Joseph Kizito 2/0, Aleksandar Lazevski 2/0, Dominic Adiyiah 2/0, Cleo 1/2, Radiša Ilić 1/0, Vojislav Stanković 1/0, Nikola Aksentijević 1/0, Zvonimir Vukić 1/0, Darko Brašanac 1/0, Živko Živković 1/0, Filip Ilisić 1/0, Srđan Mulćan 1/0.

• golovi Tejga i Vukića sa finala protiv Vojvodine nisu uračunati jer je utakmica registrovana službenim rezultatom

Rezultati FK Partizan u Kupu Srbije 2010/11

*****

I posle više od jedne decenije od odigravanja Kupa Srbije u sezoni 2010/11, u sećanju su brojne kontroverze, vezane za finalnu utakmicu. Ipak, pođimo redom…

U prve tri runde, Partizan je imao lagan posao. Gostovanje u Apatinu, protiv Mladosti, donelo je priliku da rezervisti dobiju veću minutažu, pa čak i neki igrači kojima je ta utakmica bila i jedini nastup u dresu Partizana (Ilisić i Mulćan). Na kraju, ubedljivih 6-0 i lagan plasman u osminu finala, u kojoj je Partizan imao još jedan rutinski zadatak. Na stadionu u Humskoj ulici, Partizan je ugostio novosadski Proleter, ekipu iz Prve lige Srbije, i sa sigurnih 3-0 overio plasman u četvrfinale.

Četvrtfinale je bila poslednja faza takmičenja koja se održavala u jesenjem delu sezone. Partizan je odmerio snage sa ekipom niškog Sinđelića, i savladao domaćina na niškom Čairu, sa ubedljivih 4-0.

Proleće je donelo dva duela u polufinalu i prvo ozbiljno iskušenje. Čekao nas je naš najveći rival, Crvena zvezda, a u zimskoj pauzi Partizan su, pored ostalih, napustili Kleo i Moreira ali je stigao napadač Tejgo. Upravo on je i odlučio prvu utakmicu polufinala, 16. marta, kada je Partizan slavio sa 2-0. Prvo je skrenuo glavom u mrežu jedan šut Smiljanića koji bi završio pored gola, a zatim, u drugom poluvremenu, posle centaršuta Babovića povisio na konačnih 2-0. Danas skoro zaboravljeni Dominik Adija imao je priliku da povisi na 3-0 ali je njegov šut završio na prečki. Zanimljivo je da je Partizan oba gola postigao u 4. minutu poluvremena.

Revanš je odigran za tri nedelje na komšijskom stadionu a Partizan se odlučio za preterano defanzivnu taktiku. Mora se priznati da je Crvena zvezda bila bolji rival, a do pirove pobede od 1-0 došla je u smiraj utakmice. Lazevski u finišu propušta priliku da izjednači, ali svejedno – Partizan je u finalu, i to protiv Vojvodine, koja je u polufinalu savladala Slobodu Point Sevojno.

O finalu se i danas priča, a navijači Vojvodine taj meč i danas pominju kao „nezabeleženu sudijsku krađu“. Ipak, da li je sve bilo tako?

Pre svega, finale je imalo uvertiru. Navijači Crvene zvezde, na čijem stadionu se igralo finale, kao i sam klub, zabranili su da se za finale koristi severna tribina (!?). Tako su, osim zapada, za gledaoce korišćene istočna tribina (samo za navijače Vojvodine) i južna (za Partizanove pristalice). Klub iz našeg susedstva opet je pokazao da je iznad saveza…

Sporni momenti: utakmica je počela sa više od pola sata zakašnjenja. Iako su svi akteri bili tu, rukovodstvo i igrači Vojvodine odbili su da izađu na teren sve dok njihovi navijači nisu ušli na istočnu tribinu stadiona, koja je i bila predviđena za njih. Ko je bar malo pratio tog popodneva pokrajinski medijski javni servis, odnosno RTV, mogao je da vidi da su se navijači Vojvodine veoma kasno zaputili za Beograd, u vreme kada ni sa beogradske periferije ne biste stigli na vreme na utakmicu, a kamoli iz Novog Sada. Danima unapred znao se termin utakmice, nisu morali da putuju 400 kilometara već samo 90, ali kao da je čitava predstava počela još tada…

Dakle, da su se sudije držale pravila, utakmica je morala početi na vreme i posle 15 minuta čekanja da se igrači Vojvodine umilostive da izađu na teren, morala biti završena i kasnije registrovana sa 3-0 za Partizan.

Partizan je poveo 1-0 golom Tejga. Vojvodina je izjednačila u 63. minutu golom Mojsova, kojem je prethodio očigledan ofsajd strelca i još jednog igrača Vojvodine. Naravno, to se u žalopojkama navijača Vojvodine ne pominje.

Sva kasnija dešavanja bi izgubila smisao da je taj, neregularni izjednačujući gol poništen, a nije. Partizan dolazi do nove prednosti posle penala u 72. minutu, kada je srušen Tejgo a precizan sa bele tačke bio je Vukić. Odluka čista kao suza.

Nedugo potom, Vojvodina opet dolazi do izjednačenja, međutim, Partizanov štoper Savić je povučen za dres od Mojsova i pada prilikom pokušaja da odbrani gol. Sudija Veselinović karakteriše situaciju kao faul  Mojsova u napadu – budimo pošteni, prestrogo. To je ujedno i prva odluka na štetu Vojvodine.

Kada je u 83. minutu sudija propustio da svira penal nad štoperom Vojvodine Trajkovićem, prilikom šuta ka golu Partizana, igrači Vojvodine, predvođeni Lazetićem i Trajkovićem, podržani od svojih navijača a naravno i od uprave svog kluba, napuštaju teren! Skandal nezabeležen u domaćem fudbalu.

Svakako da je Vojvodina imala razlog da se žali na suđenje, ali imao je i Partizan. Prvo, neopravdano kašnjenje početka utakmice od strane Vojvodine (i propuštanje da se posle petnaest minuta iznači kraj)  a kasnije i neregularan izjednačujući gol novosadskog tima.

Oba tima mogu biti nezadovoljna suđenjem u finalu. Ipak, utisak je da su u Vojvodini kreirali atmosferu da će jedini pošten ishod biti ako oni pobede, bez obzira na dešavanja na terenu. Tome u prilog govori i njihova predstava sa kašnjenjem finala. Čitava opereta zaokružena je povratkom ekspedicije Vojvodine u Novi Sad i prijemom koji je tadašnji pokrajinski političar, Pajtić, organizovao za igrače i rukovodstvo Vojvodine, predajući im nekakav kartonski pehar, čime je takmičenje za nacionalni kup do kraja uniženo.

Igrači Partizana uputili su se ka krcatom jugu, gde su proslavili osvajanje dvanaestog kupa u istoriji, pevale su se i neke nedolične pesme na račun Vojvodine, a posle svega ostao je gorak utisak.

Utakmica je registrovana službenim rezultatom od 3-0 za Partizan, a samim tim golovi Tejga i Vukića nisu priznati ovim igračima.

Vojvodina je kažnjena oduzimanjem šest bodova u narednoj sezoni, ali je kasnije odluka poništena.