Prvenstvo 1973/74

Tabela

Treneri: Velibor Vasović (do 24.11.1973), Mirko Damjanović (od 25.11.1973. pa dalje)

Partizan u prvenstvu 1973/74: 

Nenad Bjeković 32/14, Radomir Antić 31/1, Momčilo Vukotić 30/7, Refik Kozić 30/0, Vlada Pejović 29/0, Miodrag Živaljević 27/4, Ivan Golac 27/0, Ilija Zavišić 22/4, Miroslav Bošković 21/4,  Nikola Budišić 20/0, Nenad Cvetković 19/5, Borivoje Đorđević 19/1, Blagoja Istatov 18/0, Zlatko Milić 17/0, Aranđel Todorović 15/0, Svemir Đorđić 12/1, Slavko Radojković 11/0, Zoran Racić 8/0, Zoran Vraneš 8/0, Enver Salihodžić 6/0, Slobodan Todorović 6/0, Zoran Cvetanović 4/0, Predrag Tomić 4/0, Milojko Kurčubić 2/0, Vasil Ringov 2/0.

Rezultati FK Partizan u prvenstvu 1973/74

Sažetak sezone

Velibor Vasović je počeo novu sezonu na klupi Partizana tog leta 1973, a na okupu je imao ekipu delimično izmenjenu u odnosu na onu koja je u sezoni 1972/73 zauzela četvrto mesto. Partizan je, posle pet godina, napustio napadač Ilija Katić, golman Mladen Furtula je otišao za Grčku,  u armiju je otišao Blagoje Paunović, a Miloš Radaković u inostranstvo – u Švajcarsku, u istu zemlju kao i pomenuti Katić.

U drugom smeru, u Humsku 1, stigli su Ilija Zavišić (vratio se sa pozajmice iz Bora), golman Belasice iz Strumice Blagoja Istatov, i kao najveće pojačanje, povremeni reprezentativac Jugoslavije i dotadašnji igrač Hajduka, Miroslav Galeb Bošković. Njegov dolazak je pratila prava saga, Hajduk se nije slagao sa njegovom odlukom, ali je Bošković bio prvi igrač koji se obratio Ustavnom sudu i na taj način izdejstvovao svoj prelazak u Partizan! Osim pomenutih fudbalera, u crno-belom dresu su debitovali i momci iz Partizanove škole, odnosno novajlije iz manjih klubova :  Aranđel Todorović, Slavko Radojković, Milojko Kurčubić, Zoran Racić, Predrag Tomić, Zoran Vraneš , Enver Salihodžić i Vasil Ringov.

Posle prvog kola šampionata i remija na Koševu protiv Sarajeva, Partizan je odleteo za Madrid, gde je učestvovao na turniru  „Vilja de Madrid“, na kojem su igrala zaista velika imena evropskog fudbala – Benfika, Milan, Atletiko Madrid i Partizan. Partizan je u prvom meču savladao domaći Atletiko sa 1-0 golom Bjekovića, da bi u finalu  AC Milan bio bolji od naše ekipe, pobedivši sa 2-1, a utešni gol za Partizan opet je dao Bjeković.

U prvenstvu, posle tri remija na startu, usledile su utakmice po šemi  „poraz-pobeda-poraz-pobeda“. Tako su izgubljeni mečevi od Crvene zvezde, Zagreba (opet!) i Olimpije, a savladani su Sloboda, Vardar i aktuelni prvak Željezničar (u gostima). Taj uspeh, uz pobedu protiv Borca u narednom kolu, bio je vesnik lepših dana, ali naprotiv – sledi crna serija. U naredne četiri utakmice Partizan beleži samo remi protiv  Vojvodine, uz tri poraza, od kojih je onaj poslednji, protiv Bora u Humskoj, bio koban po Vasovića. Iako je Partizan vodio sa 2-0, poražen je sa 2-3! Bila je to „labudova pesma“ Vasovića na klupi Partizana. Ipak, ovaj poraz je bio samo vrhunac nezdrave situacije u klubu. Naime, mesec i po dana pre ovog poraza od Borana, smenjen je dotadašnji predsednik Milosav Prelić, mladi poslovni čovek, čiji je jedini „greh“ bio taj što je od vrha partije (čitaj: Tita, i njegovih srpskih poslušnika, oličenih pre svih u Draži Markoviću) zajedno sa hiljadama ljudi iz vrha srpske politike i privrede bio prokažen kao „liberal“. Bila je to seča srpskih liberala, a pošto je i Prelić pripadao toj struji (Nikezić, Tepavac…), morao je da napusti klub.

Pre ove utakmice protiv Bora, štampa se bavi navodnim malverzacijama iz sezone 1972/73, a izvesna Međurepublička komisija predlaže da se grupi timova, pa i Partizanu oduzmu bodovi! ,,Krivica” Partizana bila je u tome što je Partizan, kao gostujući tim bio odgovoran (!?) što je utakmica Olimpija – Partizan počela sa zakašnjenjem, iako je trener Vasović u pismu Izvršnom odboru FSJ jasno rekao da je na vreme izveo ekipu na teren a da je početak utakmice isključiva nadležnost sudije i delegata. Zaista neverovatno.

Ista ta Međurepublička komisija samo par dana kasnije izlazi sa novim predlogom vezanim za dešavanja iz prethodne sezone – da se Partizanu oduzme 6 bodova, jer komisija, pazite sad, ,,smatra da je Partizan ustupio bod Boranima za Đorđevića”!  Od tih kazni kasnije nije bilo ništa, ali je već stvorena dodatna tenzija pred novu utakmicu Partizana i Bora.

Vasović je bio percipiran kao Prelićev čovek, pa u i njegovi dani bili odbrojani.  Postoje razne „teorije“ o tom porazu: te da je Partizan namerno izgubio kako bi Vasović bio odmah smenjen, ili da su bodovi namerno prepušteni Boru kako bi Partizan naredne godine pojačao Boranin Boriša Đorđević…ipak, po svemu sudeći, taj poraz je bio rezultat loše igre i nezdrave situacije u klubu. Besni navijači su na kraju utakmice upali u teren, cepali mreže i zapalili drvene klupe na tribinama, što je u tadašnjim medijima zabeleženo kao početak huliganizma na ovim prostorima.  Vasovića je zamenio dotadašnji trener mlađih kategorija, Mirko Damjanović. On je uspeo da u poslednje dve utakmice jeseni zabeleži pobedu i remi, pa je Partizan pauzu dočekao na 11. mestu, samo dva boda iznad zone ispadanja. Senzacionalni „jesenji prvak“ bio je niški Radnički!

U zimskoj pauzi Partizan učestvuje na prvom Trofeju Marjan u Splitu, gde su  nastupali svi članovi „velike četvorke“, pojačani reprezentativcima iz drugih klubova, koji su na taj način sticali iskustvo pred naredno Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. Partizan su, tako, pojačali Marić i Vladić iz Veleža. Posle remija protiv Zvezde i poraza na penale, Partizan je u borbi za treće mesto savladao Dinamo sa 2-1.

Drugi deo prvenstva počeo je tako što je Partizan pobedio Sarajevo sa 4-0, a sva čeitiri gola postigao je Nenad Bjeković, koji je uspeo i da promaši penal, a za svoju igru je ocenjen čistom desetkom. Partizan je u prolećnoj polusezoni pružio znatno stabilnije partije, savladao je posle dužeg vremena Crvenu zvezdu sa 2-1, a kasnije i Hajduk, u sred Splita, takođe sa 2-1! Doživljena su samo tri poraza – od Proletera, Bora i – pogađate, od Zagreba, i to u Beogradu, sa neverovatnih 0-3! Na kraju, Partizan je, kao i sezonu ranije, zauzeo četvrto mesto, koje je ovog puta ipak bilo dovoljno da se izbori plasman u neko od takmičenja UEFA, posle punih devet godina!  Treba, kao olakšavajuću okolnost za još jednu turbulentnu sezonu, uzeti u obzir i povrede koje su na relativno duži period od terena odvojile Cvetkovića, Budišića, Boru Đorđevića i Vukotića.

Šampionsku titulu je osvojio Hajduk, ispred Veleža, treća je bila Crvena zvezda, a niški Radnički, koji je bio jesenji prvak, na kraju se jedva spasao ispadanja i zauzeo je tek 15.mesto! Iz lige su ispali banjalučki Borac i Zagreb, tim koji je Partizanu uzeo 4 boda te sezone i izbacio ga iz kupa!

Ubedljivo najbolji pojedinac u redovima Partizana u ovoj sezoni bio je Nenad Bjeković, koji je odigrao najviše utakmica (32) i postigao najviše golova (14), a kada tome dodamo i njegova dva nastupa i dva gola u Kupu Jugoslavije, bilans je zaista impresivan!

Pošto je posle dužeg vremena izboren izlazak u Evropu (ne računajući dotadašnje nastupe u Mitropa kupu ili Kupu sajamskih gradova, koji nisu bili takmičenja pod okriljem UEFA), Partizan je rasterećen otputovao u Saragosu, na još jedan međunarodni turnir.  Protiv Ajntrahta iz Frankfurta „crno-beli“ su izborili remi od 2-2 ali su poraženi na penale, a u borbi za treće mesto bolji od Partizana bio je belgijski RWD Molenbek, pobedivši sa 2-1.

Bio je to i formalni kraj još jedne sezone, u kojoj je Partizan  ipak bio za nijansu bolji nego u godinama pre toga – izborio je plasman u Kup UEFA.  Ali, od ekipe sa toliko kvalitetnih igrača i nekoliko povremenih ili standardnih reprezentativaca,  očekivalo se više. Za navijače – to je ipak bila još jedna sezona, osma uzastopna, bez osvojenog trofeja.