1961-1970Evropa (UEFA)

KEŠ 1965/66

Ekipa Partizana pred početak finala Kupa šampiona, 11.5.1966: stoje Hasanagić, Pirmajer, Lj. Mihajlović, Šoškić, Vasović i Rašovi; dole su Jusufi, Bečejac, Kovačević, Bajić i Galić.

Trener: Abdulah Gegić

Partizan u KEŠ 1965/66:

Mustafa Hasanagić 9/6, Velibor Vasović 9/2, Fahrudin Jusufi 9/1, Josip Pirmajer 9/1, Branko Rašović 9/0, Milutin Šoškić 8/0, Mane Bajić 8/0, Vladimir Kovačević 7/3, Radoslav Bečejac 7/1, Jovan Miladinović 7/0, Ljubomir Mihajlović 4/0, Milan Galić 3/2, Joakim Vislavski 3/0, Dimitrije Davidović 3/0, Milan Damjanović 2/0, Ivan Ćurković 1/0, Milan Vukelić 1/0

Rezultati FK Partizan u KEŠ 1965/66

Šesnaestina finala Kupa evropskih šampiona, drugi meč, 13.10.1965, Nant, Stadion Marsel Sopen, 22.000 gledalaca, strelci:  Kovačević 42’, Galić 48’

Partizan: Milutin Šoškić, Branko Rašović, Fahrudin Jusufi, Milan Damjanović, Velibor Vasović, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Josip Pirmajer, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić, Milan Galić

Zahvaljujući nerešenom rezultatu u Nantu, Partizan je sačuvao preimućstvo stečeno u Beogradu i kvalifikovao se za sledeće kolo Kupa šampiona. Ovaj mali revanš za veliki neuspeh na „Parku prinčeva“ prošle subote došao je u dobar čas da malo razvedri tmurnu atmosferu u našem fudbalu.
Jugoslovenski prvak mogao je da dobije revanš meč da nije posle vođstva sa 2-1 zatvorio igru i
omogućio domaćinima da izjednače na 2-2. To su bili dramatični trenuci u kojima je odbrana podnela sav teret ptorivničkih napada, a Šoškić i  Vasović su odigrali glavnu ulogu.
U 32. minutu Nant je smanjio razliku u golovima na minimalno preimućstvo Partizana. Bila je to
lepa akcija započeta na levom krilu, završena na desnom. Blanše je spretno ubacio loptu u kazneni
prostor. Manji ju je sproveo u mrežu baš u trenutku kada se Šoškić nalazio u najnezgodnijoj ssituaciji pa je njegova intervencija zakasnila za delić sekunde. U 43. minutu Jusufi centrira sa desnog krila, Galić sprovodi loptu glavom Kovačeviću ovaj puca sa 16 metara lepo po zemlji i pogađa levi golmanov
ugao – 1-1.

Prva navala Partizana posle odmora bila je plodonosna. Kovačević je vešto dodao loptu Galiću koji je bio na mestu leve spojke. On se driblingom oslobodio Šenadeka i sa oko 14 metara poslao loptu pored same stative u mrežu za 2-1. U 70. minutu izjednačenje. Posle akcije na levom krilu Blanše je sa deset metara pogodio desni donji ugao Šoškićevog gola, pa je Partizanova prednost ponovo dovedena na beogradsku razliku od dva gola. ("Sport")

Osmina finala Kupa evropskih šampiona, prvi meč, 09.11.1965, Beograd, Stadion JNA, 24.203 gledaoca, strelci: Jusufi 69’, Hasanagić 75’, Pirmajer 88’

Partizan: Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Branko Rašović, Fahrudin Jusufi, Jovan Miladinović, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Joakim Vislavski, Josip Pirmajer, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić

Baklje su osvetljivale svaki kutak. Stadion JNA odavno nije izgledao ovako impozantno. Jedna
utakmica pretvorena je u trijumf. Partizan je u velikom stilu zbrisao ekipu Verdera. Pobeda od 3-0 otvara put ka četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona. Najzad trenutak radosti u jugoslovenskom fudbalu. Posle prvaka Francuske Nanta, koji je eliminisan u prvom kolu, došao je na red šampion SR Nemačke.  ("Sport")

Opet su „crno-beli“ zaigrali izvrsno i upotpunili
odličan internacionalni bilans još jednim
velikim podvigom. Zato su nagrađeni ovacijama,
koje su uistinu i zaslužili.

Osmina finala Kupa evropskih šampiona, drugi meč, 17.11.1965, Bremen, Vezer stadion, 28.478 gledalaca

Partizan: Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Branko Rašović, Fahrudin Jusufi, Milan Damjanović, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Joakim Vislavski, Josip Pirmajer, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić

Fudbalska ekipa Partizana uspela je da se sa zakašnjenjem vrati sa stadiona u svoj hotel. Oko 500 policajaca konačno je uspostavilo red oko svlačionice rasteravši zagrižene navijače domaćeg kluba, koji je eliminisan iz Kupa šampiona, i obezbedilo izlazak Partizanovih fudbalera iz svlačionice i ulazak u autobus.

Partizan je pobeđen sa 1-0, ali je sa ukupnim rezultatom 3-1 eliminisao iz Kupa šampiona prvaka Zapadne Nemačke, Verder iz Bremena. Ali po koju cenu? Po cenu trojice povređenih igrača, po cenu ogromnog savlađivanja da se na protivnikove nalete, provokacije, besomučnu tuču ne odgovori istom merom. Način na koji su Nemci mislili da pobede Partizan nema ništa zajedničko sa fudbalom. Mučki udarci zamenili su driblinge, šuteve, kombinacije. Na čast nemačkom fudbalu ako ima takvog prvaka. Odlučili su nervi. Partizan je uspeo da primi samo jedan gol, samo zato što su njegovi igrači
uspeli da se uzdrže od osvetničkih  napada.

Najbolji na terenu bio je Šoškić. Veoma se istakao Vasović a sjajno su se borili i ostali bekovi Jusufi
i Damjanović, zatim Bečejac i Rašović. ("Sport")

Četvrtfinale  Kupa evropskih šampiona, prvi meč, 02.3.1966, Prag, Stadion Letna, 30.214 gledalaca, strelac: Hasanagić 15’

Partizan: Ivan Ćurković, Velibor Vasović, Branko Rašović, Fahrudin Jusufi, Milan Vukelić, Jovan Miladinović, Ljubomir Mihajlović, Dimitrije Davidović, Joakim Vislavski, Josip Pirmajer, Mustafa Hasanagić

Kada je sudija odsvirao kraj prvog poluvremena, nas oko stotinu Jugoslovena bili smo najsrećniji na prepunim tribinama praške Sparte. Rezultat je bio 1-1 a igrači Partizana neprijatno su iznenadili Spartin tim i publiku svojom dobrom igrom. Pa ipak pored velike sreće postojao je crv sumnje da li će Partizan do kraja igrati dobro i korisno kao u prvih 45 minuta. Na žalost imali smo pravo kada smo sumnjali. Jer posle 1-1, u nastavku je Sparta postigla tri gola i konačan rezultat je 4-1 za domaći tim.
Da su „crno-beli“ u nastavku igrali defanzivno kao u prvom poluvremenu kada je Jusufi striktno
čuvao najopasnijeg domaćeg igrača Kvašnjaka, a Davidović iako sa brojem 8 bio desni bek, sigurno se ne bi dogodilo da prime tri gola. Revanš se igra u Beogradu sledeće srede ali postoji malo nade da se naš šampion posle ovog ubedljivog poraza plasira u polufinale Kupa šampiona.

Kako je Partizan postigao jedini gol u Pragu: Ćurković je dodao na ivici šesnaesterca loptu Vasoviću. Iskusni igrač „crno-belih“ video je pred kaznenim prostorom protivnika Hasanagića. Brzo je reagovao i u pravoj liniji uputio loptu vođi navale. Hasanagić je munjevito reagovao, dokopao se lopte, prevario Tihog i tako snažno šutirao da Kramerijus nije imao vremena ni ruke da podigne. Bilo je 1-0 za Partizan u 15. minutu. ("Sport")

Četvrtfinale  Kupa evropskih šampiona, drugi meč, 09.3.1966, Beograd, Stadion JNA, 46.912 gledalaca, strelci: Kovačević 4’, Vasović 23’, Kovačević 29’, Hasanagić 35’,
Hasanagić 75’

Partizan: Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Branko Rašović, Fahrudin Jusufi, Jovan Miladinović, Ljubomir Mihajlović, Dimitrije Davidović, Mane Bajić, Josip Pirmajer, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić

Čuda se retko događaju. Pa ipak, jedno se dogodilo juče na stadionu JNA. Navijači „crno-belih“ bili su unapred spremni da posle praškog neuspeha kao najveći uspeh svojih ljubimaca pozdrave izjednačenje ukupnog rezultata i eventualno treću utakmicu na neutralnom terenu u Beču. Međutim, fudbaleri Partizana prevazišli su očekivanja i prognoze porazivši šampiona Čehoslovačke do nogu! Pet beogradskih golova – to je najveća senzacija u ovogodišnjem Kupu evropskih šampiona. Svi su još posle Praga videli Spartu u polufinalu. Međutim, praški fudbaleri mogu da budu zadovoljni što su ovako jeftino prošli.

Junak utakmice bio je Velibor Vasović koji je totalno onemogućio najopasnijeg napadača Sparte
Kvašnjaka, postigao drugi gol i dao recept kako se treba boriti za svoj tim. Posebne komplimente
zaslužuju gledaoci koji su svojim bodrenjem pomogli fudbalere Partizana. U ogromnom oduševljenju izneli su na ramenima svoje ljubimce koji su u svlačionicu stigli bez dresova. Oni su ostali u rukama navijača kao uspomena na slavlje koje odavno nisu doživeli. ("Sport")

Polufinale Kupa evropskih šampiona, prvi meč, 13.04.1966, Beograd, Stadion JNA, 50.000 gledalaca, strelci:  Hasanagić 46’, Bečejac 58’

Partizan: Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Branko Rašović, Fahrudin Jusufi, Jovan Miladinović, Ljubomir Mihajlović, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Josip Pirmajer, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić

Posle izvanredne igre u drugom poluvremenu „crno-beli“ su zasluženo savladali Mančester Junajted sa 2-0, ali i propustili priliku da pre revanša obezbede vizu za finale. 47. minut: Jusufi je izvanredno centrirao a Hasanagić, iako priklješten dvojicom protivnika, zahvatio loptu glavom i neodbranjivo
pogodio u levi ugao. Golman Greg se bacio koliko je dug ali je lopta van domašaja njegovih ruku pogodila cilj. Zatim, 59. minut: akcija između Vasovića i Bečejca bila je možda i najlepši potez u ovoj velikoj borbi. Prvo je Vasović majstorski „proturio“ loptu u kazneni prostor a zatim je Bečejac „na istom nivou“ nastavio: umirio je loptu i bez oklevanja neodbranjivo šutirao u desni donji ugao. To je bila pobeda! ("Sport")

Polufinale Kupa evropskih šampiona, drugi meč, 20.04.1966, Mančester, Stadion Old Traford, 61.475 gledalaca

Partizan: Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Branko Rašović, Fahrudin Jusufi, Jovan Miladinović, Ljubomir Mihajlović, Dimitrije Davidović, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić

Fudbaleri „crno-belih“ posle velike borbe sačuvali su prednost postignutu u Beogradu i 11. maja u Briselu igraju utakmicu finala za Kup evropskih šampiona protiv madridskog Reala. To je bio najduži Partizanov fudbalski dan, koji je po svemu onome što se moralo izdržati na putu do trijumfa trajao, rekli bi, nikad duže nego sinoć na Old Trafordu. Naš šampion je preskočio sve prepreke, veće nego ijedan drugi tim, u njegove trofeje ušli su skalpovi Nanta, Verdera, Sparte i Mančester Junajteda. Da li je mogao da bude teži i trnovitiji put do finala? Zbog toga se toliko i radujemo! Imamo pravo,
jer je Partizan visoko podigao našu fudbalsku zastavu, baš ovde, u kolevci fudbala, da nije mogao da napravi ni lepši ni miliji poklon! Pridružujući se radostima možemo samo da se ponosimo svim onim što su „crno-beli“ postigli u ovogodišnjem Kupu šampiona, stiskajući palčeve za još jednu nadu u  kojoj ćemo svi goreti do poslednje, ali i najveće bitke u finalu. ("Sport")

Finale Kupa evropskih šampiona, 11.5.1966, Brisel, Stadion Hejsel, 46.745 gledalaca, strelac:  Vasović 55’ 

Sudija: Rudolf Krajtlajn (SR. Nemačka)

Partizan: Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Branko Rašović, Fahrudin Jusufi, Ljubomir Mihajlović, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Josip Pirmajer, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić, Milan Galić

Partizan je petnaest minuta bio evropski šampion. Ekipa se posle Vasovićevog pogotka povukla u bunker. To je bio početak kraja. Za šest minuta, Amansio i Serena dokrajčili su diskusiju kome će pripasti sve počasti. Ponovila se bolest stara koliko i naš fudbal: uvek nam ponestane daha kada treba staviti tačku na trijumf. Iako nije pobedio, ipak je ove noći Partizan postigao svoj najveći uspeh. Do finala on je imao neuporedivo teži put od Reala, koji se tek u polufinalu (eliminisanjem Intera) pokazao kao veliki tim. Ove nezaboravne briselske noći on je pobedio Partizana samo sa 2-1, toliko
skromno i neubedljivo da je i pobeđeni ostao neokrnjene slave. Nešto više, Partizan je realno imao šansu da bude prvak Evrope. Njemu je pripao početak, Realu kraj. Međutim, on je i sagoreo na vatri velikih želja: protivno zaključku da se posle vođstva pređe u pojačane napade, posle prvog gola Partizan se povukao u odbranu, više instiktivno nego planski, više zbunjeno nego organizovano. Kao da se ceo tim uplašio vođstva. Poražen je, ali, sa malo sportske sreće, mogao je biti i pobednik. On se borio časno, doraslo,pa zaslužuje priznanje, bukete i aplauze.
Uz svu gorčinu poraza, ostao je veliki tim. Možemo samo iskreno žaliti što se neće skoro sastati
takav tim kao ovaj, koji se opraštao u Briselu. Upravo zbog svega toga, generaciji igrača Partizana,
koju smo pozdravili ove poslednje noći, još jednom hvala! ("Sport")

*****

U Kupu šampiona 1965/66 Partizan je krenuo trijumfalno – u prve dve runde savladani su francuski šampion Nant (2-0 u Beogradu, 2-2 u Nantu) i nemački Verder iz Bremena (3-0 u Beogradu, 0-1 u Bremenu). Sledeća runda je donela okršaj sa praškom Spartom, a posle poraza od 1-4 u Pragu, našem klubu nisu davane velike šanse, tim pre jer je tadašnji čehoslovački fudbal bio u evropskom vrhu. Ipak, pred 55.000 navijača, Partizan je zgromio Spartu u revanšu sa 5-0 i tako izborio plasman u polufinale, gde ga je čekao Mančester Junajted. Posle 2-0 u Humskoj, Partizan je uspeo da se odbrani na Old Trafordu i porazom od 0-1 izbori finale, zakazano za 11.maj u Briselu, protiv madridskog Reala.


Tog dana, trebalo je da se kruniše sve ono postignuto od septembra 1965. Partizan je eliminisao prvake evropskih fudbalskih sila, prvake Francuske, Nemačke, Čehoslovačke i Engleske. Ipak, u finalu su se pokazale sve slabosti,pre svega u lošoj organizaciji kluba. Na utakmicu su neki igrači došli avionom, neki sopstvenim kolima (!?), kroz Partizanov kamp su defilovali menadžeri, polemisalo se da li će igrači nositi Adidasove ili Pumine kopačke, dan pre utakmice igračima je dozvoljen šoping u Briselu… nije bilo autoriteta u klubu koji bi prekinuo taj vašar, jer ekipa je mislila na sve osim na tih odlučujućih 90 minuta.

Ekipa Partizana je bila sjajno selektirana, prvo u mlađim kategorijama od strane Florijana Matekala (zato se često ta generacija naziva “Matekalovim bebama”) a zatim je kroz rad Stjepana Bobeka izbrušena u jugoslovenskom šampionatu, kada je za pet godina osvojila četiri titule prvaka. Selekcija je bila takva da su igračima iz Partizanove škole (Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bajić, Vasović, Hasanagić, Kovačević) vremenom pridodati tada najbolji fudbaleri iz ostalih klubova – Pirmajer (FK Novi Sad), Rašović (podgorička Budućnost), Bečejac i Galić (obojica iz zrenjaninskog Proletera). Ta ekipa je bila svesna svoje moći, poigravala se sa rivalima u domaćoj ligi, ali nažalost, nije imala autoritet iznad sebe koji bi je spremio za najvažniji meč, onaj u Briselu.

Navijači slabe pobedu nad Verderom

Abdulah Gegić, koji je bio trener u toj sezoni, bio je, bez ikakve sumnje, odličan stručnjak. Ali sa ove distance, ekipi Partizana je pre bio potreban odlučni vojskovođa koji će uvesti totalnu disciplinu pred finale.

A discipline nije bilo ni u tragovima. Uprava kluba nije bila svesna veličine ekipe i značaja utakmice, i toga šta utakmica donosi. Po Partizanovom kampu su uoči finala vršljali menadžeri, obećavajući kule i gradove momcima koji su posle finala imali zakonsku mogućnost da sa 28 godina odu u inostranstvo. Svi su oni bili telom u Briselu, a duhom na nekom od inostranih stadiona gde su očekivali da nastave karijeru. U takvoj situaciji, može se zamisliti kolika je bila koncentracija pred utakmicu života…

Čak i u tim okolnostima, Partizan je stvarao šanse u finalu, šanse koje je bilo teže promašiti nego iskoristiti. Pa su “crno-beli” čak i poveli, ali radost je trajala samo petnaest minuta. Najpre je Amansio “lomio” Vasovića na nekih dvadeset metara od gola, a Vasović nije našao za shodno da ga faulira. Pravdao se kasnije Vasović svojim džentlmenskim pogledom na fudbal. Prilično neuverljivo, s obzirom na to da Vasović nikada nije važio za “bubicu”na terenu, već je pored ogromnog kvaliteta koji je imao, umeo da bude i prgav i da pređe granice fer-pleja. Nešto kasnije Serena je iz daljine savladao Šoškića i to je bilo konačnih 2-1 za Real.

Velibor Vasović, koji je postigao jedini gol za Partizan u finalu, od potencijalnog junaka došao je do zvanja tragičara utakmice, ali realnije je reći da su tragičari bili svi ti momci koji su to veče poraženi na Hejselu.

Ono što se desilo u Briselu i u godinama posle njega, bilo je pre nalik kliničkoj smrti. Posledice izgubljenog finala osećale su se još dugo. Ili, da budemo precizni – nisu to bile posledice izgubljenog finala, već posledice svih onih nezdravih odnosa koje su prethodile finalu. Finale Kupa šampiona u Briselu moralo je biti ugaoni kamen, posle kojeg bi Partizan, ovenčan titulom prvaka Evrope, išao samo napred, u visine. Umesto toga, usledile su godine stagnacije.

Gol Vasovića u finalu KEŠ

Zašto se to desilo? Zato što je igračka i čisto fudbalska vrednost ekipe daleko prevazilazila sposobnosti uprave kluba, odnose u klubu, pa čak i svest i karakter samih igrača. Te sjajne igrače nije imao ko da vodi. Autoritet nekolicine najboljih fudbalera je daleko prevazilazio autoritet klupskog vođstva, i išao do granica bahatosti. Egoizam i nesloga vladali su među igračima, a nikog „odozgo” nije bilo da sredi i “ispegla” odnose, da lupi pesnicom o sto, da sagleda strateške ciljeve kluba. Kao da niko nije bio svestan prilike koja se ukazuje jednom u pedeset ili sto godina.
Kao da niko nije bio svestan značaja finala. Partizan nije bio spreman za svoju najbolju generaciju.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *