Prvenstvo 2007/08

Tabela

 

• Pošto Mladost iz Lučana nije ispunjavala finansijske zahteve da i naredne sezone učestvuje u Superligi, njeno mesto je odlukom FSS zauzeo Banat i tako administrativnim putem ostao u ligi.

Treneri|: Miroslav Đukić (do 25.12.2007), Slaviša Jokanović (od 25.12.2007)

Partizan u prvenstvu 2007/08: 

Zoran Tošić 32/8, Lamine Diarra 31/12, Đorđe Lazić 30/6, Almami Moreira 28/7, Darko Maletić 28/0, Stevan Jovetić 27/12, Antonello Juca 25/5, Nemanja Rnić 25/0, Darko Božović 24/0, Ivan Obradović 19/0, Antonio Rukavina 17/1, Aleksandar Lazevski 16/2, Žarko Lazetić 15/1, Nikola Mitrović 15/0, Miloš Mihajlov 15/0, Nenad Đorđević 14/6, Ednilson 14/0, Srđa Knežević 10/0, Mladen Božović 10/0, Milan Vještica 9/0, Marko Jovanović 9/0, Dragan Čadikovski 8/2, Slaven Stjepanović 7/1, Marko Ćetković 6/0, Milovan Sikimić 5/0, Predrag Lazić 3/0, Borko Veselinović 3/0, Vitor Hugo 2/0, Risto Lakić 2/0, Branislav Stanić 1/0, Živko Živković 1/0.

Rezultati FK Partizan u prvenstvu 2007/08

Sažetak sezone

Posle dve sezone previranja unutar kluba i protesta navijača protiv uprave, Partizan je u leto 2007. napravio velike rezove, kako u organizacionom smislu, tako i u igračkom kadru. Dugogodišnji sportski direktor, Nenad Bjeković, napustio je položaj, a na njegovo mesto je došao dojučerašnji prvotimac, Ivan Tomić. U vrhu kluba, takođe su se desile promene – novi predsednik postao je Tomislav Karadžić, a i generalni sekretar Žarko Zečević je napustio funkciju. Funkcionerska mesta su dobili i bivši asovi, Zoran Mirković i Gordan Petrić.

Iako je trener i dalje bio Miroslav Đukić, u sportskom sektoru su se desile neke velike promene, koje su zatalasale javnost. Stručni štab je rešio da se zahvali dugogodišnjim asovima, Ivici Kralju i Albertu Nađu, što je naišlo na iznenađenje među navijačima ali i na otpor kod ovih igrača, pa su pale i neke teške reči, kao što je bila konstatacija Ivice Kralja da je „Partizan kao Titanik“.

Osim Kralja i Nađa, crno-beli dres su razdužili i golmani Asprogenis i Jovšić, zatim Smiljanić (Espanjol), Zajić (Valerenga), braća Nebojša i Nenad Marinković, Vukelja, napadač Odita (otišao u UAE), Lomić (Koblenc), Bosančić, Lazarević, Bajić (Koblenc) i Gulan, uz  pomenutog Ivana Tomića, koji je završio karijeru i postao sportski direktor.

Kad su u pitanju pojačanja, vrlo brzo po početku sezone videlo se da je novi sportski direktor, Ivan Tomić, pokazao da i te kako ima smisla za ovaj posao. Stiglo je nekoliko novih igrača, ali naglasak je bio na njihovom kvalitetu. Osim par pridošlica koji se nisu snašli (što je uvek rizik u ovom poslu), ostali su podigli nivo Partizanove igre. I sada, godinama kasnije, možemo reći da su upravo igrači koji su pojačali Partizan u leto 2007. utabali put za dugogodišnju dominaciju „crno-belih“ u domaćem fudbalu.

Kao nikada do tada, strana pojačanja bila su pun pogodak. Novi centralni vezni postao je Almami Moreira, iz Gvineje Bisao, došao iz Aveša, sa iskustvom igranja u Boavišti, Dinamu iz Moskve, HSV-u, Standardu, zatim defanzivni vezni Antonelo Žuka, novajlija iz Botafoga, napadač Lamin Diara iz Senegala, prethodno član Zrinjskog iz Mostara i još jedan napadač – Brazilac Vitor Ugo. Od svih pobrojanih, jedino se Vitor Ugo nije snašao i posle polusezone je napustio Partizan.

Domaća pojačanja je predvodio mladi reprezentativac Zoran Tošić iz Banata, golmanska pozicija je popunjena novim ljudima – Darko Božović je došao iz Bežanije a Aleksandar Radosavljević iz Čukaričkog, a u zimskoj pauzi je stigao još jedan golman Božović – Mladen, iz podgoričke Budućnosti. Iz Gengana je došao štoper Milovan Sikimić (i ubrzo se teško povredio), a iz Zete tandem Slaven Stjepanović – Marko Ćetković. Spisak letošnjih pojačanja zaključuje još jedan „zadnji vezni“ – Nikola Mitrović iz Napretka. Šansu su tokom sezone dobijali i mladići iz Partizanove škole – Branislav Stanić, Marko Jovanović, Srđa Knežević, Živko Živković i Aleksandar Lazevski.

Nagoveštaj velikih mogućnosti ovog sastava stigao je već u kvalifikacijama za Kup UEFA, kada je Partizan u dve utakmice pregazio mostarski Zrinjski (6-1 u Mostaru, 5-0 u Beogradu), ali je odlukom UEFA Partizan eliminisan iz Evrope, znog navijačkih nereda tokom prvog meča u Mostaru. Gorka pilula se morala progutati i klub je, hteo-ne hteo, ostao fokusiran samo na domaća takmičenja.

Superliga je brojala dvanaest ekipa koje su igrale po trokružnom bod-sistemu, svako sa svakim.

Počelo je pobedom Partizana protiv Vojvodine u Novom Sadu od 1-0, golom Jovetića, a nastavilo se sa još pet uzastopnih trijumfa – pali su Čukarički, OFK Beograd i lučanska Mladost u gostima, a Banat i Napredak kod kuće. Pred utakmicu sa Crvenom zvezdom u Humskoj, bukvalno se tražila „karta više“ – napadačka i efikasna igra Partizana je vraćala publiku na tribine. Derbi je završen 2-2, a usledio je još jedan remi, u Smederevu. Kada je Partizan prebrodio naredna dva meča, pobedivši kulski Hajduk i Bežaniju, čekala su ga tri uzastopna meča na svom terenu, pa su svi očekivali da posle tog perioda Partizan zacementira prvo mesto. Ipak, desilo se neverovatno: ako remi protiv čačanskog Borca možemo opravdati time da lopta jednostavno nije htela u gol, na narednoj utakmici protiv Vojvodine Partizan je ispustio već viđenu pobedu. U prvih petnaestak minuta Partizan je vodio sa 2-0, golovima Jovetića i Diare, ali posle kiksa golmana Božovića a zatim i još jednog Kačarevog gola, iz očiglednog ofsajda, Vojvodina se vraća u igru. Ni gol Tošića za 3-2 nije bio dovoljan jer je Kačar u finišu došao do het-trika za konačnih 3-3. Treća utakmica u toj seriji – Čukarički, i očajna igra Partizana koji tek u finišu, sa penala, dolazi do konačnih 1-1…

Ipak, sa četiri uzastopne pobede do kraja jeseni, Partizan je postao „jesenji prvak“, sa šest bodova prednosti ispred Crvene zvezde. Glavne poluge ekipe bili su Moreira, Žuka, Diara, Tošić, Jovetić i Rukavina, koji je po završetku jesenje polusezone potpisao za Borusiju iz Dortmunda.

Na iznenađenje navijača, trener Miroslav Đukić je na kraju jeseni odlučio da prihvati poziv Zvezdana Terzića i postane selektor Srbije. Njegova odluka da na poslednjoj utakmici protiv Mladosti u ekipu ubaci Tošića i Žuku, igrače sa žutim kartonima koji su mogli da pauziraju taj meč i tako budu u sastavu za prvi prolećni duel protiv Zvezde, ni danas nije jasna nikome. Đukić je tako otišao a svom nasledniku je za prolećni derbi ostavio ekipu bez Tošića i Žuke u sastavu…

A naslednik je bio Slaviša Jokanović. Bivši reprezentativac i igrač Partizana, bio je početnik u trenerskom poslu ali se hrabro prihvatio klupe „parnog valjka“. Osim trenera, u zimskoj pauzi su izvršene i promene u igračkom kadru. Osim pomenutog Rukavine, ekipu su napustili i Vitor Ugo, Borko Veselinović i Miloš Mihajlov, a još početkom jeseni Predrag Lazić je otišao u Bežaniju.

Klub su pojačali golman Mladen Božović (Budućnost), povratnik iz Japana Nenad Đorđević, bek Budućnosti Risto Lakić, napadač Maribora Dragan Čadikovski, Brazilac Ednilson (zadnji vezni, OFI Krit)i štoper Milan Vještica (Rostov).

Početak proleća je već u prvom kolu doneo derbi protiv Crvene zvezde. Utakmica je igrana pred praznim tribinama, usled kazne za našeg rivala, posle navijačkih nereda na meču protiv kulskog Hajduka. Partizan je već na početku došao do prednosti golom Đorđa Lazića, a nešto kasnije, nespretnošću Maletića i uletanjem Moreire u ofsajd, prošuštena je prilika za 2-0. Da je tada Partizan dao gol, pitanje je kako bi se završilo, sa koliko golova u mreži komšija…

Nažalost, malo usled kriterijuma sudija, koje očigledno navlače za Crvenu zvezdu, izmišljaju faulove na 16 metara, a malo i dekoncentracijom naših fudbalera, Zvezda na kraju preokreće i dolazi do ubedljivih 4-1! Razlika je smanjena na samo tri boda, i bilo je jasno da će Partizan morati da odustane od lepršavog fudbala i da u nastavku sezone igra čvrsto i na rezultat.

Slede četiri pobede, od kojih čak tri Partizan ostvaruje golovima Nenada Đorđevića, koji postaje „džoker“ u momentima kada ne ide kolegama iz napadačke linije. A onda, kao i u jesen, opet se dešava serija od tri uzastopna remija. Šokantnih 2-2 protiv Bežanije, pa 1-1 protiv Crvene zvezde, i na kraju ispuštena pobeda u finišu protiv Vojvodine u Novom Sadu i opet samo 1-1!

Treba pomenuti „večiti derbi“ koji je iznedrio novog junaka – Brazulca Žuku, koji je na svoju odgovornost igrao sa polomljenom podlakticom, dao gol i Partizanu doneo bod! Meč je obeležila i sporna odluka sudije Mažića, koji je sudar golmana Božovića i napadača Crvene zvezde Jestrovića, u momentu kada je Jestrović već uputio loptu pored gola, okarakterisao kao penal! Tek na intervenciju pomoćnika Tomičića, koji je objasnio da je kontakt bio van šesnaesterca, Mažić menja odluku. Time je Partizan ostao na +5 u odnosu na najvećeg rivala, ali je razlika spala na +3 posle remija u Novom Sadu.

U poslednjih devet kola, igralo se na sve ili ništa. Otežavajuća okolnost po Partizan je bila ta što bi u slučaju istog broja bodova šampion postala Zvezda, zbog boljeg skora u međusobnim susretima. Posle novosadskog gostovanja, Partizan je u polufinalu Kupa Srbije savladao Crvenu zvezdu na njenom terenu sa 3-2, što je dodatno ohrabrilo našu ekipu.

Posebno teški prvenstveni mečevi u finišu bili su na Čukarici i u Smederevu. Oba meča Partizan je rešio sa po 1-0, a utakmica na Banovom brdu je bila veoma stresna. Tek u finišu je razbijen otpor Čukaričkog, golom Tošića a posle izuzetne asistencije Jovetića. Tošić je rešio i meč u Smederevu.

Pobede protiv Mladosti, Banata i kulskog Hajduka su i dalje održavale Partizanovu distancu u odnosu na komšijski tim, a osvajanje Kupa Srbije protiv Zemuna dodatno je osokolilo našu ekipu.

Pred poslednji meč sezone u Kruševcu, Partizanu je bio dovoljan bod za jubilarnu, dvadesetu šampionsku titulu. Hiljade navijača Partizana zaputile su se tog 25. maja u Kruševac, napravivši pod Bagdalom karnevalsku atmosferu, po nesnosnoj vrućini. U napetoj utakmici, Partizan do pobede dolazi sredinom drugog poluvremena, kada je Lamin Diara leđima zahvatio loptu u petercu Napretka.

Po završetku meča, hiljade navijača Partizana je utrčalo na teren, a slavlje je nastavljeno do večernjih sati u centru Kruševca. Imao je Partizan i većih trofejnih pauza u svojoj istoriji, ali su sva dešavanja od jeseni 2005, epizode sa Artmedijom, Petah Tikvom, protesti navijača i sukob sa upravom kluba…doneli mnogo loših emocija i energije, pa je čitava sezona 2007/08 prestavljala svetlo na kraju tunela a titula prvaka se željno čekala kao pravi melem na sve te rane.

„Dupla kruna“ je bila prava nagrada za sve u Partizanu. Stručno kormilo je dato mladim snagama – bivšim asovima, na čelu sa Ivanom Tomićem, koji su imali jasnu viziju šta je Partizanu potrebno. Njihov izbor pojačanja bio je skoro bez greške. Svi ti igrači postali su ljubimci publike, a svako od njih je imao momente kada bi rešavao utakmicu, u situaciji kada ostali nisu bili na nivou. Uvek bi drugi pojedinac iskakao dobrom igrom ili golovima u seriji – Jovetić u prvom delu sezone, Đorđević početkom proleća, Diara i Tošić na kraju, uz konstantno kvalitetne partije Moreire, koji je bio mozak ekipe.

Najbolji strelci Partizana u ovom šampionatu bili su Diara i Jovetić sa po 12 golova, Tošić je osam puta bio strelac a Moreira sedam puta, dok su se po šest puta u strelce upisali Đorđe Lazić i Đorđević. Najviše utakmica odigrao je Zoran Tošić – čak 32.

Status u eliti su izgubili Bežanija, Banat i Smederevo, ali je lučanska Mladost zbog neispunjavanja finansijskih uslova takođe napustila ligu. Čelnici FSS donose odluku da u ligi, na mestu Mladosti, ostane jedanaestoplasirani Banat a ne desetoplasirano Smederevo, što je pravdano većom podrškom lokalne zajednice Banatu, nego Smederevu. Smederevo se žali UEFA, bez uspeha, te igra baraž sa Radom za ostanak u Superligi. Rad pobeđuje u dve utakmice, pa se tako i Smederevo preselilo u niži rang.