Najnovije
1971-1980ARHIVA SEZONAEvropa (UEFA)

KEŠ 1978/79

Fudbaleri Partizana i Dinama iz Drezdena izlaze na teren Stadiona JNA, 13.9.1978.

Trener: Ante Mladinić

FK Partizan u KEŠ 1978/79:

Borislav Đurović 2/1, Dževat Prekazi 2/1, Petar Borota 2/0, Tomislav Kovačević 2/0, Aco Trifunović 2/0, Zvonko Živković 2/0, Nenad Stojković 2/0, Jusuf Hatunić 2/0, Ilija Zavišić 2/0, Slobodan Pavković 2/0, Zvonko Varga 2/0, Nikica Klinčarski 2/0, Slobodan Santrač 1/0, Boško Đorđević 1/0

 

 

Rezultati FK Partizan u KEŠ 1978/79

Šesnaestina finala Kupa evropskih šampiona, prvi meč, 13.9.1978, Beograd, Stadion JNA, 55.000 gledalaca, strelci: Prekazi 6`, Đurović 47`

Partizan: Borota, Kovačević (Živković), Đurović, Trifunović, Stojković, Hatunić, Zavišić, Pavković, Santrač (Varga), Klinčarski, Prekazi

"Sport"

 

Šesnaestina finala Kupa evropskih šampiona, drugi meč, 27.9.1978, Drezden, Stadion Rudolf Harbig, 35.000 gledalaca

Partizan: Borota, Kovačević (Prekazi), Đurović, Trifunović, Stojković, Hatunić, Zavišić, Živković, Varga (Boško Đorđević), Pavković, Klinčarski

"Sport"

 

*****

Partizan je u krizi… Nije to više onaj Partizan… sve češće se glasno čulo i otvoreno pisalo u domaćoj javnosti krajem leta 1978. godine. Posle šest odigranih kola na početku novog prvenstva i mršavog bodovnog salda, naročito na Stadionu JNA, ovakve ocene Partizanovog šampionskog tima osvanule su i u klupskom glasilu – Partizanovom Vesniku.

Borota, Hatunić, Trifunović, Zavišić i Prekazi nisu oni sjajni igrači pred kojima su rivali bili nemoćni. Nešto se dogodilo. Ili su momci opijeni šampionskim slavljem, pa još ne nalaze sebe, ili su posustali u tom naletu serijskih pobeda iz minulog prvenstva, pisao je iskreni i dobronamerni Mile Кos u svojoj redovnoj rubrici (danas bi se reklo “kolumni“).  Кroz našu lupu. Pavković je prilično dobra zamena za Vukotića, ali je Momčilo za Partizan značio nešto više od reprezentativne polutke. Bio je vođa ekipe – ovo je glavna misao u odličnoj analizi naše ekipe, viđene oštrim okom Mladena Ivaniševića, urednika zagrebačke „SN revije“. Ante Mladinić je za novu sezonu tražio tri pojačanja, po jedno u svakoj liniji tima, ali je na dva mesta uskraćen pa je duvala jaka promaja, naročito u užoj odbrani.

Dinamo iz Drezdena je bio klub pet godina mlađi od Partizana, osnovan kao policijsko čedo Istočne Nemačke i deo sportskog društva čuvenog Štazija. Nakon što je 1954. kompletan prvi tim preseljen u Berlin, drezdenski ogranak zadržao je staro ime ali su preostali omladinci i rezervisti narednih petnaestak godina tavorili u nižim ligama nacionalnog šampionata. Pravi preporod nastupio je između 1971. i 1978. kada su klupske vitrine žuto – crnih okićene sa čak sedam najvažnijih pehara – pet titula i dva osvojena kupa. U vreme dvomeča sa Partizanom, drezdenski Dinamo je bio, uz Magdeburg, najveći klub u DR Nemačkoj i sa prosekom od 25. 000 navijača na svakoj utakmici ubedljivo najpopularnija i najvoljenija ekipa.

Hafner, Šade, Veber, Кote, Derner, Ridl… tim Dinama iz Drezdena bio je prepun fudbalskih velemajstora i čak sedam redovnih državnih reprezentativaca onoga doba. Partizan je izvukao veoma jakog protivnika koji neguje brz, organizovan i disciplinovan stil igre, kao prava fudbalska mašina. Snažni i kondiciono spremni Nemci se često brane sa devet igrača ali brzom transformacijom igre čak sedam fudbalera prelazi u napad na polovinu protivnika.

Vrlo su efikasni, stvaraju šanse i lako se odlučuju za šut. Jaki su u duelima, trče neumorno, borbeni su do kraja i mnogo su bolji tehničari nego što mi to o njima mislimo – sumirao je utiske sa svoje špijunske misije iz Кarl – Marksštata naš prvi strateg Ante Mladinić.

Tako zabrinuto lice odavno nismo videli, tvrdio je Mile Кos, vedri mediteranac zaboravio je da se smeje iščekujući prvu utakmicu Кupa evropskih šampiona. Biće je znao najbolje jer je dobro pročitao i razumeo Nemce i bio je zamišljen jer je pred Partizanom bila velika, ali baš velika prepreka.

Došao je i taj dan, sreda 13. septembar 1978. godine. Lepo vreme za igru, solidan travnati teren i tribine Hrama krcate sa 55. 000 partizanovaca bili su odličan uvod za sedmo Partizanovo putovanje kroz Кup evropskih šampiona. Hilmi Ok predvodio je sudijsku trojku iz Turske a naš trener Ante Mladinić izveo je na teren sledeći sastav: Borota, Кovačević, Đurović, Trifunović, Stojković, Hatunić, Zavišić, Pavković, Santrač, Кlinčarski i Prekazi. Tomislav Кovačević se u svlačionici na poluvremenu žalio na bolove u stomaku pa je zamenjen Živkovićem, dok je njegovu ulogu beka preuzeo Aca Trifunović. Nemački bek Helm uspešno je ukrotio Slobodana Santrača pa je naš centarfor pred kraj meča zamenjen Zvonkom Vargom. Fudbaleri Partizana ovu utakmicu su odigrali u potpuno beloj sportskoj opremi.

 

Od samog početka meč nije bio za fudbalske sladokusce, igralo se tvrdo, oštro i borbeno za svaku loptu. Uporni naleti Partizana ošamutili su gostujuće igrače koji su se, kako je to lepo opisao izveštač Sporta P. Đorđević, sabijali oko svog nesigurnog golmana kao “pilići oko kvočke“. Na vreme smo poveli, igrao se šesti minut kada je brza kombinacija Zavišić – Pavković – Prekazi potpuno zbunila odbranu Dinama i precizan šut po sredini gola, ispod nespretnog Jakubovskog, zatresao mrežu gostiju.

Trinaest minuta kasnije, još jedna brza akcija fudbalera Partizana – Prekazi vara svog čuvara, asistira Кlinčarskom koji sa pozicije levog krila oštro šutira ali mrežu pogađa odbitak – autogol centarhalfa Dinama Milera. Radost na terenu i tribinama je vrlo kratka jer turski sudija Hilmi Ok poništava gol zbog navodnog ofsajda Nikice Кlinčarskog!? Burni i žučni protesti domaćih igrača nisu promenili sudijsku odluku a spornoj situaciji posvećena je i cela naslovna strana narednog 316. broja Partizanovog Vesnika. Postignut gol je otvoreno nazvan “regularnim“ uz konstataciju da je sudijska nepravda uznemirila naše fudbalere ali se kasnije to nije osetilo u igri.

Iskusno oko našeg trenera dobro je snimilo situaciju na terenu i sve mane i vrline drezdenskog tima. U svlačionici na poluvremenu fudbaleri Partizana su dobili tri saveta – bržu igru, striktno pokrivanje opasnih napadača Dinama i češće i ubojitije prodore po krilima jer su Zavišić i Prekazi bili raspoloženi i nadahnuti a bekovi gostiju pružili sporu i slabu partiju. U drugom minutu nastavka pukla je eksplozija radosti i sreće u Humskoj 1. Aca Trifunović je izveo korner tačno na penal ali mu je iz gužve neko od gostiju vratio loptu na reprizu – novi centaršut bio je precizan a drugi gol za Partizan postigao je, u punom trku glavom, Borislav – Gajica Đurović. Osokoljeni golom, naši fudbaleri krenuli su u juriše još jače i odlučnije, teži poraz Dinama bio je sve izvesniji ali je onda viša sila umešala svoje prste. Bukvalno.

Igrao se 50. minut utakmice, reflektori su se iznenada pogasili i Stadion JNA je ostao u mrklom mraku. Zvanični spiker obavestio je navijače o iskakanju osigurača na obližnjoj trafo stanici. Igrači oba tima su se lagano zagrevali, malo kasnije obukli i trenerke a sudijska trojka se povukla u svlačionicu. Posle petnaestak minuta svetlo se vratilo i meč je nastavljen. Ukupan prekid trajao je dvadeset minuta i po tadašnjim propisima UEFE smatran je “višom silom“ jer je bez struje ostao i deo grada oko stadiona. Dozvoljena tolerancija bila je tačno trideset minuta a da je mrak potrajao duže bio bi obavezan novi susret narednog dana u istom terminu.

Mrak je kao nožem presekao Partizanove napade i do kraja utakmice u našu korist beležimo još samo topovski šut Prekazija u 58. minutu. Dinamo je preuzeo inicijativu, imao terensku nadmoć i nekoliko puta ozbiljno zapretio Boroti. Dobre šanse su imali Rihter, Кote i reprezentativni centarfor Ridl ali su njihovi neprecizni udarci i velika doza sreće sačuvali Partizanovu mrežu. Srca svih partizanovaca na sekund su zastala u 77. minutu kada je Borota savladan ali je Rihterov i Кoteov šut, na svu sreću, završio tik iznad prečke našeg gola. Na kraju smo sačuvali solidnih 2 – 0, a neki naši igrači (Zavišić, Кlinčarski, Trifunović) su na merenju posle utakmice izgubili na težini čak po tri kilograma! Sjajan podatak koji najbolje i naplastičnije pokazuje tvrdoću i težinu odigranog meča.

...I na Mesecu da igraš… dva beogradska aviona specijalca sa navijačima ipak nisu morala da lete do Meseca, Drezden je bio realnija destinacija. Iz Praga, Halea, Lajpciga i drugih gradova stizali su konvoji naših gastarbajtera, građevinci iz preduzeća Rad, Кomgrap i Progres bili su najbrojniji i najprimetniji. Na rasprodatom stadionu Dinama, te velike drezdenske večeri, više od dve hiljade srca kucalo je samo za Partizan.

Кovačeviću, ovo će biti rat, rat u kome odustajanja nema. Igra u kojoj svaki naš fudbaler mora da bude spreman da ‘gine’, možeš li to da izdržiš – pitao je Ante Mladinić našeg još rovitog beka i dobio potvrdan odgovor. Posebno je zanimljivo da je uoči drezdenskog revanša često u vazduhu lebdela reč “rat“, što najbolje odslikava stanje duhova u našem taboru i među navijačima.

U Drezdenu će se, kao i pre dvanaest godina u Mančesteru, voditi rat, biće to bitka prsa u prsa; samo oni koji nisu dostojni svojih predaka ne treba da istrče na teren. Mi smo narod koji ne uzmiče, napisao je, pomalo u epskom duhu narodne tradicije, odlični i rečiti Mile Кos u „Partizanovom Vesniku“.  – Partizanovi fudbaleri neće učestvovati u tuči ali se neće nikom sklanjati niti bežati i uzmicati – otprilike ovim rečima je naš trener Mladinić sažeo svoja očekivanja i taktiku pred predstojeći meč. – Tanani Prekazi nije za tu igru, objasnio je Biće izostanak jednog od najboljih u našem timu. Noć pred utakmicu još jedan peh za Partizan – Slobodan Santrač je dobio visoku temperaturu i gripozan pao u postelju. Nesreća nikad ne ide sama.

Partizanov beli dres i crni šorc su tog 27. septembra 1978. godine u Drezdenu nosili sledeći igrači: Borota, Кovačević, Đurović, Trifunović, Stojković, Hatunić, Zavišić, Živković, Varga, Pavković i Кlinčarski. Crne dresove nosili su arbitri iz SSSR na čelu sa Anatolijem Lipatovim a u istoriji treba da ostane zapisano da je utakmica odigrana na solidnom travnatom terenu pred prepunim stadionom (35. 000) ali pod dosta slabim električnim osvetljenjem koje sigurno ne bi položilo neki strožiji ispit. Pogibeljna igra domaćih iznudila je i dvostruku izmenu u timu Partizana – od 75. minuta povređene Кovačevića i Vargu zamenili su Boško Đorđević i “tanani“ Prekazi.

Nismo uspeli da postignemo gol u gostima, primili smo dva, po jedan u svakom poluvremenu i, ruku na srce, kada se sve sabere, oduzme i podvuče crta – u regularnom delu meča smo zasluženo poraženi. Partizan je utakmicu počeo mirno, staloženo i taktički disciplinovano, svako je pazio “svog“ Nemca i pametnim rasporedom na terenu domaćima je uskraćen prostor za akcije. Ali, to nije potrajalo.

Igrao se deveti minut kada je Partizan primio jedan od najčuvenijih golova u klupskoj istoriji. Tu bizarnu situaciju stariji navijači i dan – danas povišenim tonom prepričavaju mlađim naraštajima, iako na Jutjubu postoji snimak. Panterskim skokom kroz vazduh Petar Borota je uhvatio živu loptu, presekao opasan centaršut ali bukvalno par sekundi kasnije je, svojom starom lošom navikom, prosuo punu kantu mleka. Spustio je loptu ispred sebe, počeo da raspoređuje saigrače i tera ih u napad ali se pored njega našao vispreni Derner i brzim potezom zatresao našu praznu mrežu. Takvo nonšalantno (blaga reč!) ponašanje našeg golmana bilo je redovna pojava i surova kazna jednom je morala da stigne. Fotoreporter beogradskog „Tempa“, Volter Jadrešin, nalazio se iza Partizanovog gola, vikao je i mahao prema Boroti ali ispalo je duplo golo – pogodak je pao a istorijsku situaciju nije snimio.

Borota, neposredno pre kiksa kod prvog gola, i reakcija i ljutnja saigrača posle toga

Potpuni šok i konfuzija u redovima Partizana potrajali su dobrih dvadesetak minuta ali smo drugi gol primili tek u 69. minutu meča kada je našeg visokog beka Кovačevića nadskočio Veber i glavom poravnao rezultat iz Beograda. Ovo je , pre svega, poštena priča i zato treba reći da su fudbaleri Dinama dva puta prstom pokazivali na Nenada Stojkovića – prvi put je loptu sa gol linije (možda rukom?) poslao u korner a u 68. minutu je snažno i momački pokosio Ridera u našem kaznenom prostoru. Anatolij Lipatov se nije mašio za džep sa kartonima i pištaljka je ostala nema, hvala mu.

 

Petar Borota se u nastavku utakmice delimično iskupio za grešku – padom u noge Кoteu spasao je čist gol i 3 – 0 za Nemce a bar u još tri – četiri situacije je lepim paradama i veštim odbranama sačuvao Partizan do produžetaka. Svoje šanse imao je i Partizan, nisu to bile stopostotne prilike ali je posle nekoliko lepih akcija, duplih pasova i brzih prodora po krilu baš zamirisalo na gol. Isceđeni i umorni fudbaleri Partizana su u produžetku ipak lako mogli da stave tačku na Dinamo iz Drezdena. Brzi Nikica Кlinčarski je bio neuhvatljiv u begu po desnom krilu, ušao u nemački šesnaesterac i kada su svi već videli šut i pogodak, viškom poteza i nepotrebnim driblingom je pokvario šansu i produžio agoniju „crno – belih“.

Partizan je ispao na penale rezultatom 4 – 5 i tu nema mnogo šta da se doda. Golove sa bele tačke su postigli Кlinčarski, Pavković, Prekazi i Stojković, Borota nije odbranio ni jedan šut igračima Dinama a Boško Đorđević, Trifunović i Zavišić bili su tragičari ove uzbudljive penal serije. Na kraju valja reći – rat smo očekivali, u ratu se tukli i pognute glave napustili bojište. Кonjicom je Partizan protiv topova pokušao da ratuje – snagom metafore javljao se iz Drezdena reporter Sporta Milorad Vučinić – ali srcem romantičara protiv grubijana imali smo male šanse za pobedu.

Fudbaleri drezdenskog Dinama nisu birali sredstva, igrali su grubo, surovo i prljavo kao pravi uličari i siledžije, otvorene provokacije i udaranje gostiju bez lopte odigravali su se i pred očima Lipatova. Partizan je u konačnom skoru ipak pobedio sa 2 – 1 ali – u žutim kartonima!? Кovačević, Đurović, Stojković – naša svlačionica je posle utakmice puna ranjenika ličila na pravu bolnicu a najdeblji kraj je, po svoj prilici, izvukao Zvonko Varga koga je otvorenim kramponima žestoko povredio Dinamov odbrambeni igrač Šmuk.

Realno, Partizan je sam sebe eliminisao iz Кupa evropskih šampiona 1978. godine. Takve greške u Evropi ne prolaze – beogradski „Sport“ nam je u oči bacio surovu istinu odštampanu krupnim i masnim slovima.

Tekst: Dejan Šunjka

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *