Treneri: Fahrudin Jusufi (do 10.9.1988.), Momčilo Vukotić (od 11.9.1988. do kraja sezone)
Partizan u Kupu Jugoslavije1988/89:
Borče Sredojević 8/1, Predrag Spasić 8/0, Dragoljub Brnović 8/0, Slađan Šćepović 7/3, Nebojša Vučićević 7/2, Goran Milojević 7/2, Vladislav Đukić 6/2, Zoran Batrović 5/2, Milonja Đukić 5/1, Aleksandar Đorđević 5/0, , Bajro Župić 5/0, Darko Milanič 5/0, Fahrudin Omerović 5/0, Darko Belojević 4/0, Nikica Klinčarski 4/0, Miodrag Bajović 4/0, Fadilj Vokri 3/3, Vladimir Vermezović 3/1, Jia 2/0, Gordan Petrić 2/0, Liu 1/0.
Rezultati FK Partizan u Kupu Jugoslavije 1988/89
Šesnaestina finala: Lovćen – Partizan 0-1
Šesnaestina finala Kupa Jugoslavije, 03.8.1988, Cetinje, Stadion Obilića poljana, 7.000 gledalaca, strelac: Vladislav Đukić 40’
Partizan: Belojević, Sredojević, Đia, Spasić, Milojević, Klinčarski, Brnović, Batrović, Vučićević, Liu (M. Đukić), V. Đukić (Šćepović)
Osmina finala: Partizan – Budućnost 3-0
Osmina finala Kupa Jugoslavije, prvi meč, 17.8.1988, Beograd, Stadion JNA, 15.000 gledalaca, strelci: Sredojević 14’, M. Đukić 16’, Milojević 60’
Partizan: Belojević, Sredojević, Klinčarski, Đorđević, Spasić, Brnović (Župić), Batrović, Milojević, V. Đukić, M. Đukić (Šćepović), Vučićević
Osmina finala: Budućnost – Partizan 1-2
Osmina finala Kupa Jugoslavije, drugi meč, Titograd, Stadion pod Goricom, 10.000 gledalaca, strelci: Šćepović 71’, Batrović 79’
Partizan: Belojević, Sredojević, Klinčarski, Đorđević, Spasić, Miodrag Bajović, Brnović, Batrović, Milojević (Milanič), Šćepović, M. Đukić (Župić)
Četvrtfinale: Partizan – Crvena zvezda 2-1
Četvrtfinale Kupa Jugoslavije, 30.11.1988, Beograd, Stadion JNA, 35.000 gledealaca, strelci: V. Đukić 49’, Vokri 64’
Partizan: Omerović, Sredojević, Milanić, Župić, Spasić, Brnović, Đorđević, Milojević, V. Đukić, Vokri (M. Đukić), Vučićević (Đia)
Četvrtfinale: Crvena zvezda – Partizan 1-1
Četvrtfinale Kupa Jugoslavije, drugi meč, 21.12.1988, Beograd, Stadion Crvene zvezde, 40.000 gledalaca, strelac: Vokri 81’
Partizan: Omerović, Sredojević, Miodrag Bajović, Vermezović, Spasić, Brnović (Milanič), Đorđević, Klinčarski (Šćepović), V. Đukić, Vokri, Vučićević
Polufinale: Partizan – Mačva 2-1
Polufinale Kupa Jugoslavije, prvi meč, 08.3.1989, Beograd, Stadion JNA, 15.000 gledalaca, strelac: 12.000 / Šćepović 21’, 32’
Partizan: Omerović, Petrić, Miodrag Bajović, Spasić, Sredojević, Brnović, Milanič (Batrović), Milojević, V. Đukić (M. Đukić), Šćepović, Vučićević
Polufinale: Mačva – Partizan 0-0
Polufinale Kupa Jugoslavije, drugi meč, 22.3.1989, Šabac, Stadion Mačve, 7.000 gledalaca
Partizan: Omerović (Belojević), Sredojević, Spasić, Vermezović, Milanič, Brnović, Đorđević, Župić (Vučićević), V. Đukić, Milojević, Šćepović
Finale: Partizan – Velež 6-1
Finale Kupa Jugoslavije, 10.5.1989, Beograd, Stadion JNA, 40.000 gledalaca, strelci: Vučićević 30’ (pen), 34’, Milojević 52’, Vokri 56’, Vermezović 59’, Batrović 78’
*****
Leto 1988. je bilo jako burno u Partizanu. To se nije odnosilo na fudbalski teren, nego na trvenja u klubu. Izbio je sukob struja u upravi kluba, a u jednoj od tih struja (neki su to pojednostavljeno nazvali “vojnom linijom”, s obzirom da ju je, kao predsednik Skupštine kluba, predvodio general Lončar) se našao i trener Jusufi – I to u “vojnoj liniji”, direktno suprotstavljenoj onoj koju su podržavali generalni sekretar Zečević i predsednik UO Zdravko Mrvić. Tokom jula meseca je izgledalo da će doći do pomirenja, međutim tad su se otvoreni sukobi samo vremenski prolongirali za kasnije i to je kao posledicu imalo da je trener Jusufi već na početku jesenje polusezone otišao sa klupe Partizana i iz kluba. Nekako u isto to vreme je i statut kluba izmenjen i više ubuduće nisu postojala dva predsednika (predsednik Skupštine i predsednik Izvršnog odbora, već samo jedan predsednik kluba). Kao glavni razlog smene Jusufija navedeni su loši rezultati kluba na početku prvenstvene sezone, ali i „mešanje trenera u stvari i kompetenecije koje njemu ne pripadaju“.
Jusufija je na klupi nasledio Moca Vukotić i koliko god da je reč o igračkoj legendi kluba, toliko je bilo puno skepse kada je u pitanju njegov trenerski angažman u Partizanu. Moca je dugo bio sportski direktor, imao je uspeha na toj funkciji, ali to je jedno a trenerska klupa je nešto sasvim drugo. Partizan je u toku čitave jesenje sezone bio jako „klimav“ u ligi, a za razliku od prethodnih sezona, u kupu, zamislite, nismo eliminisani odmah na startu, već smo u toku jesenje polusezone prošli sva tri kola i izborili polufinale!
Tri pobede u prve dve runde, prvo u šesnaestini finala protiv Lovćena (1-0 za Partizan, Vladislav Đukić) i pa u osmini finala protiv najboljeg crnogorskog kluba (Partizan – Budućnost 3-0, Sredojević, Milojević, Milonja Đukić; Budućnost – Partizan 1-2, Batrović, Šćepović), bile su nešto što se podrazumevalo za klub renomea Partizana. Ipak, nije bilo malo slučajeva kada su upravo „male“ ekipe izbacivale Partizan iz najmasovnijeg takmičenja. Zagreb, Proleter, Iskra, Radnički iz Kragujevca…
Setimo se: od kako je Partizan poslednji put osvojio nacionalni kup, samo je još tri puta do proleća 1989. igrao u finalu, a poslednji put 1979, kada je Rijeka osvojila trofej u dve utakmice, u najslabijoj sezoni u istoriji Partizana, kada su se “crno-beli” u poslednjem kolu spasli ispadanja iz lige! U te 32 godine, Kup Maršala Tita su osvajali I klubovi poput Vardara, OFK Beograda i banjalučkog Borca, zatim, Velež i Rijeka su se po dva puta upisali u osvajače, a Hajduk, Zvezda i Dinamo su do tada imali osvojenih osam, jedanaest i sedam “najdražih trofeja”.
Nakon opisane eliminacije dva “Crnogorca” – Lovćena (u jednoj) i titogradske Budućnosti (u dve utakmice) – imali smo naš apsolutni „high light” te polusezone, u vidu eliminacije C. zvezde u četvrtfinalu! Na „JNA“ smo pobedili 2:1 golovima Vladislava Đukića i Vokrija (a vodili smo 2:0), što je bila kakva takva prednost pred revanš.
Taj revanš meč je igran kalendarski jako kasno, 21.12.1988, a trebalo je za oba kluba da predstavlja na neki način spas sezone (pošto je i naš večiti rival bio jako loš u prvenstvu, samo za bod-dva uspešniji od nas). Partizan je držao povoljnih 0:0 sve do početka drugog poluvremena, pri čemu je na terenu bio bolji rival i bliži prvom golu. Međutim, početkom drugog dela oni daju gol iz jedne polukontre. I tada kreće drama….Partizan očajnički napada, C. zvezda ima par velikih šansi iz kontri da postigne i drugi gol i onda dolazi sam finiš utakmice, nepunih 10 minuta do kraja, odbrana rivala u panici potpuno nepotrebno izbacuje loptu u aut u visini svog šesnaesterca, Milanič brzo izvodi aut, baca loptu na Vokrija, a ovaj pravi majstoriju – lomi rivala u trku i iskosa sa desetak metara šalje loptu u suprotni ugao gola! “Jug” nije bio prepun to hladno beogradsko veče, ali je erupcija nakon našeg gola bila neverovatna!
Dakle u prolećni deo sezone smo ušli bez Evrope, bez realnih šansi da se preko lige borimo za izlazak u Evropu, ali sa ogromnom šansom da napokon, posle pune 32 godine, osvojimo domaći kup. Cela prolećna polusezona je praktično bila podređena kupu. U polufinalu kupa smo između Veleža i dva drugoligaša, Rudara iz Ljubije i šabačke Mačve, dobili za rivala ovog poslednjeg i smatralo se da smo dobro prošli u žrebu. Ipak, opreznosti je moralo da bude, jer su recimo ti drugoligaši u četvrtfinalu izbacili zagrebački Dinamo (to je uspela Mačva), a Rudar je u dve utakmice eliminisao Vojvodinu koja će u sezoni 1988/89 osvojiti titulu šampiona!
U prvom polufinalu protiv Mačve smo dobili tek sa 2:1, pri čemu su gosti čak poveli sa 0:1, a strelac za njih je bio niko drugi nego Miroslav Đukić. Naš u dva navrata bivši trener nam, inače, nije samo tada dao gol koji je mogao da nas zaboli. Učiniće on to i godinu dana kasnije, kao igrač Rada, u jednom jako bitnom trenutku za nas kada smo još uvek mogli da se borimo za titulu (Partizan – Rad 0:2, strelci Đukić i..zamislite, još jedan bivši i igrač i trener – Drulović!), ali ta sezona 1989/90 ipak nije predmet ovog teksta. Elem, treba da idemo u Šabac na revanš polufinala kupa (23.03.1989.), čeka nas ubedljivo najbitniji meč u celoj toj sezoni, ali…pre toga moramo da odigramo dva velika derbija u prvenstvu – protiv splitskog Hajduka na “JNA” (12.03.1989.) i protiv Dinama u Zagrebu (19.03.1989.). Splićane dobijamo sa 1:0 i to je utakmica koja nema po nečem posebnom da se pamti, ali zato gostovanje na Maksimiru…ono se pamti i dan danas, nažalost ne po lepom. U Zagrebu smo izgubili sa 2:0, u jednoj ravnopravnoj utakmici u kojoj je Dinamo od četiri šanse iskoristio dve, mi od tri šanse nijednu i to je to. Međutim, nije to ono zbog čega mi stariji pamtimo ovo gostovanje. U Zagreb je taj dan otišlo više hiljada navijača Partizana i tada su na Maksimiru izbili neredi o kojima se danima i danima nakon toga govorilo i pisalo po svim jugoslovenskim medijima. Uvek je bilo problematično u Zagrebu sa navijačima Partizana – lično sam pre toga prisustvovao pobedama od 2:1 (jesen 1987.) i 3:2 (proleće 1986.), kao i porazu od 1:2 (proleće 1987.) – ali nikada nije bilo tako žestoko kao tog proleća 1989. “Radile” su kamenice, izlomljeni su bili bukvalno svi oni aluminijumski reklamni panoi zakačeni između donjeg i gornjeg sektora tribina na “jugu”, bio je opšti haos i sa milicijom, a u jednom trenutku su i naši igrači morali da dođu do nas, da se penju na ogradu i da pokušavaju da smire situaciju. Kao danas pamtim “Ušketa” Vučićevića na ogradi Maksimira….
Kažem, svi mediji u onoj bivšoj velikoj zemlji pišu onda danima o neredima na Maksimiru, a nas već u sredu 23.03.1989, dok sva ta medijska halabuka uveliko traje, čeka u tom trenutku najbitniji meč sezone – revanš polufinala kupa u Šapcu.
Ajoj, kako su tih 90 minuta u Šapcu bili mučni… Jako nervozna utakmica, sa puno grubosti, a Partizan iako bolji rival nikako da postigne gol. Početkom drugog poluvremena nam ni opravdano dosuđen penal (igranje rukom) nije dovoljan – Brnović šutira visoko preko gola! I onda poslednji minut bukvalno za infarkt – neko od naših igrača, mislim da je bio Župić (ili Sredojević, nisam siguran), na 17-18 metara od našeg gola neoprezno gubi kontrolu nad loptom i pravi prekršaj! Ti sekundi do izvođenja slobodnjaka su bili za mene nešto najmučnije što pamtim kad je Partizan u pitanju. Ne mogu da opišem svoje olakšanje kad je ta lopta otišla iznad gola, a samo pola minuta kasnije je sudija napokon odsvirao kraj…
U finalu je „crno-bele“ čekao mostarski Velež, koji je samo tri sezone ranije u sred Beograda penalima eliminisao Partizan iz istog takmičenja. I ne samo to, u toj deceniji Velež je dva puta osvajao kup, u sezonama 1980/81 (Velež – Željezničar 3-2) i te 1985/86 (Velež – Dinamo 3-1).
Međutim, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti – očajnu sezonu Partizana, tek završenu borbu za prevlast u klupskom rukovodstvu, renome Veleža, promenljivost Partizanove forme…atmosfera pobede i istorijskog uspeha se osećala na ulicama Beograda od jutra. Apsolutno svi navijači Partizana imali su osećaj da je upravo taj 10.maj 1989. dan kada će jedna generacija Partizana ući u istoriju i najzad osvojiti Kup Jugoslavije, po peti put, a prvi put posle 1957.godine i epskog finala protiv beogradskog Radničkog. Ali ni oni najoptimističniji nisu očekivali takvu rapsodiju u finalu, kakva je usledila nešto kasnije.
Na Stadionu JNA bilo je preko 35.000 gledalaca, uz krcatu južnu tribinu i atmosferu kakva godinama nije viđena. Ogromni barjaci, dimne bombe, hiljade malih zastavica PFC…I na severu je bilo par hiljada navijača Veleža, čije je prisustvo upotpunilo značaj finala. A na terenu, momci u crno-belim dresovima, predvođeni legendarnim Mocom Vukotićem sa klupe, kao da su rešili da svu frustraciju svih dotadašnjih generacija Partizana od 1957. pa sve do tog dana, iskale na protivnicima iz Mostara. Na semaforu su se pojavila prezimena prvih jedanaest – Omerović, Sredojević, Miodrag Bajović, Vermezović, Petrić, Spasić, Dragoljub Brnović, Milojević, Šćepović, Vokri i Vučićević. Dva sata kasnije, uz Župića i Batrovića koji su ušli sa klupe, ovi momci su se upisali u istoriju kluba. Bilo je potrebno sačekati samo prvi gol, a kada je on posle pola sata došao, pa do poluvremena i drugi – znalo se da nas čeka veliko slavlje. Drugo poluvreme je Partizan, oslobođen svih stega, odigrao fantastično, u “šrafiće” je rasturio izuzetno jak Velež koji je u tom trenutku imao nekoliko vanserijskih igrača u svom timu. Svi oni jednostavno nikakve šanse nisu imali protiv razgoropađene crno-bele “nemani”. Već do poluvremena bilo je 2-0, golovima Nebojše Vučićevića (prvi sa penala). Posle trinaest minuta u drugom delu već je bilo 5-0, golovima Milojevića, Vokrija i Vermezovića! Partizanovi igrači su leteli po terenu, učinili su da se raspadnu sve linije Veležove ekipe, Brnović je harao po levoj strani, Milojević po desnoj, Vučićević je igrao utakmicu života, pa je bilo samo pitanje ko će se upisati u strelce. Velež smanjuje na 5-1 da bi Zoran Batrović sa klupe ušao u igru i na kraju postavio konačnih 6-1, što je značilo peti osvojeni Kup Jugoslavije za Partizan, prekid posta od 32 godine i treći najubedljiviji rezultat u finalu do tada!
Prugasti Adidas dresovi su završili u rukama egzaltiranih navijača, pa je pehar predat igračima Partizana obučenim u YASSA opremu, namenjenu mlađim kategorijama. Jedna sumorna sezona ipak je završena na lep način. Iako smo početkom sezone potajno snivali snove o završnici Kupa UEFA, uvereni u kvalitet ekipe i Jusufijev model igre, realnost nam je donela turobne momente pa je ovakav trijumf u finalu bio nešto što je zalečilo sve rane.
Nošen inercijom osvajanja kupa na jedan tako impresivan način, Partizan je u poslednjih 7 kola ostvario čak 6 pobeda i tako je prvenstvo završio na 6. mestu koje je te sezone predstavljalo bukvalno njegov najbolji plasman (ne računajući možda prvih par kola). To nikako nije podatak za ponos, ali sve to postaje sporedno u poređenju sa sezonom u Kupu Maršala Tita i na san koji je tog 10.05.1989. dosanjan.
Finale Kupa Jugoslavije između Partizana i Veleža je po svom kvalitetu apsolutno među prva tri finala u višedecenijskoj istoriji ovog takmičenja, koje je u tom formatu trajalo sve do proleća 1991. I u novijoj istoriji Partizana, ova utakmica zaslužuje da se nađe među najboljih deset utakmica, i po kvalitetu, i po atmosferi i po broju golova.
Tekst priredili:
Vladimir Ćujić
Aleksanda
Peđa
FK Partizan je vladao 90-ih kaže ex gensek i baš spominje ove borbe u upravi oko vođenja kluba.
„Voleo bih da se vratimo na ovaj prvi sukob. Mislim da je to bio sukob ideja da li će Partizan da ide novim, savremenijim putem, ili ostati uparložen kao što je bio proteklih 15-20 godina. Protiv te ideje su bili generali, tada predstavnici vlasti u Jugoslaviji. Ne kažem da sam ja najzaslužniji za te nove vidike, ali sam bio jedan u timu koji je možda čak i vodio tu priču koja je pobedila, jer, posle tih događaja iz devedesetih godina, Partizan je apsolutno vladao na ovom prostoru“ – kazao je Zečević.
Šta smo dobili pobedom njegove struje, sem ličnog bogaćenja na račun kluba, blamaža u Evropi, par svetlih trenutaka u Evropi i Zemunelo. 90ih smo dobili za vreme njegove vladavine, najveće uspehe večitog rivala u svojoj istoriji, što uvek zaboravi da pomene.
Tu se ne zaustavlja nego nastavlja svoje:
“ Da je Partizan napravio stadion 2006/07 godine, i sada imam onaj projekat, kao što je stadion Jang Bojsa. Sa takvom infrastrukturom stavljaš u poziciju huligane da ne mogu da se ponašaju onako kako oni hoće. Zato što imaš prostore koji su pregrađeni, redarsku službu, koja apsolutno odgovara tome. Sve je pokriveno kamerama. Imaš poseban deo za pretplatne karte gde na svakoj stolici piše ime. Da je Vučić tada bio predsednik države, Partizan bi imao stadion. Čovek voli sport, poznaje sport i ulaže u sport. To je najvažnije. I Olimpijski komitet bez te pomoći ne bi mogao da funkcioniše“.
Širom Evrope deceniju dve egzistiraju, najmoderniji stadioni, gde smo svedoci da i dalje dolazi do nereda. Nisu njemu bili toliko problem huligani na tribinama, koliko van njih. Sam je to proizveo, dok je jedne vodio avionom po Evropi, zapošljavao ih, drugima je zaključavao kapije JNA, sređivao otkaze. O Agenciji da ne pričamo. Ono poslednje njegovo ne bih da komentarišem, znamo svi šta bi bilo. Dovoljno je sada da vidimo kako je.