Tihomira Tiku Jelisavčića ste mogli upoznati kroz njegov profil na blogu „Crno-bela nostalgija“. Rođen 1929. u Užicu, za Partizan je igrao u sezoni 1953/54. Odigrao je jednu prvenstvenu utakmicu (Proleter Osijek – Partizan 2-3, 27.9.1953.) i bio strelac na tom meču, i jednu kup utakmicu (Partizan – Dinamo 5-5, 7-8 penalima, 4.10.1953.). Ipak, zabeležio je čak 29 nastupa na prijateljskim utakmicama i na utakmicama drugog tima Partizana, uz 60 datih golova. Ovaj napadač, uprkos tome što je svakako imao kvaliteta, nije mogao da nađe svoje mesto u Partizanu, pored takvih imena kao što su bili Bobek, Miloš Milutinović, Zebec, Herceg…
Po odlasku iz Partizana, Jelisavčić naredne dve godine brani boje novog, posleratnog BSK-a (današnjeg OFK Beograda), sa njim uzima Kup Jugoslavije 1955, a onda odlazi u skopski Vardar. Dve godine i u Vardaru, a zatim poslednja stanica u Jugoslaviji – Obilić. Do 1962. godine Jelisavčić igra za Obilić a onda odlazi u Yugal iz Sidneja, klub jugoslovenskih iseljenika. Tu, u Australiji, počinje najživopisniji deo karijere Tihomira Tike Jelisavčića…
Tika Jelisavčić igra za Yugal, a uskoro prelazi u trenerske vode i počinje da trenira taj klub. To je samo početna stanica u njegovoj karijeri fudbalskog trenera. Put ga dalje vodi u klub Hakoa, a odatle pravo na mesto selektora Australije, koja te, 1965. godine, ima priliku da po prvi put izbori plasman na Svetsko prvenstvo. Zvonimir Rale Rašić, stari Jelisavčićev prijatelj, takođe bivši igrač i fudbalski trener koji je zadužio australijski fudbal (u Jugoslaviji je igrao za Proleter, Vojvodinu, Spartak, banjalučki Borac), opisao je Jelisavčića kao „jedno od najdivnijih bića koje je ikada upoznao“. Ipak, razni događaji koji su usledili tokom Jelisavčićevog boravka na klupi Australije doprineli su da njegov ugled kod igrača padne na niske grane.
Foto – medium.com
Usled raznih okolnosti (finansijskih poteškoća, nezadovoljstva učešćem Južnoafričke Republike, itd), došlo je do toga da se Australija i Severna Koreja bore za jedno mesto na Svetskom prvenstvu u Engleskoj 1966. Bilo je to prvo učešće Australije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo! Pošto te dve zemlje nisu imale diplomatske odnose, dogovoreno je da se dva meča plej-ofa održe na neutralnom terenu, u Pnom Penu, u Kambodži. Imajući u vidu vrućine koje vladaju u Pnom Penu, odlučeno je da australijska reprezentacija sprovede pripreme u gradu Kernzu (Cairns), čija je klima najviše odgovarala kambodžanskoj klimi. Prema rečima tadašnjeg kapitena Australije, Ladislava Lesa Šajnfluga (Les Scheinflug), četvoronedeljne pripreme su bile po strogom režimu, propisanom od strane selektora Jelisavčića. Strogo zabranjeno konzumiranje pića i upražnjavanje seksa, ali samo za igrače. Naime, selektor Tika Jelisavčić je sebe izuzeo od ovih pravila i u trening kamp doveo svoju ženu Seku, koja je mamila uzdahe njegovih igrača, po rečima jednog od njih, Stena Akerlija (Stan Ackerley). Dok su fudbaleri kao jedini vid zabave po vrućini imali igranje karata i bazen, dotle je Seka, selektorova žena, šetala pored bazena u bikiniju ili kratkom šorcu, i izazivala pohotne misli kod učenika svog muža. Istina, Seka je, po rečima Akerlija, imala šta i da pokaže – bila je prelepa i rangirajući ženski šarm i lepotu ocenama od 1 do 10, on ju je ocenio sa 9. Doduše, ponekad je izgledala i za 11, primetio je Akerli.
Tokom puta za Kambodžu ekipa je napravila pauzu u Bangkoku, a Jelisavčić je zapretio da će poslati kući svakog igrača koji bi se usudio da stupi u seksualne odnose sa lokalnim devojkama. Ipak, ni to licemerje, kako su igrači to shvatili, nije bilo najgora stvar – kap je prelila čašu kada je Tika Jelisavčić „provaljen“ da vara sopstvene igrače na kartama. Atmosfera je pukla, a na hitno sazvanom sastanku odlučeno je, uz prisustvo selektorovih asistenata i igrača, da se put ipak nastavi i cela stvar gurne „pod tepih“, iako je bilo jasno da je Jelisavčić izgubio kredibilitet i ugled kod igrača.
U Kambodži su ekipu sustigli problemi druge prirode – lokalna hrana i voda izazvali su dijareju kod sedmorice igrača. A Severna Koreja je bila daleko od skromnog nivoa na kojem je bila Australija. To je bio vojni tim koji se dve godine zajedno pripremao. U skladu s tim je bio i rezultat: 6-1 i 3-1 za Severnu Koreju, koja se tako kvalifikovala za Svetsko prvenstvo u Engleskoj. Odnos između Jelisavčića i ekipe je konačno pukao kada im je on zabranio da igrača Bilija Rajsa (Billy Rice), koji je kolabirao, na rukama iznesu sa terena!? Dve godine kasnije završava se i misija Tihomira Tike Jelisavčića u Australiji – prodao je plac u Randviku, spakovao kofere i sa svojom zanosnom suprugom Sekom otišao u Afriku. U Australiju se nikad više nije vratio.
U Africi, stvari su išle mnogo bolje za Jelisavčića. Postaje selektor Nigerije, i pod njegovim vođstvom, Nigerija je odigrala 45 utakmica, pobedila na 24, igrala nerešeno na 12, i samo 9 puta je bila poražena! Značajnije od toga – sa ekipom sastavljenom od malo poznatih igrača, osvojio je treće mesto na Afričkom Kupu nacija, 1976. godine u Etiopiji, a isti uspeh je ponovio i dve godine kasnije, u Gani! Ipak, zamalo mu je izmakao plasman na Svetsko prvenstvo 1978. u Argentini. Posle trećeg mesta na Afričkom kupu nacija 1978, ogroman pritisak stavljen je na leđa Tike Jelisavčića, pa je samo prvo mesto na Sveafričkim igrama garantovalo njegov ostanak na klupi. Nažalost, u finalu igara Nigerija je poražena od Alžira, i to je bio kraj Tike Jelisavčića na klupi Nigerije. Ipak, ceneći zasluge koje je imao za razvoj fudbala u Nigeriji, data mu je mogućnost „mekog prizemljenja“ – imenovan je za selektora nigerijske selekcije do 20 godina. Koliki trag je Tihomir Jelisavčić ostavio u Nigeriji, dovoljno govori nadimak koji mu je tamo nadenut – Father Tiko (Tata Tiko).
Sredinom osamdesetih život dovodi Jelisavčića u Meksiko. Već u godinama kada se razmišlja o kraju karijere i penziji, Jelisavčić odlučuje da se naseli u Kankun, meksičko letovalište na Karipskom moru, koje je samo petnaest godina pre dolaska Jelisavčića, počelo ozbiljnije da se naseljava. Do 1970, to je bilo mesto sa tek nekoliko stanovnika, a onda počinje vrtoglavi rast i uspon. Tika namerava da u Kankunu provede svoje penzionerske dane, ali sudbina mu je namenila drugu ulogu. Tokom jednog leta avionom, tadašnji gradonačelnik Kankuna, Hoakin Gonzales Kastro, sedi pored čoveka koji se predstavio kao rođak doktora, ortopeda Aurelia Pereza Teufera, koji je lečio mnoge fudbalere tih godina. Pričaju o predstojećoj, prvoj sezoni lokalnog, novoosnovanog kluba iz Kankuna, nazvanom Pioneros (puno ime: Deportivo Pioneros de Cancún Fútbol Club). Doktorov rođak saopštava gradonačelniku da se u Kankun doselio trener iz Jugoslavije, sa imenom koje se teško izgovara. Uskoro je organizovan i susret Jelisavčića i gradonačelnika Kastra. Saradnja je dogovorena – Tika Jelisavčić je pristao na platu od 2.000 dolara i automobil pride. Na predstavljanju, 22. juna 1985, na Olimpijskom stadionu Andres Kintana Ro, Jelisavčić kaže:
– Samo tri stvari nas čekaju:rad, rad i samo rad. Nije mi namera da bilo koga uplašim, već dajem samo svoje gledište. Ja ću vas naučiti fudbalu, vi ćete mene naučiti španskom jeziku.
Tika Jelisavčić formira novu i snažnu ekipu, koja uskoro postaje mašina za golove i uspeva da izbori plasman u Drugu B ligu, uz bilans od 21 pobede, 6 remija i 5 poraza, sa gol-razlikom 95-46. Fudbal koji su njegovi Pionerosi igrali, bio je fudbal sazdan na njegovim najboljim iskustvima iz Jugoslavije i Nigerije. Njegove metode treninga nisu bile baš omiljene – igrače je kažnjavao trčanjem krugova, ali je najavio da želi da igraju ofanzivan fudbal, smrtonosan po protivnika, u formaciji 4-3-3.
Fernando Kruz Pikardo, tadašnji fudbaler Pionerosa, ovako je opisao Jelisavčićeve metode:
– Ako bismo nešto pogrešno uradili, počeo bi da nas psuje na svom jeziku. Onda bi nas ispravio, pokazao kako pravilno treba to da uradimo, a krivce bi kaznio trčanjem oko terena.
Profesionalizovao je ekipu do maksimuma, uveo taktičku disciplinu, poboljšao tehničke i fizičke mogućnosti igrača. Uveo je dva treninga dnevno, umesto jednog, kao što je bilo do tada. Prvi trening je bio u 6 ujutru (!?) a drugi popodne. Ipak, uprkos nepopularnim metodama, igrači su imali lepo mišljenje o njemu – iza Jelisavčića su stajali rezultati. Uspeh Pionerosa naišao je i na zanimanje Bore Milutinovića, tadašnjeg selektora Meksika, zemlje domaćina Svetskog prvenstva 1986. Činjenica da je Jelisavčić u Partizanu igrao zajedno sa Borinim bratom, Milošem Milutinovićem, još više je učvrstila njihovo prijateljstvo. Svakih petnaest dana, Bora Milutinović je dolazio u Kankun da gleda treninge Pionerosa, neretko im je davao i savete, a neki od igrača Pionerosa su često bili pozivani u trening centar meksičke fudbalske reprezentacije. Povećana pažnja medija za Pionerose, činjenicom da su Bora i Tika veliki prijatelji, donela je i Tihomiru Jelisavčiću nove ponude za daleko unosnije trenerske angažmane, ali ih je on odbio.
I dok je sa Pionerosima iz Kankuna već izborio plasman u Drugu B ligu, posle samo dve godine postojanja, dobio je poziv iz Četumala, da pokuša da u poslednje tri utakmice zadrži lokalni klub u Drugoj A ligi, u kojoj je bio na ivici ispadanja. Jelisavčić u te tri utakmice beleži po jedan poraz, remi i pobedu, što je bilo dovoljno za opstanak. U Četumalu, Tika Jelisavčić upoznaje Antonia Paru, predsednika kluba, koji ga poziva da zajedno gledaju finale Svetskog prvenstva između Argentine i Nemačke. Po završetku meča, Jelisavčić je seo u svoj automobil i krenuo nazad u Kankun. Nikada nije stigao. Poginuo je tog 29. juna 1986, na uzvišici Puerto Aventuras. Na oproštaju od Tike Jelisavčića, kojem je prisustvovao i Bora Milutinović, reč je uzeo i generalni menadžer Pionerosa, Rodolfo Rodrigez, i napomenuo je da je Tika, uprkos svojih 58 godina, delovao kao jak čovek, koji je voleo brzo da vozi.
Svetsko prvenstvo, na kojem ove godine učestvuju i Nigerija, Australija i Meksiko, dobra je prilika da preko ovog teksta upoznamo ljubitelje fudbala sa Tihomirom Jelisavčićem, čija je karijera skoro nepoznata u njegovoj rodnoj Srbiji. a koji je ostavio trag u ove tri zemlje. Činjenica da su se pre nekoliko dana navršile i pune 32 godine od njegove smrti, daju pun smisao za nastanak ovog teksta.
Priredio: Aleksandar Pavlović
Korišćeni izvori:
„Apocalypse now“ – Jesse Fink, medium.com
„Tico“, el pionero serbio – Jesus Sierra, lucesdelsiglo.com
Jesus Sierra – privatna arhiva