Prvenstvo 1975/76

Tabela

Trener: Tomislav Kaloperović

Partizan u prvenstvu 1975/76:

Momčilo Vukotić 33/7, Rešad Kunovac 33/0, Borisav Đurović 32/1, Radmilo Ivančević 32/0, Nenad Bjeković 31/24, Ilija Zavišić 31/6, Refik Kozić 30/0, Ivan Golac 26/0, Aranđel Todorović 25/2, Boško Đorđević 23/5, Predrag Tomić 23/1, Vukan Perović 19/7, Vlada Pejović 19/0, Dragan Arsenović 16/1, Svemir Đorđić 14/1, Nenad Stojković 14/0, Pavle Grubješić 12/3, Aco Trifunović 8/0, Radomir Antić 7/1, Blagoj Istatov 3/0, Simo Nikolić 3/0, Dževad Prekazi 3/0, Nenad Cvetković 1/0, uz jedan autogol protivnika.

Rezultati FK Partizan u prvenstvu 1975/76

 

 

Sažetak sezone

Igrački kadar Partizana je pred sezonu 1975/76 delimično izmenjen. Klub su napustili bivši reprezentativci Blagoje Paunović, Bora Đorđević i Miroslav Bošković, zatim Miodrag Živaljević, golman Zlatko Milić, Zoran Vraneš i Miodrag Vranješ, a još od početka protekle sezone nije se moglo računati na Zorana Racića, koji je doživeo prelom noge protiv tuzlanske Slobode.

Najveće pojačanje bio je Nenad Bjeković, koji se vratio sa odsluženja vojnog roka, a ostala pojačanja pristigla su iz manjih sredina: bek Borislav Đurović i napadač Vuk Perović iz Sutjeske, golman Radmilo Ivančević iz Šumadije (Aranđelovac) i vezni igrač Rešad Kunovac iz užičke Slobode. Tokom sezone, debitovali su i Dževad Prekazi i Aco Trifunović.

Trener ekipe bio je isti koji je i završio prethodnu sezonu – Tomislav Kaloperović. Kao šestoplasiranom iz prošlog prvenstva, Partizanu se nisu davale nikakve šanse za titulu prvaka, koja se čekala još od proleća 1965. godine! Glavni favorit bio je dvostruki uzastopni šampion, Hajduk, zatim Crvena zvezda, a i Dinamo se računao kao moćniji od „crno-belih“ u tom momentu.

Tako je i počelo – mršavo, u skladu sa očekivanjima. Posle prvih šest kola i dva poraza u derbijima (oba u gostima, od Dinama i Zvezde), Partizan je bio na sredini tabele. Sumornom utisku doprinela je i eliminacija u Kupu Jugoslavije već na početku, od Čelika u Zenici. Ništa novo.

Ali, posle pobede u Beogradu nad banjalučkim Borcem od 4-0, sve kreće uzlaznom linijom. Do kraja jeseni, Partizan će zabeležiti samo tri remija, a sve ostalo bile su pobede. Najvrednija je bila ona u Splitu protiv šampiona Hajduka (1-0), ali su bodovi skupljani i na neugodnim gostovanjima protiv Sarajeva (5-3), kragujevačkog Radničkog (2-1), uz remije protiv Budućnosti i Vojvodine. Upravo je nerešen ishod u Novom Sadu, kada je ofanziva Partizana krunisana izjednačenjem, doveo Partizan na prvo mesto posle mnogo godina, u smiraj jesenje polusezone. Kada je u poslednjem kolu savladana i Olimpija, pred oko 30.000 navijača u Humskoj 1, i teoretski je potvrđena nezvanična titula „jesenjeg prvaka“. Partizan je sakupio 25 bodova, Crvena zvezda 24, Hajduk 23 a Dinamo 22. Kakva borba „velike četvorke“ za titulu prvaka!

Mnogo je značio povratak Bjekovića, koji je sa osam golova bio najbolji naš strelac u jesen 1975, naravno uz ogroman doprinos Vukotića, Zavišića, Kozića, Golca…

Ipak, najznačajniji faktor je bio taj što je Kaloperović stvorio ekipu u kojoj osim Bjekovića i Vukotića nije bilo izrazitih asova, ali su kao ekipa delovali homogeno i složno. Bodovi su se skupljali i na „malim“ utakmicama, čak i više nego na derbijima.

Još nešto je obeležilo ovu jesen – 4. oktobra 1975, na meču protiv Čelika, po prvi put je javno izvedena Himna navijača Partizana, koju je komponovao Kornelije Kovač, na tekst Slobodana Novakovića i u izvođenju Saše Aleksa! Prateće vokale tog popodneva činili su mladi pevači, koji su kasnije postali prave estradne zvezde, a posebno je zanimljivo da je među njima bio i Bora Đorđević, kasnije deklarisani zvezdaš!

Prvo mesto na kraju jeseni probudilo je i velike ambicije u samom klubu, među igračima i stručnim štabom, a posebno kod navijača. Da li je došla najzad i ta sezona u kojoj će decenijska bezuslovna (a često i sasvim iracionalna) ljubav Partizanovih navijača biti nagrađena titulom prvaka?

Proleće je počelo pobedom protiv Dinama od 3-0, po vejavici. U ova sterilna fudbalska vremena, ovakav meč verovatno ne bi ni bio odigran, ali te 1976. to su bili tek otežani uslovi za igru.

Posle remija na Kantridi i dve pobede (niški Radnički na JNA i Željo u Sarajevu), sledio je „večiti derbi“. U tom momentu Partizan i Crvena zvezda bili su najozbiljniji takmaci za titulu i sve je slutilo da će do kraja samo ova dva kluba voditi borbu za pehar.

A u derbiju, brodolom „crno-belih“ pred preko 50.000 gledalaca! Zvezda nas je ubedljivo savladala na našem stadionu sa čak 4-1, i preuzela prvo mesto. Ipak, u naredna četiri kola Partizan ređa četiri pobede, dok Zvezda beleži jedan trijumf, jedan remi i dva poraza, od kojih i onaj u Splitu protiv Hajduka! U skoro idealnoj situaciji Partizan čeka derbi sa Hajdukom, sa četiri boda više od Splićana i Zvezde, i šest više od Dinama. Pobedom nad Hajdukom „crno-beli“ bi došli na korak od sedme titule prvaka…

Ponovio se derbi protiv Crvene zvezde, ali u još goroj varijanti! Partizan je dominirao, stvarao šanse, a Hajduk je kažnjavao tako da se na poluvreme otišlo sa 0-2! To je bila tek trećina golova koje će Partizan primiti do kraja meča! Rešetao je Hajduk mrežu Ivančevića, pa je do 78. minuta bilo već 0-6! Bjeković je samo ublažio poraz. Te nedelje, šampionska ekipa Hajduka, predvođena Jerkovićem, Šurjakom, Mužinićem, Buljanom, Žungulom, Borišom Đorđevićem…i fudbalski i rezultatski deklasirala je Partizan. Navijači Partizana su ostali veliki u porazu – nisu prestajali sa pesmom, a kad je Bjeković postigao utešni gol za 1-6, on je propraćen kao da je bio pobedonosni, a ne gol kojim je i definitvno potvrđen najteži poraz u istoriji kluba na svom terenu! Splićani su ispraćeni aplauzima, a ova slika je naišla na opšte oduševljenje javnosti. Partizan je izgubio derbi, ali su njegovi navijači svojom odanošću i poštovanjem rivala, sami sebe postavili na tron najodanijih.

I dalje smo bili na prvom mestu, ali smo ga prepustili Hajduku posle našeg poraza u Tuzli, već po tradiciji. Utešno je bilo što je Crvena zvezda sa par loših nastupa i poraza samu sebe eliminisala iz trke i postalo je jasno – o tituli prvaka odlučivaće Partizan i Hajduk!

Partizanov poraz na Karaburmi se činio kao oproštaj od šampionskih ambicija. Posle toga je usledila pauza zbog finalnog turnira Prvenstva Evrope koje se te 1976. igralo u Jugoslaviji. Čehoslovačka je senzacionalno došla do titule prvaka Evrope, a još veća uzbuđenja tek su nas čekala u našem prvenstvu…

Bod prednosti Hajduka se topi u 32. kolu – Sloboda otkida „bilima“ bod, Partizan slavi u Mostaru. U 33. kolu Partizan je bolji od Budućnosti a Hajduk od Sarajeva, i poravnati ulaze u poslednje kolo, 11. jula! Partizan gostuje Olimpiji u Ljubljani, a Hajduk putuje na beogradsku Karaburmu, na megdan OFK Beogradu.

Partizanu je za titulu šampiona potrebno da u poslednjem kolu osvoji bod više od Hajduka, jer je splitska ekipa imala bolju gol-razliku. Jasno je bilo da će Olimpija dati sve od sebe da zagorča meč Partizanu, a OFK Beograd Hajduku. Čak su „romantičari“ sa Karaburme i poveli, a osim grupe navijača Hajduka, većinu publike na Karaburmi su činili Partizanovi navijači, koji su zdušno bodrili OFK Beograd. Došli su svi oni koji nisu uspeli da odu u Ljubljanu…a u Ljubljanu ih je otišlo mnogo, nekoliko hiljada. Ipak, ništa od Partizana nije zavisilo.

Hajduk je u međuvremenu uspeo da izjednači, a u Ljubljani i dalje 0-0. Treba reći da je meč pod Bežigradom počeo sa bar tri minuta zakašnjenja, ali taj kasniji početak inicirali su upravo igrači Olimpije, koji su rešili da na samom početku uruče poklon svom treneru Slavku Luštici, koji se tog dana opraštao od Olimpije. Dekadentna igra „zelenih“, odugovlačenje sa vraćanjem lopte u igru posle prekida, sve se to moglo videti tog dana u Ljubljani. Izgledalo je da više nema pomoći Partizanu, da se nastavlja jedanaest godina dug period bez trofeja. OFK i Hajduk završavaju remijem, čeka se samo kraj i u Ljubljani.

I tada, u poslednjem napadu, jedna nespretno upućena lopta Nenada Stojkovića ka golu Olimpije nekako dolazi do Nenada Bjekovića, i on je plasira u mrežu! To je gol za titulu Partizana, sedmu po redu! Nastaje erupcija oduševljenja partizanovaca u Ljubljani! Kraj utakmice, navijači Partizana utrčavaju na teren, a čelnik Hajduka Gojko Škrbić, čekajući kraj i već viđenu titulu za Hajduk, u nastupu besa baca tranzistor na travu beogradske Karaburme.

Stizale su optužbe iz Splita, da se u Ljubljani igralo „100 minuta“ ili „do jutra“. Sudija sa meča u Ljubljani, Dušan Maksimović, bio je najomrznutija ličnost u Splitu. A on je nadoknadio tri minuta usled prekida, ne zaboravimo da je tokom ljubljanske utakmice isključen i igrač domaćih, Jurišić.

Hajduk je pobedom nad OFK Beogradom mogao sam da reši svoju sudbinu, i krivicu je morao da potraži prvo u sopstvenim redovima. Tačno je, Splićani su žestoko porazli Partizan, ali je i Partizan savladao Hajduka u Splitu. Dva boda isto vrede, bez obzira da li su ostvarena pobedama od 6-1 ili 1-0.  Dva boda u Kragujevcu i Zenici vrede isto koliko i dva boda u Beogradu ili Zagrebu. Zatim, Partizan je dao najviše golova, ostvario najviše pobeda i osvojio najviše bodova.

Ključni momenti sezone bili su uspesi u serijama – Partizan od petog do 22. kola nije izgubio nijedan meč, a i na proleće je imao dve serije od po četiri uzastopne pobede. Možda je Ivić bio veće trenersko ime od Kaloperovića, možda je Hajduk imao bolje pojedince i „zvučnija“ imena. Ali, titulu je osvojila homogenija ekipa, baš ona kojoj nisu davane nikakve šanse, ali je svojom borbenošću uspela da nadoknadi sve one kikseve tokom sezone, a njih ipak nije bilo mnogo. Sasvim zasluženo, pehar za prvaka preselio se iz Splita u beogradsku Humsku ulicu.

Kako god, finiš sezone, meč u Ljubljani i to 34. kolo, ostaće u sećanju svih ljubitelja fudbala kao najuzbudljivija završnica u istoriji jugoslovenske lige. A navijačima Partizana, kao jedna od najdražih titula prvaka ikada osvojenih.

Partizan je, drugu sezonu redom, imao najuspešnijeg strelca lige – posle Boška Đorđevića, koji je 1974/75 to priznanje podelio sa Savićem iz Crvene zvezde, ove sezone Nenad Bjeković je bio ubedljivo najbolji strelac lige sa 24 gola. Da je mogao da zamisli lepši oproštaj od Partizana, ne bi uspeo.

Najviše mečeva u našem timu odigrali su Vukotić i Kunovac, po 33,  samo utakmicu manje su upisali Đurović i Ivančević, a preko 30 nastupa su zabeležili i Bjeković, Kozić i Zavišić. Idealnih jedanaest čine još i Golac, Todorović, Boško Đorđević i Tomić – svi oni su upisali preko 20 nastupa za prvi tim Partizana.

Hajduk je, dakle, završio kao drugi, Dinamo je osvojio treće, a Crvena zvezda tek četvrto mesto. Ligu su napustili Vardar i Radnički iz Kragujevca.

Te sezone, 1975/76, Partizan je osvojio svoju sedmu titulu prvaka, golom u poslednjim sekundama. Bjeković je bio najbolji strelac. Promovisana je Himna Partizana. Navijači su postavili standarde i pokazali kako se bodri ekipa. Teško da se više moglo očekivati od jedne sezone. Zato je ta „sedamdesetpeta/šesta“ još tog 11. jula 1976. zauvek ušla u legendu.