Prvenstvo 2004/05

Tabela

 

Trener: Vladimir Vermezović

Partizan u prvenstvu 2004/05: 

Nenad Đorđević 27/2, Simon Vukčević 26/10, Nenad Brnović 26/6, Ivan Tomić 24/0, Ivica Kralj 24/0, Ifeanyi Emeghara 24/0, Nikola Grubješić 23/10, Zoran Mirković 23/2, Saša Ilić 22/16, Pierre Boya 21/3, Albert Nađ 21/2, Miroslav Radović 19/3, Branimir Petrović 18/1, Srđan Radonjić 17/10, Nemanja Rnić 17/2, Milovan Milović 15/1, Dragan Ćirić 13/3, Obiora Odita 12/6, Stefan Babović 9/1, Milivoje Ćirković 9/0, Kim Chi-woo 8/0, Đorđe Pantić 7/0, Branimir Bajić 4/0, Dragoljub Jeremić 2/0, Branislav Atanacković 2/0, Milan Smiljanić 2/0, Bojan Brnović 1/0, Nenad Marinković 1/0, Nemanja Jovšić 1/0, Milan Srećo 1/0, uz 3 autogola protivnika.

Rezultati FK Partizan u prvenstvu 2004/05

Sažetak sezone

Sezona 2004/05 ostaće, pre svega, upamćena po Partizanovom zapaženom nastupu u Kupu UEFA, ali u ovom tekstu ćemo se baviti nacionalnim prvenstvom. Liga je i dalje brojala šesnaest klubova, od kojih je čak devet bilo iz Beograda! A klub, koji se do ove sezone zvao Sartid, od leta 2004. nosio je ime Smederevo.

„Crno-bele“ je sa klupe vodio Vladimir Vermezović, kao i u proleće 2003/04. Sastav je doživeo znatne izmene. Partizan su napustili golman Radovan Radaković (Šturm), Milan Stojanoski (Apolon), Ljubinko Drulović (Penafiel), Tomaš Žonsa (Herenven), Branko Savić (Liaoning, Kina), Vladimir Ivić (Borusija Menhengladbah), Ivica Iliev (Mesina), Damir Čakar (Rudar Pljevlja), Nikola Malbaša (Terek), a na pozajmice su otišli Nikola Drinčić (Spartak iz Subotice) i Dejan Ognjanović (Eštoril).

Nova (ili stara) lica u Humskoj u leto 2004. bili su bivši asovi Partizana Saša Ilić (povratak sa pozajmice iz Selte), Dragan Ćirić (Valjadolid) i Ivan Tomić (Rajo Valjekano), sa pozajmice su se vratili i Milovan Milović  Branislav Atanacković, a novi članovi “crno-belih” postali su i Nenad Brnović i Branimir Petrović (tandem iz Zete), Ivan Babić (Napredak), nigerijski bek Ifeani Emeghara (Teleoptik) i golman sa Kipra Nikolas Asprogenis.

U zimskoj pauzi, Partizan su pojačali napadač Javora, Nigerijac Obiora Odita i levi bek iz Južne Koreje, Kim Či-vu. Šansu su, kao i prethodnih sezona, postepeno dobijali momci iz omladinske škole.

Trend dovođenja stranih fudbalera, obnovljen u prethodne dve sezone, nastavio se u 2004/05: dugo su Kinezi Liu i Đia nosili počast jedinih stranaca u Partizanu, a onda su, tokom 2002. i 2003. angažovani Vest, Žonsa i Boja. U sezoni 2004/05, čak tri nova strana igrača su postali članovi Partizana – Emeghara, Kim i Odita.

U sklopu priprema za novu sezonu, Partizan je učestvovao na Kapa kupu u Sevilji, a pored Partizana učešće su uzela još tri kluba koja su takođe nosila opremu italijanskog proizvođača sportske opreme – Betis, Fejenord i Totenhem.

Takmičarska sezona je počela rezultatski uspešno, ali neubedljivo u smislu kvaliteta igara Partizana. Prvenstvo je počelo ubedljivom pobedom Partizana u Nikšiću protiv Sutjeske, a onda su “crno-beli” u kvalifikacijama za Kup UEFA u dve utakmice bili bolji od rumunskog Ocelula (0-0, 1-0). Kvalitet Partizanove igre u ta dva meča bio je veoma skroman, a eliminacija je za dlaku izbegnuta. Nezadovoljstvo navijača kulminiralo je u drugom kolu prvenstva, između dve utakmice protiv Ocelula, kada je Partizan na svom terenu remizirao protiv čačanskog Borca, a posle utakmice deo navijača je zasuo kamenjem autobus našeg tima.

U narednom kolu, takođe na našem stadionu, protiv kulskog Hajduka, sve do 79. minuta mirisalo je na još jedan neuspeh, ali onda za samo 11 minuta Partizan postiže čak pet golova, i vraća se preko potrebni mir u ekipu. Od tada kreće pobedonosna serija “parnog valjka” – šest uzastopnih pobeda, sve do okršaja protiv Crvene zvezde. “Večiti derbi” odigran je u oktobru, a do tada se Partizan plasirao u grupnu fazu Kupa UEFA, savladavši Dinamo iz Bukurešta u dve utakmice.

Duel protiv  Crvene zvezde bio je skroman i po poseti (svega 18.000) ali i po prikazanoj igri oba tima. Na kraju, jalovih 0-0. Nastavio se niz utakmica bez pobede protiv Crvene zvezde…

Do kraja jeseni, Partizan je nanizao šest pobeda, od kojih je najubedljivija bila ona protiv Zemuna u Gornjoj Varoši (5-0). Prvo mesto u šampionatu začinjeno je dobrim igrama u Kupu UEFA, gde je Partizan, kao trećeplasirani tim svoje grupe, u konkurenciji Midlzbroa, Viljareala, Lacija i Egalea, izborio “evropsko proleće”.

Te dve utakmice u šesnaestini finala Kupa UEFA donele su veliku radost svim navijačima Partizana, jer je naš klub eliminisao Dnjepar (2-2 u Beogradu, 1-0 u gostima), pa je uvertira za nastavak šampionata bila sjajna. Ipak, prve dve utakmice nastavka prvenstva su odložene, usled velikog snega, i pomerene nekoliko nedelja unapred.

Skoro identično kao u jesenjem delu sezone, Partizan je ređao pobede, sve do novog “večitog derbija”. Padali su pred “crno-belima” kulski Hajduk, Smederevo, Sutjeska, beogradski Radnički, Borac, Budućnost…a dva beogradska kluba, Obilić i Železnik, ispraćeni su sa po četiri gola u mreži. Odiseja u Kupu UEFA je završena u martu, pošto je u dva meča Partizan eliminisan od kasnijeg osvajača ovog takmičenja, moskovskog CSKA (1-1, 0-2), uz veliku pomoć sudija Moskovljanima.

Partizan je u “večiti derbi” ušao sa pet bodova više od Zvezde, i jasno je bilo da našem klubu odgovara nerešen rezultat. Naš rival je brzo poveo, golom Pantelića, ali je nedugo potom Partizan izjednačio, golom Nenada Đorđevića glavom, posle kornera. Sa konačnih 1-1, Partizan je ostao na +5 i praktično jednom rukom već prigrlio pehar za svoj devetnaesti osvojeni nacionalni šampionat.

U preostalih šest kola, posao je rutinski priveden kraju, pa je uz četiri pobede i dva remija Partizan i zvanično, po 19. put, postao šampion svoje zemlje. Malu mrlju na sezonu doneo je Kup Srbije i Crne Gore, u kojem je Partizan, pošto je prethodno eliminisao beogradski Radnički, Vojvodinu i Obilić, poklekao u polufinalu protiv Crvene zvezde, na njenom terenu, porazom od 0-2.

Nema sumnje da je Partizan apsolutno zasluženo osvojio šampionat. Tokom trideset kola, naša ekipa nije doživela poraz. Ipak, ostao je utisak nedorečenosti: u tri meča protiv Crvene zvezde, uključujući kup, nije zabeležena pobeda, pa se tako nastavio niz bez pobede protiv najvećeg rivala.

Najviše utakmica u ovom prvenstvu odigrao je Nenad Đorđević (27), a samo po jednu manje Nenad Brnović i Vukčević. Najbolji strelac ekipe bio je Saša Ilić sa 16 golova, a po deset puta su mrežu protivnika pogađali Nikola Grubješić, Simon Vukčević i Srđan Radonjić. Obiora Odita je za polusezonu postigao šest golova na dvanaest utakmica, što je takođe bio značajan doprinos ekipi.

Ligu su napustili beogradski Hajduk, Sutjeska i Čukarički, a umesto čačanskog Borca, koji je takođe svojim plasmanom zaslužio selidbu u niži rang, ligu je usled finansijskih problema napustio beogradski Radnički. Time je Borac, kao sledeći plasirani na tabeli, zadržao status prvoligaša.

Za kraj, jedna zanimljivost: zvanično, Partizanov kapiten Saša Ilić je 4. maja 2005. na utakmici protiv Vojvodine u Novom Sadu postigao svoj 100. prvenstveni gol za Partizan.

Međutim, prema preciznoj evidenciji nas sa “Crno-bele nostalgije”, Saša Ilić je zaključno sa krajem ove sezone (2004/05) upisao ukupno 99 prvenstvenih golova na svom kontu. Posedujemo preciznu statistiku i možemo da dokumentujemo gde su nastale greške u brojanju golova Saše Ilića, ali o tome ćemo, možda, pisati jednom u posebnom tekstu. Naravno, ovim ne umanjujemo učinak Saše Ilića u dresu Partizana, jer on je svakako rekorder i po broju utakmica i po broju golova, već samo želimo da se držimo činjenica.