Kup 1978/79

Treneri: Ante Mladinić (od početka sezone do  31.12.1978), Florijan Matekalo (od 01.01.1979. do 14.4.1979),  Milutin Šoškić i Jovan Miladinović (u tandemu, od 15.4.1979. do kraja sezone)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Partizan u Kupu Jugoslavije 1978/79:

Aco Trifunović 6/1, Borislav Đurović 6/0, Nikica Klinčarski 6/0, Slobodan Santrač 5/4, Zvonko Varga 5/0, Dževat Prekazi 5/0, Refik Kozić 4/1,  Nenad Stojković 4/0,  Rade Zalad  4/0, Zvonko Živković 4/0, Vlada Lazičić 4/0, Boško Đorđević 3/1, Tomislav Kovačević 3/0, Rešad Kunovac 3/0, Aranđel Todorović 3/0, Milovan Jović 2/1, Petar Borota 2/0, Dragan Arsenović 2/0, Ilija Zavišić 2/0, Slobodan Pavković 1/1, Jusuf Hatunić 1/0, Sead Mašić 1/0, Zoran Nikitović 1/0.

 

Rezultati FK Partizan u Kupu Jugoslavije 1978/79

*****

 

Sezona 1978/79 je za Partizan bila puna uspona i padova, a u to se uklapa i takmičenje za Kup Jugoslavije, ili Kup Maršala Tita. Pošto je u šesnaestini finala Partizan lako savladao gradskog rivala sa Karaburme (OFK Beograd) sa ubedljivih 5-1 i uz tri gola Santrača, u osmini finala svedočili smo najdužoj seriji penala u istoriji ovdašnjeg fudbala.

Naime, Velež i Partizan su se sastali u Mostaru, u regularnih 90 minuta bilo je 0-0, a onda se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Izvedeno je čak 28 penala, pošto su se igrači oba tima izređali kao izvođači, neki su morali da šutiraju i po dva puta! Junak meča bio je mladi golman Partizana Rade Zalad, kojeg je trener Mladinić uveo pred kraj utakmice, sluteći da će doći do izvođenja penala. Zalad je odbranio tri penala (Matijeviću, Mulahasanoviću i Sliškoviću) a čak je i uspeo da se upiše u strelce sa bele tačke!

Ostali strelci za Partizan sa penala, osim Zalada, bili su Santrač (2), Jović (2), Trifunović (2), Klinčarski, Kozić, Živković, Lazičić i Arsenović, pa je tako Partizan sa ukupnih 12-11 ostvario plasman u četvrtfinale!

Posle nerazumnog ponašanja Partizanove uprave, koja je olako dozvolila da trener Mladinić napusti klub, ekipu je u četvrtfinalu protiv banjalučkog Borca, krajem februara 1979, sa klupe predvodio Florijan Matekalo. I opet je usledila drama sa penala, ovog puta nešto manja. Meč je završen 2-2, a strelci za Partizan bili su Santrač i Trifunović. Sa penala, precizni su za naš tim bili Santrač, Klinčarski, Todorović i Kunovac, igrač Borca Kovačević je pogodio stativu, a šut Marjanovića je odbranio Zalad, pa je Partizan na neugodnom gostovanju i sa ukupnih 6-4 izborio plasman u polufinale.

A tamo, „crno-beli“ su se sastali sa zrenjaninskim Proleterom, koji je do tada eliminisao ekipe Hajduka, Čelika i Vardara. U bledoj utakmici, Partizan je tek u finišu slomio otpor zrenjaninskog kluba i golom Milovana Jovića slavio sa 1-0. Tako se Partizan posle devetnaest godina plasirao u finale najmasovnijeg takmičenja (u finalu 1960. bolji od Partizana bio je Dinamo) i dobio priliku da posle 22 godine i legendarne pobede nad beogradskim Radničkim od 5-3, po peti put prigrli pehar za osvajača kupa.

U finalu, čekala nas je Rijeka, aktuelni branilac trofeja. Sezonu ranije, Riječani su savladali Trepču i tako po prvi put osvojili ovaj trofej. Treba podsetiti da je na putu do tog finala, godinu dana ranije, Rijeka savladala Partizan sa 1-0. A samo tri dana pre prve finalne utakmice kupa iz sezone 1978/79, Rijeka je u prvenstvenoj utakmici pobedila Partizan sa 2-0.  Finale, u dve utakmice, bilo je prilika za pun revanš, a i da Partizan spasi sumornu sezonu osvajanjem trofeja koji je predugo čekao.

Rijeka je do finala eliminisala čačanski Borac, Istru, niški Radnički, a u polufinalu i Crvenu zvezdu, u gostima! Posle ostavke Matekala polovinom aprila, Partizan su sa klupe predvodili Milutin Šoškić i Zoran Miladinović. Ukupno četvorica trenera su vodila Partizan u toj sezoni, što samo za sebe govori o dešavanjima u klubu i formi ekipe.

Na krcatoj Kantridi, 16. maja 1979, Rijeka i Partizan su odigrali prvi meč finala. Interesovanje je bilo toliko da su gledaoci bili raspoređeni čak i po stenama iznad severne tribine. Domaći su poveli golom Cukrova, a posle brojnih napada u drugom delu igre, Refik Kozić je izjednačio na 1-1. Nažalost, u 84. minutu, posle igranja rukom i faula nad golmanom Zaladom, Bursać postiže pobedonosni gol za Rijeku koja sa tih 2-1 stiče prednost pred drugi meč finala.

 

Revanš meč je, zbog tradicionalnog sleta na Stadionu JNA, održan na Stadionu Crvene zvezde. Bilo je prisutno preko 50.000 gledalaca, a osim par hiljada Riječana na zapadnoj tribini, većina gledališta bila je svim srcen uz Partizan. Bio je potreban samo jedan gol u mreži gostiju pa da Partizan osvoji trofej. Ali, na golu Rijeke briljirao je sjajni golman Avramović, a Partizan nije imao snage ni umešnosti da zada završni udarac gostima. Završilo se sa tužnih 0-0, i trofej osvajača Kupa Maršala Tita opet je bio nedostižni san za „crno-bele“. Rijeka je po drugi put osvojila vredni pehar.

Činjenica da je Santrač bio najbolji strelac u takmičenju za kup, kao i to da je Rijeka pobedu na svom terenu ostvarila posle spornog gola, slaba su uteha Partizanovim navijačima. Na trofej u nacionalnom kupu Partizan će čekati još punu deceniju…