Kup 2015/16

Treneri: Ljubinko Drulović (od 15.10.2015. do 21.12.2015.), Ivan Tomić (od 21.12.2015. do kraja sezone)

Partizan u Kupu Srbije 2015/16:

Alen Stevanović 5/1, Ivan Bandalovski 5/1, Saša Ilić 5/0, Darko Brašanac 5/0, Nemanja Mihajlović 4/2, Dušan Vlahović 4/2, Marko Jovanović 4/1, Valeri Božinov 4/0, Miroslav Bogosavac 4/0, Cedric Gogoua 4/0, Nebojša Kosović 4/0, Marko Golubović 3/0, Saša Lukić 3/0, Bojan Šaranov 3/0, Oumarou Aboubakar 2/1, Filip Kljajić 2/0, Marko Jevtović 2/0, Lazar Ćirković 2/0, Stefan Babović 2/0, Nemanja Petrović 2/0, Miroslav Vulićević 2/0, Everton Luiz 2/0, Ivan Šaponjić 1/2, Gregor Balažic 1/0, Nemanja Glavčić 1/0, Nikola Leković 1/0, Nikola Ninković 1/0, Miladin Stevanović 1/0, Aleksandar Subić 1/0, Nikola Trujić 1/0, Andrija Živković 1/0, Živko Živković 1/0.

Rezultati FK Partizan u Kupu Srbije 2015/16

*****

Voljom žreba, u kup takmičenju za sezonu 2015/16 Partizan, sve do revanša u polufinalu, nije odlazio iz Beograda. Kada je došlo vreme za prvi okršaj, u šesnaestini finala protiv Sinđelića na Vračaru, već se desila smena na klupi, jer je Zoran Milinković odstupio a na njegovo mesto je došao Ljubinko Drulović.

“Crno-beli” su rutinski slavili protiv Sinđelića sa 2-0, a u narednoj rundi protiv Voždovca, početkom decembra, Partizan je sa minimalnih 1-0 izborio plasman u četvrtfinale, golom Abubakara. Interesantno je da je ova utakmica igrana na Obilićevom stadionu, koji je od Sinđelićevog (gde se odigrao meč šesnaestine finala) udaljen tek stotinak metara.

U osmini finala desio se i jedan senzacionalan rezultat – Crvena zvezda je na svom terenu poražena sa katastrofalnih 1-5 protiv čačanskog Borca. Zanimljivo je da, kada su se Partizanu dešavali kiksevi u nacionalnom kupu, porazima koji nisu bili ovako ubedljivi, mediji bi od toga pravili spektakl i analizirali krizu u Partizanu, i to bi danima bile top teme, a kada se tako nešto desi u komšiluku – e, tada se bruka gura pod tepih.

Vratimo se Partizanovom nastupu. Tokom zimske pauze Drulovića je na klupi zamenio Ivan Tomić, a u četvrtfinalu, još jedna pobeda Partizana, na našem stadionu, rezultatom 2-0 protiv niškog Radničkog. Utakmica je igrana bez prisustva publike, usled kazne zbog ponašanja navijača tokom 150. “večitog derbija”.

Četvrtfinale je donelo još jedno iznenađenje – Vojvodina je eliminisana iz daljeg takmičenja, porazom na penale protiv Javora u Ivanjici.

U polufinalu, igrali su Partizan – Spartak i Javor – Borac. Polufinale je igrano u dve utakmice, a u prvoj utakmici u Beogradu, Partizan je ostvario tek “mršavih” 0-0, ali je osećaj među navijačima bio da u drugoj utakmici u Subotici ipak kvalitet mora da dođe do izražaja. Tako je i bilo – već na startu meča Nemanja Mihajlović dovodi Partizan u prednost, koju su u finišu uvećali Dušan Vlahović i Ivan Bandalovski, za konačnih 3-0.

U drugom polufinalu, Javor je bio bolji od Borca, pa nas je čekao finalni okršaj između Partizana i Javora.

Dolazimo do teme o kojoj se malo priča: naime, neverovatno je da je polufinale okončano 20. aprila 2016, i da se u tom momentu još uvek nije znalo koji grad će biti domaćin finalne utakmice! U ozbiljnim državama i u ozbiljnim fudbalskim savezima, finale se uvek igra na jednom mestu, ili se makar na početku takmičenja unapred zna gde će finale biti održano.

Dugo se spekulisalo da finale treba da se održi u Beogradu ili u Jagodini, a onda je, dva dana nakon polufinala, odlučeno da se finale igra 11. maja u Gornjem Milanovcu, na novom stadionu Metalca, sa kapacitetom od 4.350 gledalaca!

Svuda u svetu, finale nacionalnog kupa u bilo kojoj zemlji, je najveći fudbalski praznik. Igra se ili u glavnom gradu ili u nekom većem fudbalskom centru, sa dovoljno velikim stadionom za sve zainteresovane. Jasno je da Srbija nije fudbalski dorasla Engleskoj ili Španiji, ali odabrati da se finale igra na stadionu od 4.350 gledalaca je klasično ismevanje Kupa Srbije kao takmičenja ali i Partizana kao kluba.

Podsetimo se, Crvena zvezda je eliminisana već u osmini finala. Da li bi, u slučaju da je naš najveći rival igrao finale protiv Javora ili ekipe slične tradicije, smelo da se igra na stadionu tako malog kapaciteta? Odgovor znate i sami.

Utisak je da jedini rezon za ovakvu odluku bio da se napakosti Partizanu kao klubu i njegovim navijačima, da što manje pristalica „crno-belih“ dođe da posmatra finalni meč. Određivanje provincijskog stadiona se nemušto pravdalo „željom za promocijom fudbala“ u manjim sredinama, kao da se superligaški fudbal nikada nije igrao u Gornjem Milanovcu! Osim toga, kada uzmemo u obzir da nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom nije mogla da prenosi finale, jasno je da je ovakva odluka FSS bila sve suprotno od propagande fudbala. Ovakva odluka predstavljala je svojevrsno sakrivanje finala od gledalaca, pa i, budimo iskreni, sakrivanje činjenice da u finalu igra Partizan, a ne projektovana državna miljenica. Podvlačimo: Gornji Milanovac sa stadionom kapaciteta od 4.350 gledalaca je određen za domaćina finala dva dana posle polufinala, kada je bilo jasno da će u finalu igrati Partizan i Javor!

U finalu, Partizan je došao do prednosti golom Marka Jovanovića pred kraj prvog poluvremena. Javor je u najvećem delu utakmice bio sasvim ravnopravan rival, te je često izazivao panične reakcije odbrane Partizana.  „Crno-beli“ su muke skratili golom poletarca Dušana Vlahovića, koji je u nadoknadi povisio prednost na 2-0, nagovestio svoje kasnije velike golgeterske sposobnosti, a Partizanu i definitivno osigurao osvajanje nacionalnog kupa, po 13. put u istoriji!

Bila je ovo uteha za sve one crne dane u sezoni 2015/16, a nije ih bilo malo, kada je u pitanju Partizan. Kuriozitet je da je finale odigrano na 50. godišnjicu Partizanovog učešća u finalu Kupa evropskih šampiona, u Briselu protiv Reala.