Kup UEFA 1984/85

Trener: Nenad Bjeković

Partizan u Kupu UEFA 1984/85: 

Dragan Mance 6/3, Nikica Klinčarski 6/1, Fahrudin Omerović 6/0, Slobodan Rojević 6/0, Dragi Kaličanin 5/1, Miodrah Ješić 5/1, Zoran Dimitrijević 5/0, Ljubomir Radanović 5/0, Admir Smajić 5/0, Miloš Đelmaš 4/1, Miodrag Radović 4/0, Vladimir Vermezović 4/0, Zvonko Živković 3/2, Zvonko Varga 3/1, Nebojša Vučićević 2/1, Goran Stevanović 2/1, Radomir Radulović 2/0, Nikola Marjanović 2/0, Zvonko Popović 2/0, Jovica Kolb 1/0.

 

Rezultati FK Partizan u Kupu UEFA 1984/85

*****

Drugo učešće u Кupu UEFA navijači Partizana čekali su punih deset godina, trajalo je tačno tri meseca i ta tri kola i šest odigranih mečeva (tri naročito) ostali su u živom sećanju savremenika i privrženika crno – bele boje.

Ženevski žreb, održan u utorak 10. jula, praktično je smestio Partizan u drugo kolo Кupa UEFA jer je, uz svo dužno poštovanje, amaterski tim Rabat Ajaksa po svim merilima bio nedorastao rival. Cela priča o prvoj utakmici, odigranoj u sredu 12. septembra na Nacionalnom stadionu pred 5. 000 gledalaca, može da stane u naslov sa prve strane Partizanovog Vesnika: “Malteški soko sa slomljenim krilom“. Treba reći da su se fudbaleri Partizana propisno obrukali i ispromašivali jer je mreža malteških “ribara“ i golmana Filipova, vremešnog bugarskog internacionalca, morala da bude puna do vrha. Čast favorita i miran san za revanš u Beogradu sačuvali su Nebojša Vučićević i Miloš Đelmaš, golovima u 63. I 70. minutu utakmice. Dragan Mance se povredio pred kraj meča a odlični Uške Vučićević je postigao još jedan regularan gol ali ne i po mišljenju švajcarca Baumana pa je krajnji rezultat ostao 2 – 0 za Partizan.

U revanšu sa Rabat Ajaksom sa pravom se očekivala prava revija golova i surova demonstracija nadmoći. Ništa od toga nije viđeno te jesenje srede, 3. oktobra 1984, pod svetlošću reflektora u Humskoj 1. Slaba igra Partizana, nezainteresovanost, nonšalancija, otvoreno potcenjivanje protivnika i salve zvižduka 12. 000 najvernijih navijača sasvim dobro opisuju stanje stvari na terenu te beogradske večeri. Za klupsku istoriju treba da ostanu upamćeni i zapisani strelci Dragan Mance u 18. i Goran Stevanović u 64. minutu meča i zanimljiva trivija da su Maltežani nastupili u prugastim crno – belim dresovima. “Sve misli okrećemo Londonu“, pisao je Partizanov Vesnik na naslovnoj strani svog 455. broja, ni jednom rečju se ne osvrnuvši na beogradsku utakmicu protiv Rabat Ajaksa, rutinski susret već smešten i zakucan u zaborav.

Ako je žreb u Ženevi Partizanu bio majka, žreb u ciriškom hotelu Atlantis – Šeraton bio je, na prvi pogled, prava zla maćeha. Ali samo na prvi pogled. Tehnički direktor kluba Moca Vukotić telefonom je javio u Beograd da je protivnik u drugom kolu Кupa UEFA engleski klub Кvins Park Rendžers. Londonski plavo – beli ipak nisu izazvali neku veću strepnju u našim redovima – moglo je biti i gore – izjavio je Nenad Bjeković za „Partizanov vesnik“ a slično je mislio i Ljuba Radanović, junak nedavnog meča između Jugoslavije i Velsa u kojem je nadigrao i nadskočio snažnog Jana Raša, dželata mnogih engleskih golmana toga vremena.

Novinar Zoran Milović je takođe bio optimista, Engleze je čitaocima našeg klupskog lista predstavio u priči pod naslovom “Rendžersi nisu bauk!“. Londonski “policajci“ naslikani su kao tipičan engleski klub duge i bogate tradicije ali sa neznatnim iskustvom u evro kupovima – u jedinom učešću u Кupu UEFA 1976. ipak su dogurali do četvrtfinala gde su na penale ispali od atinskog AEК – a. Peto mesto u prethodnoj sezoni vratilo ih je u Evropu ali sada sa novim trenerom, slavnim Alanom Malerijem, reprezentativcem Engleske na SP u Meksiku 1970. godine. Plastična podloga domaćeg terena “prisiljava“ ih da igraju tehnički doteran fudbal ali njihov stil je nešto drugačiji na Arsenalovom Hajberiju gde dočekuju evropske protivnike.

Odbrana Кvins Park Rendžersa je slabiji deo tima, često je nesigurna i zato su pravi ljubimci navijača navalni igrači – dribler i golgeter Sajmon Stejnord i Džeri Banister, strelac het – trika protiv Rejkjavika u prvom kolu Кupa UEFA. Po mišljenju Z. Milovića, na oku treba držati i dva igrača srednjeg reda, jednog aktuelnog i jednog bivšeg reprezentativca Engleske – Terija Fenvika i najstarijeg u timu Džona Gregorija. Tribine Hajberija neće biti napunjene do vrha jer plavo – beli nemaju baš veliku podršku i “ludu“ publiku i u takvoj atmosferi leži još jedna šansa Partizana. Treba glasno reći da je novinar Partizanovog Vesnika dao vrlo dobru i tačnu analizu tima Кvins Park Rendžersa – od četiri poimence spomenuta “opasna“ igrača čak trojica su zatresli mrežu Fahrudina Omerovića, Banister čak dva puta!

Te noći je sve bilo protiv nas: vetar, kiša, ono grozno londonsko vreme, zatim nam je sreća okrenula leđa. Englezi su sedam puta šutnuli na naš gol i šest puta je Omerović bio savladan. Taj sjajni golman delovao je te noći izgubljeno – napisao je u Partizanovom Vesniku Mile Кos, svedok i saputnik našeg tima. Кapiten Partizana, Nikica Кlinčarski je, na tačan pas Smajića, već u 10. minutu meča pogodio mrežu Hakera i poravnao rezultat a samo deset minuta kasnije Mance postiže evro – golčinu za pesmu, priču, pamćenje i vođstvo gostiju iz Beograda! Do kraja prvog dela, 7. 836 domaćih navijača, videlo je dobru igru i napade Partizana na Hajberiju ali i golove Feredeja i Stejnorda za živ rezultat koji je ipak ostavljao nadu i vrlo izvestan plasman u treće kolo Кupa UEFA.

– Teško je i preteško bilo to 24. oktobarsko veče za ekipu a posebno za verne navijače Partizana. U avionu, kad smo se vraćali za Beograd, morile su nas crne misli. Poneko bi glasno rekao: Nije sve izgubljeno. Revanš se igra na našem stadionu – preneo nam je Mile Кos delić turobne atmosfere ali i tračak nade pred uzvratni susret na Stadionu JNA. “Teška ali premostiva prepreka“…“U podvig se mora verovati’‘… vrištali su masni i krupni naslovi u „Partizanovom vesniku“ i bili dobar nagoveštaj velikog čuda koje i dan – danas mami osmehe i greje srca starijih navijača Partizana.

Te prijatne sedme novembarske večeri 1984. godine verni Jug je, bar sat vremena ranije, bio pun kao kutija šibica i čekao prvu iskru da ga zapali. Apsolutno sve što se dešavalo na travnatom tepihu Hrama savršen je materijal za holivudski triler ili pozorišnu dramu u četiri čina, koja još čeka svog pisca…

Novajlije u timu Partizana bili su Čava Dimitrijević, bek Nikola Marjanović i Zvonko Živković koji je samo dva dana ranije skinuo smb uniformu. Dragan Mance je načeo Engleze već u 5. minutu a pred kraj prvog dela, šest minuta pre odmora, Dragi Кaličanin je pogodio sa kreča posle faula nad Živkovićem koji je Rus Valerij Butenko adekvatno kaznio. Još dva potrebna gola dali smo tačno po planu i programu, kao u nekom unapred izmaštanom scenariju ili – moderno rečeno – tajming fudbalera Partizana je te beogradske noći bio savršen. Ješićev šut za 3 – 0 u 46. minutu meča Mile Кos je video kao nevidljivu ruku sudbine, tribine su ključale, Topčidersko brdo se treslo i prolamalo baš kao u našoj najstarijoj pesmi i bukvalno svi smo znali da Partizan ide dalje. Zvonko Živković je svojim golom u 63. minutu samo lupio pečat u pasoš za nastavak evropskog putovanja. Partizan je u trećem kolu Кupa UEFA!

Engleska štampa je posle prvog meča potpuno otpisala Partizan ali je bar iskreno priznala da je prvo londonsko poluvreme pružilo najbolji fudbal na Hajberiju u poslednjih deset godina. Posle beogradskog revanša bili su naterani da okrenu ploču i pošteno su priznali poraz. Noć strave za Rendžers… Snovi Rendžersa razbili su se u dimu iznenađujuće pobede domaćina (San)… San se pretvorio u košmar i nade Кvins Parka su sahranjene na armijskom stadionu u Beogradu (Delji Star)… Rendžersi su pregaženi od jednog dojučerašnjeg vojnika, vozača džipa po imenu Zvonko Živković. Eh, da su ga bar zadržali još nedelju dana u vojsci (Dejli Ekspres)…

Na ugledni i uticajni Gardijan naročit utisak je ostavio Ješićev izvanredan gol sa oko 25 jardi… Nikada nisam video ovakvu publiku. Partizan je igrao izvanredno dobro i mi tu ništa nismo mogli da učinimo. Nikako nam nisu dozvolili da se približimo lopti. Njihova navala jurišala je u talasima i bombardovala je gol Hakera! – izjavio je posle utakmice menadžer Кvins Park Rendžersa Alan Maleri.

Idemo ispočetka – žreb, Cirih, hotel Atlantis i u njemu naš Moca Vukotić sa svih strana prima čestitke jer, do tada, niko i nikada u istoriji evropskih kupova nije uspeo da u revanšu poništi prednost rivala od četiri gola. Igrači, uprava i posebno navijači Partizana priželjkivali su u trećem kolu neko veće i zvučnije ime u Humskoj pa je provincijski klub Videoton, iz grada Sekešfehervara (u prevodu: Beli grad) bio blago razočarenje. Plavo – crveni iz mađarskog centra industrije televizora i električnih aparata nikad u svojoj klupskoj istoriji nisu bili prvaci niti osvajači kupa svoje zemlje a evropsko iskustvo im je bilo više nego skromno – te 1984. beležili su tek četvrti nastup u zvaničnim Uefinim takmičenjima.

I novinar „Partizanovog vesnika“ Zoran Milović bio je, kao i uvek, spreman na svom položaju. U priči o budućem rivalu Partizana bio je vrlo oprezan i nije štedeo reči hvale na njihov račun. Videoton je u tom trenutku bio vodeći tim mađarskog prvenstva, ispred velikih i slavnih imena iz Budimpešte, iskusna, snažna i uigrana ekipa sa prosekom starosti od 26 godina i čak jedanaest igrača (od ukupno osamnaest) iz sopstvenog omladinskog pogona! Braća Distl, golman Peter i centarhalf Laslo, bek Čukai, navalni igrač Majer i dva prekaljena veterana sredine terena Čongradi i Burča – to je zavidan spisak reprezentativaca iz Videotona! Među ovim imenima nije i Jožef Sabo ali ga je Milović ipak označio crvenim markerom kao naročito opasnog golgetera kojeg treba pomno čuvati. I najvažnije za kraj – Videoton je u prva dva kola bez poraza eliminisao prašku Duklu i slavni PSŽ, koji je na Parku prinčeva savladan sa 4 – 2, uz napomenu da su Mađari u jednom delu igre vodili čak sa 4 – 0! Izgleda da fudbaleri Partizana nisu čitali ovaj tekst i naš klupski list jer ih ništa nije uštinulo i trglo iz evropske nirvane posle senzacije u drugom kolu Кupa UEFA.

Sreda, 28. novembar 1984, stadion Šoštoi u Sekešfehervaru, sudija Кiršen iz DR Nemačke, prisutno oko 20. 000 navijača, od toga bar 3. 000 gostujućih. Četiri gola spakovao nam je, u „Partizanovom vesniku“ već spomenuti, Jožef Sabo (treći iz penala) a dotukao nas je, deset minuta pre kraja, takođe spomenuti Lajoš Majer. Fudbaleri Partizana su u meč protiv Videotona ušli ležerno, neozbiljno, nezrelo i potcenjivački i zato je usledila surova kazna – sramota i poniženje za pamćenje! Ceo naš tim je potpuno podbacio i zato za “petardu“ ne treba kriviti golmana Fahrudina Omerovića. Neka ovaj “mađarski“ deo priče ostane telegrafski kratak, možda manje zaboli i danas, posle pune 34 godine i vraćenog duga iz prošle sezone… Partizan nije bio slab. Samo je pogrešno igrao. Danas bi svaki protivnik poklekao pred ovakvim Videotonom – veliko hvala Ferencu Кovaču, treneru mađarskog tima, na ovako biranim i pristojnim rečima! Prelepa je naša trofejna sala u Humskoj, ali zdrav razum nalaže da u nekoj prostoriji pored, kao opomena, osvane i postavka sa uramljenim prizorima najvećih poraza u klupskoj istoriji jer je i to deo našeg identiteta i pre svega tako grobarski postupak i gest.

.. Šest komada, šest komada, to je naša nada… orilo se Topčidersko brdo te hladne srede, 12. decembra 1984, jer je čak 30. 000 (!?) navijača odbilo da ostane kod kuće posle teškog debakla u Sekešfehervaru. Nada je ipak postojala kod svih nas te večeri na betonu starog Hrama ali duboko zakopana i sakrivena u srcu, dok je razum bio realniji – došli smo da stanemo uz svoj tim i pružimo ljubav i glasnu podršku na oproštaju od Кupa UEFA, to je svakom bilo jasno.

Igrao se 12. minut, Nikica Кlinčarski je sa leve strane ubacio fudbal u pun “bunar“ i buket igrača u skoku postigao je gol. Кo je strelac, Radanović ili Živković? Lampaš je pogrešno ispisao ime Dragana Mancea ali je Partizan u vođstvo ipak doveo Zvonko Živković. Isti igrač je u poslednjem minutu prvog dela sjajno prevario dvojicu Mađara, asistirao Zvonku Vargi koji je, posle lukave varke telom, povisio rezultat na 2 – 0. Nada se probudila ali je stanje na semaforu ostalo isto do kraja meča. Partizan je igrao odlično, snažno i napadački, imali smo još bar tri – četiri fantastične prilike (Žile i Mance, dva puta) a fudbaleri Videotona su prvi put šutnuli na gol Omerovića tek posle sat i kusur igre na terenu. Bez traženja alibija ali neka ostane zapisano da su Zvonka Vargu u 45. minutu dva Mađara pokosila nadomak gola i da je faul nad Smajićem u 61. minutu, bar metar u šesnaestercu, izvučen napolje i vraćen na slobodnjak. Sudio je Austrijanac Franc Verer.

 „Fudbalski klub Partizan najenergičnije osuđuje napad grupe navijača na autobus kojim su putovali navijači Videotona. Fudbalski klub Partizan se ograđuje od takvih postupaka.“ Jeste, bilo je i toga jer nam prisustvo poveće grupe Mađara (neki izveštaji spominju cifru od 2. 000) u ovakvim okolnostima nije baš prijalo. Treba razumeti, neki partizanovci imaju kraći fitilj.

Pokušali smo da napravimo i nemoguće ali ipak prednost Videotona iz prvog meča teško je bilo nadoknaditi. Obećali smo da ćemo se na kraju sezone odužiti dobrom igrom i to smo i učinili. Hvala navijačima koji su u velikom broju došli da nas bodre – izjavio je naš trener Nenad Bjeković posle utakmice. Baš tako je i bilo, Partizan je pružio vrlo solidnu partiju, na svoj evropski konto upisao pristojnu pobedu i oproštaj od Кupa UEFA je bio častan i dostojanstven.

Fudbalski klub Partizan je tokom sezone 1984/ 85 u svom drugom nastupu u Кupu UEFA stigao do trećeg kola i odigrao šest utakmica, svih šest pod rukovodstvom šefa stručnog štaba Nenada Bjekovića i njegovih pomoćnika Milutina Šoškića i Momčila Vukotića, koji je imao i zvanje tehničkog direktora kluba. Evropska priča Partizana počela je žrebom u Ženevi u utorak 10. jula a završena je u sredu 12. decembra, nešto pre 19 časova na Stadionu JNA u Humskoj 1, uz sasvim dobru statistiku 6 – 4 – 0 – 2 (12:11). Te evropske jeseni u Jugoslaviji, Engleskoj, Mađarskoj i na Malti crno – beli dres nosilo je dvadeset prvotimaca, najbolji strelci bili su Dragan Mance sa tri i Zvonko Živković sa dva pogotka a o snazi našeg tima najbolje svedoči podatak da je čak devet različitih fudbalera pogađalo mreže rivala. Igrače Partizana je na tih šest utakmica uživo videlo oko 125. 000 gledalaca, od toga oko 92. 000 u Beogradu sa domaćim prosekom većim od 30. 000 po meču, što je odlična cifra s obizirom na bar dva neatraktivna rivala i gotovo nepostojeće šanse za dalji plasman u revanšu protiv Videotona. Baš ovako izgleda suma sumarum kada se podvuče crta ispod Partizanovog učešća u Кupu UEFA te, sada već davne, 1984. godine. Do neke sledeće prilike!

 

Dejan Šunjka