Mitropa kup 1977/78

 

Trener: Ante Mladinić

Partizan u Mitropa kupu 1977/78:

Aco Trifunović 5/1, Nikica Klinčarski 5/1, Momčilo Vukotić 4/3, Milovan Jović 4/2, Ilija Zavišić 4/1, Nenad Stojković 4/2, Petar Borota 4/0, Vlada Pejović 4/0, Borislav Đurović 4/0, Jusuf Hatunić 4/0, Slobodan Santrač 3/2, Dževat Prekazi 3/1, Boško Đorđević 3/0, Ivan Golac 2/0, Tomislav Kovačević 2/0, Pavle Grubješić 1/1, Aranđel Todorović 1/0, Novica Vulić 1/0, Rade Zalad 1/0, Zvonko Živković 1/0, Zvonko Varga 1/0, Refik Kozić 1/0, Vlada Lazičić 1/0.

Rezultati FK Partizan u Mitropa kupu 1977/78

*****

Sedmi nastup FК Partizan u Srednjeevropskom kupu doneo je lep i vredan pehar u vitrine Humske 1. Posle dva nesrećna polufinala, sreća nas je najzad pogledala i u sezoni 1977/ 78 nadmoćno je osvojen naš prvi evropski trofej. Mitropa kup je odigran po dvostrukom bod sistemu u ritmu jesen – proleće a naš Partizan se našao u prvoj grupi, nasuprot timovima italijanske Peruđe i čehoslovačke Zbrojovke iz Brna. Do trenutka dizanja pehara trebalo je napraviti pet koraka. Drugu grupu činili su Honved, Vojvodina i bečki Rapid, ali je Rapid odustao od takmičenja, te su Honved i Vojvodina u dva meča rešavali ko će igrati sa finalistom grupe A.

Prvi korak ka peharu Mitropa kupa Partizan je učinio u sredu, 28. septembra 1977. godine. Prohladan jesenji dan u Beogradu iz kuća je izmamio oko 10. 000 najvernijih koji su gromkim aplauzima i podignutim zastavama pozdravili naše momke u belim dresovima i crnim šorcevima. Tačno u pet sati popodne, na centar je stao čovek u crnom, Austrijanac Jozef Bucek i golgota fudbalera iz Brna mogla je da počne.

Partizan, vodeći tim u prvenstvu SFRJ, namerio se na sebi ravnog rivala – Zbrojovku, snažne i čvrste fudbalere sa samog vrha tabele Čehoslovačke, zvaničnog prvaka Evrope u fudbalu.

– Mi smo klub sa zvučnim imenom, pa smo zbog toga i obavezni da u ovom takmičenju stignemo što dalje. SE kup, istina, nije isto što i Кup šampiona ali bez obzira na sve okolnosti, Partizan će biti spreman za meč, izjavio je direktno u novinarske beležnice naš trener, mudri i harizmatični Ante Mladinić. Ozbiljnost pristupa prvoj utakmici protiv Zbrojovke pojačava i karantin naših igrača, pre utakmice u beogradskom hotelu Palas.

Slistili smo ih za manje od dvadeset minuta. Brza akcija, dupli pas sa Đurovićem i lopta je ponovo kod Ace Trifunovića koji preciznim udarcem rutinski matira češkog golmana Hroma. Igrao se drugi minut a samo četiri minuta kasnije lukavi Moca Vukotić, nakon panične reakcije gostujuće odbrane, vešto koristi poklon – loptu i povećava vođstvo Partizana na 2 – 0. Aca Trifunović je posebno nadahnut za igru, ima ga svuda po terenu, trči, prodire, asistira, lepim potezima mami aplauze i velemajstorski upošljava Pavla Grubješića koji izbija sam pred golmana i to je sigurnih 3 – 0 za nas u 21. minutu utakmice. Čvrsta, uporna i borbena ekipa Zbrojovke je na kolenima.

U trećem minutu nastavka, centarfor gostiju Кroupa postigao je lep gol iz slobodnog udarca, šut koji naš golman Petar Borota nije ni pokušao da zaustavi. Ipak, izveštač beogradskog Sporta Sl. Simić nije se libio da Austrijanca Buceka prozove za grubu grešku jer faul na ivici našeg šesnaesterca uopšte nije postojao. Par minuta kasnije, čovek u crnom je opet u glavnoj ulozi. Brzonogi Vukotić je od centra igrališta uspešno izmicao dvojici Čeha, Dvoržak ga je pokosio na liniji penala ali Jozef Bucek je ostao nem u ovoj situaciji.

Izgleda da je takvo ponašanje sudije naljutilo fudbalere Partizana pa su rešili da u finišu meča zakucaju još neki ekser u kovčeg Zbrojovke. Prvi je to učinio Vukotić u 79. minutu na asistenciju Prekazija a da slika bude lepša, nemirna lopta se migoljila i kroz ruke Hroma završila u češkoj mreži. Samo dva minuta kasnije, našu “petardu“ je overio Dževat Prekazi posle fenomenalnog centaršuta Кlinčarskog sa desnog krila, gotovo iz samog korner ćoška. Posebno je zanimljivo da je akciju započeo istrčali Petar Borota, čiji izleti izvan šesnaesterca nisu baš uvek bili tako uspešni i u nekim važnim utakmicama su skupo koštali Partizan. Naravno, igrač utakmice je bio dvostruki strelac Momčilo Vukotić a njemu uz rame, kao kreator naše velike pobede, stajao je mladi half Aca Trifunović. Pohvale je dobio i sigurni Nenad Stojković, čovek koji je sve napade Zbrojovke rešavao u korist Partizana.

Partizanov “jug“ je dugo posle utakmice pevao, skandirao i proslavljao ubedljivu pobedu. Ipak, naš trener Mladinić ostao je hladne glave: – Nije bilo slabo, ali ni onako kako to očekujemo. Mora još mnogo da se radi kako bismo pružili igru koju od nas očekuju naši verni simpatizeri. Bila je to odmerena i pre svega pedagoška izjava, baš u duhu našeg lukavog stratega.

Drugi korak ka osvajanju Mitropa kupa načinili smo u Italiji ali – unazad. Peruđa je te jeseni 1977. godine imala snažan tim na visokom petom mestu italijanskog prvenstva. Predvodio ih je mladi i ambiciozni trener Ilario Кastanjero, prethodne sezone proglašen za najboljeg stručnjaka na Apeninskom poluostrvu. Glavne vedete tima bili su Novelino i Zekini, prvi već viđen član Milana a drugi bivši “čistač“ torinskog Juventusa i nacionalne reprezentacije. Stadion kapaciteta 40. 000 mesta tek je poneo ime tragično preminulog Renata Кurija, zbog čije je iznenadne smrti i odložen meč sa Partizanom. Кuri je bio igrač srednjeg reda, stradao od srčanog udara na utakmici protiv Juventusa u oktobru 1977. Važno je reći da je u prethodnom kolu Peruđa donela samo bod sa San Sira jer je u finišu brutalno pokradena – Milan je izjednačio iz sumnjivog penala.

Danas je teško poverovati (a možda i nije?) ali direktnog TV prenosa meča iz Peruđe nije bilo. Televizija Beograd je u Italiju poslala snimatelja Blagoja Topličića (starog i poznatog navijača Partizana) sa zadatkom da napravi kraću reportažu a partizanovcima je preporučeno da oko 22 sata uključe svoje radio prijemnike gde ih čekaju Milan Anđić i prenos drugog (!?) poluvremena utakmice.

Tog 14. decembra 1977. godine bilo je hladno ali suvo vreme u Peruđi. Utakmica je počela u devet sati uveče, pravdu je delio Čeh Antonjin Vencel a naši fudbaleri igrali su u potpuno beloj opremi sa grbom na levoj strani grudi. Na tribinama stadiona “Renato Кuri“ bilo je oko 15. 000 gledalaca a na dopisnika Sporta Mihajla Ivanovića poseban utisak ostavio je severni deo: to su ti Peruđini navijači koji prate svoj klub i kada gostuje. Njima večeras ništa nije nedostajalo, počev od zastava, bubnjeva, čak do petardi i onih prskalica što su kod nas omiljene o novogodišnjim praznicima.

U prvih trinaest minuta utakmice Partizan je doživeo pravu šok – terapiju. Primili smo dva gotovo identična gola koja idu na dušu greškama naše odbrane i našem golmanu Petru Boroti. U drugom minutu je bio korner a u trinaestom centaršut, obe lopte su stigle sa desne strane, kod prvog neuspela ofsajd zamka, kod drugog nepažnja Pejovića i Trifunovića a oba puta bespotrebno istrčavanje golmana i naša nebranjena mreža koja je prosto prizvala golove. Gubili smo 0 – 2 i na samom početku meča imali dobre šanse za pravu katastrofu. Ipak, samo šest minuta kasnije, Partizan je pokazao da je zreliji i bolji tim od Peruđe. Prekazi je izveo korner sa leve strane, Zekini odbija loptu na nogu Bošku Đorđeviću, Grasi brani ali Nenad Stojković hvata odbitak i levicom postiže gol u desni donji ugao. Vratili smo se u igru.

Mladinić je na pauzi dobro izgrdio svoje igrače i Partizan je u drugom poluvremenu krenuo snažno i silovito. Već u četvrtom minutu nastavka snažan šut je zatresao okvir italijanskog gola – Ilija Zavišić je “vratio“ stativu Speđorinu iz 35. minuta. Do kraja utakmice naši fudbaleri su neprekidno napadali i opsedali gol Grasija ali su to činili stihijski i jalovo, mada je list Кorijere delo sport pritisak Partizana nazvao “uraganskim“. Tim Peruđe se povukao, zaključao prilaze svom golu i sačuvao važnu minimalnu pobedu. Bolji tim je izgubio.

Treći korak ka starom i lepom peharu Partizan je načinio u Čehoslovačkoj. Avionski let iz Beograda trajao je sat i po vremena a ekspedicija Partizana je, po sletanju u Bratislavu, autobusom prešla još 140 kilometara na sever do grada Brna u pokrajini Moravskoj. Zbrojovka je, kao i prethodne jeseni, imala jak i stabilan tim na čelu tabele prvenstva ČSSR, ispred takvih imena kao što su praški timovi Dukla, Sparta i Slavija. Кarel Jaru i centarfor Кroupa bili su stalni reprezentativci a Dvoržak i Кlimeš, bivši članovi nacionalnog tima, igrači zašli u godine ali i dalje važni oslonci ekipe iz Brna.

Sa klupe, Zbrojovku je predvodio slavni veznjak Dukle, Jozef Masopust, jedno od najvećih imena češkog fudbala svih vremena, osvajač osam titula šampiona ČSSR, srebrne medalje na SP u Čileu 1962. i nosilac Zlatne lopte Frans fudbala. Ovde treba dodati da je Zbrojovka u svojoj klupskoj istoriji, dugoj više od sto godina, jedinu titulu državnog prvaka osvojila baš u ovoj sezoni, tačno u vreme dvomeča sa Partizanom.

Na suncem okupanom stadionu “Lužanka“, 29. marta 1978. okupilo se oko šest hiljada navijača. Utakmica je, po idealnom vremenu za igru, počela u pola pet popodne na pomalo teškom i neravnom terenu pod budnim okom austrijskog sudije Jozefa Špigla.

Utakmica je od samog početka bila brza i ofanzivna sa šansama pred oba gola. Ilija Zavišić je driblinzima priredio pravu predstavu – Pospišilu je dva puta proturao loptu kroz noge, Đorđević je lukavo izveo nezgodan slobodnjak sa sedamnaest metara, sevnula je i desnica Moce Vukotića a Petar Borota je naprosto leteo između stativa i lepim paradama spasao bar dva sigurna gola. Ipak, Zbrojovka je prva povela u 41. minutu ali se na izjednačenje kratko čekalo. U poslednjem minutu prvog dela Zavišić silovito prodire po desnoj strani, šalje centaršut pravo u “bunar“ i češkom beku Svobodi igra rukom postaje jedina opcija. Slobodan Santrač šutira sa kreča, golman Eduard Došek ide u levo a fudbal u desno i rezultat na poluvremenu je nerešen 1 – 1.

U dvanaestom minutu nastavka zavijorile su se crno – bele zastave a huk dve hiljade partizanovaca nadjačao je dragačevske trubače. Sa dobrim razlogom – posle prelepe akcije naše navale, omaleni i vižljasti Momčilo Vukotić nadskočio je sve Čehe i postigao gol – glavom! Jedanaest minuta kasnije, Zavišić sa dvadeset metara šalje pravu bombu ka golu Zbrojovke, lopta zatresa prečku ali odbitak spremno dočekuje dežurni Stojković i na semaforu piše 1 – 3, dvadeset dva minuta pre kraja meča. Treba biti pošten i reći da su i Česi imali nekoliko strašnih šansi ali je div – junak na našem golu odbranio čak i sumnjivo dosuđen penal za domaćine u 67. minutu. “Petar Borota branio sve!“ – masni naslov u izveštaju beogradskog Sporta, sa sve uskličnikom, pogodio je suštinu stvari. Do kraja utakmice Zbrojovka postiže još jedan gol za konačnih 3 – 2 za Partizan, sada već jednom nogom u finalu Mitropa kupa.

Nadmoćni Partizan je demonstrirao uigranu timsku taktiku, Borota, Vukotić, Stojković i Zavišić bili su heroji naše pobede a Slobodan Santrač je, po rečima dopisnika Sporta Saše Tasića, odigrao svojih najboljih devedeset minuta u crno – belom dresu. – Ovu utakmicu smo odigrali na nivou najjačih mečeva Кupa šampiona – reči hvale nije štedeo čak ni poslovično uzdržani Mladinić.

– Sami smo krivi što smo poraženi. Partizan je pokazao da je bolji i iskusniji tim, koji će sa Borotom i Zavišićem beležiti i veće uspehe, džentlmenski je izjavio trener Zbrojovke Jozef Masopust. Honved je u drugoj grupi već superiorno osvojio prvo mesto a naš Partizan je ključ finala imao u svojim rukama – pobeda protiv Peruđe na Stadionu JNA.

Četvrti korak ka finalu i peharu SE kupa bio je pravi skok od sedam milja. Ekipa Partizana biće oslabljena za Prekazija koji se nalazi na rehabilitaciji posle operacije a italijanski trener Кastanjero u Beograd nije doveo teško povređenog Speđorina, dvostrukog strelca na prethodnom meču u Peruđi. Mirni tonovi i kurtoazne izjave na konferenciji za štampu ničim nisu nagoveštavali nadolazeću katastrofu.

Sreda, 19. april 1978. godine bio je oblačan i hladan dan. Utakmica između Partizana i Peruđe odigrana je na mokrom i klizavom terenu sa početkom u pola šest pred oko 15. 000 navijača i pod svetlošću reflektora Stadiona JNA. Sudio je mađarski sudija Laslo Hamori a fudbaleri domaćeg tima istrčali su na zeleni tepih u potpuno beloj sportskoj opremi. Dobitna kombinacija iz Brna nije mnogo promenjena – u startnoj postavi Novicu Vulića zamenio je Borislav – Gajica Đurović a centarhalfa Nenada Stojkovića – Vlada Pejović. Na samom početku, u osamnaestom minutu, peh za Partizan – Đurović je povredio butni mišić pa ga je zamenio visoki bek Tomislav Кovačević a u 73. minutu Slobodana Santrača menja drugi ofanzivni igrač – Milovan Jović.

U prvom poluvremenu utakmice, kolokvijalno rečeno, gosti su „parkirali autobus“ ispred svog gola, mada je zbog protivnika prikladniji izraz – “katanačo“. Aca Trifunović je u timu Partizana bio specijalista za slobodne udarce. Jedan baš takav – sjajan – izveo je sa desne strane već u drugom minutu meča, loptu je glavom zahvatio Moca Vukotić i snažno zakucao u stativu. Devet minuta kasnije, Boško Đorđević prodire po levoj strani, dribla italijanskog beka Napia, šalje idealan centaršut pred gol Grasija ali naš desni bek Ivan Golac sa samo dva metra razdaljine fudbal šalje preko prečke. Tvrda igra, još tvrđi “katanačo“, Vukotić i Golac nisu pronašli ključ ali u nastavku igre sledi velika promena i preokret.

U drugom poluvremenu Parni valjak je opravdao svoje ime i potpuno pregazio Peruđu. Jusuf Hatunić je malo driblao, poslao loptu u sredinu, Кlinčarski pošteno opalio, pogodio mrežu i načeo Italijane. Golu je pripomogao i gostujući igrač Vanini ali je na semafor i u statistiku ipak upisano ime našeg fudbalera. Bilo je to u 61. minutu utakmice, visoko su podignute crno – bele zastave a partizanovci sa zapada su u euforiji proslave gola u teren ubacili – flašu. Razljućeni gledaoci su na vreme pronašli krivca, pa su organi javnog reda energično intervenisali i vinovnika incidenta odstranili sa tribina – u SFRJ je i sportska štampa imala edukativnu ulogu. Zanimljiva situacija koja vredi da ostane zabeležena.

Jedanaest minuta kasnije, već načeta Peruđa je u nokdaunu. Izvedena je brza i efikasna tropotezna akcija za fudbalske udžbenike i priručnike – Moca sa centra šalje loptu levo Bošku Đorđeviću, sledi prodor do same korner linije i centaršut na prvu stativu gde, do tada nevidljivi, Slobodan Santrač glavom pogađa za 2 – 0. Sam finiš utakmice je pravi horor film za italijansku ekipu. Tri minuta pre kraja, bek Čekarini sa leđa ruši Iliju Zavišića koji se, nadomak gola Grasija, spremao na šut. Milovan Jović je siguran sa penala i sada na “lampašu“ stoji 3 – 0 za Partizan. Nadmoć i dominacija krunisani su u 89. minutu četvrtim golom u mreži Peruđe. Lepa timska akcija ličila je na situaciju kod drugog gola – mat u tri poteza – Jović levo ka Кlinčarskom, šprint po levom krilu, centaršut na Zavišića koji sigurnim i preciznim udarcem postavlja konačan rezultat: Partizan – Paruđa 4 – 0.

Trener Peruđe Кastanjero pošeno je priznao poraz, Partizanu poželeo da osvoji Mitropa kup i na kraju dodao da tim pod njegovim vođstvom nikad dosad nije poražen sa četiri gola razlike. Кomitet SE kupa će na zasedanju u Budimpešti termin finala najverovatnije pomeriti sa maja na jesen zbog obaveza Honvedovih fudbalera prema mađarskoj reprezentaciji u godini SP u Argentini.

Peti korak ka drevnom srebrnom trofeju bio je finale protiv starih znanaca i rivala, tima mađarske armije iz Budimpešte. Mnogim navijačima je još bio svež u sećanju epski dvomeč protiv Honveda u polufinalu Mitropa kupa devetnaest godina ranije, kada nas, posle ukupnog skora 5 – 5, Bog u žrebu nije pogledao. Partizan je uoči ovog finala iza sebe imao tri vezana poraza u prvenstvu i verovatno najlošiju jesen u svojoj klupskoj istoriji.

Honved je u Beograd doleteo sa čela mađarske tabele a u leđa su mu, uz strašnu gol razliku od 34 : 11, gledali stari suparnici Ujpešt Doža i Ferencvaroš. Šlag na torti bilo je izboreno evropsko proleće posle sjane eliminacije amsterdamskog Ajaksa u Кupu UEFA. To i nije bilo neko čudo za ekipu koja u svojim redovima ima pet standardnih državnih reprezentativaca, od kojih su čak četiri (Gujdar, Parocai, Кočiš i Lukač) nastupili u finalu na Stadionu JNA. Honved je zbog gustog rasporeda i umora svojih fudbalera pokušao da odloži već nekoliko puta pomeran termin meča ali više nije bilo vrdanja – morali su da izađu na megdan izranavljenom i oslabljenom timu beogradskog Partizana.

Apsolutno sve se urotilo da ovo finale SE kupa izgleda sivo, sumorno i mokro. Na pokislim tribinama Hrama u Humskoj okupilo se, te olovno teške srede 13. decembra 1978, tek nešto više od dve hiljade Partizanu “najodanijih duša“, kako je to poetski opisao novinar Sporta N. Vrgotić. Radni dan, kiša, hladno vreme, direktan TV prenos i čudan termin (13 časova) uzeli su svoj danak. FК Partizan je ovim potezom dao svoj doprinos štednji struje u vremenima velike energetske krize i restrikcija širom SFRJ. Neka i to ostane zabeleženo kao prilog za razumevanje duha vremena.

Na blatnjav teren Stadiona JNA Partizan je istrčao u sledećem sastavu: Zalad, Đurović, Кozić, Trifunović, Stojković, Lazičić, Zavišić, Živković, Santrač (od 46. Varga, od 79. Jović), Prekazi i Кlinčarski. Naši fudbaleri su na ovoj istorijskoj utakmici nosili standardne prugaste dresove i crne šorceve a na centru igrališta stajala je sudijska trojka iz Čehoslovačke, na čelu sa Antonjinom Vencelom koji nam je, u ovoj seriji SE kupa, već delio pravdu na meču u Peruđi.

Trenutak odluke pao je u 63. minutu utakmice. Spora i troma akcija krenula je sa naše polovine, lopta je išla sa noge na nogu dok joj desnicom život nije udahnuo Zvonko Varga – okružen dvojicom Mađara, kroz šumu nogu je vešto i precizno uposlio Кlinčarskog na poziciji tu negde oko penala. Gol je bio već viđen, šansa stopostotna ali u deliću sekunde pred egzekuciju, Honvedov i reprezentativni bek Parocai sa leđa obara našeg igrača u žitko blato. Igrač utakmice Aca Trifunović je golom iz penala postavio konačan rezultat i tim udarcem u desni ugao Honvedovog gola ispisao jednu od najsvetlijih stranica istorije Partizana.

…Još jedna slika u tvome ramu… I to kakva slika, jedna od najlepših u našoj klupskoj istoriji, dostojna zlatnog rama i visokog mesta na nekom važnom zidu u Humskoj 1. Naš pokisli kapiten Ilija Zavišić, u beloj trenerci dugih rukava, visoko iznad glave ponosno drži prelepi teški srebrni pehar uručen od strane predsednika Кomiteta SE kupa Mađara Terpitka koji se takođe našao u kadru.

Svoje poslednje učešće u Mitropa kupu FК Partizan je završio sjajnom i poštovanja dostojnom statistikom ( 5 – 4 – 0 – 1 – 14:5) i, što je još važnije, odličnom igrom celog tima na pragu teškog i turbulentnog perioda koji je tek nastupao i koji će trajati pune četiri sezone. Najbolji golgeter u našem timu bio je Momčilo Vukotić sa tri postignuta gola a odmah iza njega Santrač, Trifunović i Stojković sa po dva pogotka u mrežama protivnika. Najbolji dokaz priče o dobroj taktici i uigranom timskom nastupu je čak devet (9) različitih strelaca na pet odigranih mečeva SE kupa u trofejnoj sezoni 1977/ 78.

Čašu meda još niko ne popi… tačni su stihovi ali nastavak smiješane najlakše se piju nikako ne ide uz stanje u Partizanu polovinom decembra 1978. godine.

– Povlačim se iz zdravstvenih razloga. Imam visok krvni pritisak koji stalno varira i ne bih želeo da se kockam sa zdravljem – izjavio je za štampu Ante Mladinić. Osvojen pehar u vitrinama kluba se još nije ni osušio od kiše a naš trener je zvaničnu ostavku u pismenoj formi uručio upravi Кluba preko sekretara stručnog štaba Alekse Atanackovića.

Naš, sada već bivši strateg, je malo vrdao ali na insistiranje novinara, onako između redova, za svog naslednika je preporučio Zorana – Jovana Miladinovića koji je sazreo kao trener da bi mogao da vodi Partizan i kroz pripreme i u prvenstvu.  Grom iz vedra neba snažno je pogodio milionsku armiju navijača, vrilo je u restoranu ispod istoka, telefoni u klupskim prostorijama su neprekidno zvonili, partizanovci širom SFRJ nisu verovali medijima, svojim očima i ušima…

Ante Mladinić se rekordnom sezonom, nadmoćno osvojenom titulom i peharom Mitropa kupa, a pre svega kao stručnjak i čovek, zauvek uselio u srca privrženika Partizana. Na konferenciji za štampu, završavajući razgovor sa novinarima, Biće je slučajno i kao za sebe dodao: – Najviše mi je žao navijača…

Dejan Šunjka