Trener: Aleksandar Tomašević
Partizan u KEŠ 1955/56:
Miloš Milutinović 4/8, Stjepan Bobek 4/1, Prvoslav Mihailović 4/1, Bruno Belin 4/0, Antun Herceg 4/0, Božidar Pajević 4/0, Branko Zebec 4/0, Slavko Stojanović 3/0, Marko Valok 3/0, Čedomir Lazarević 2/0, Ranko Borozan 2/0, Tomislav Kaloperović 2/0, Stanoje Jocić 1/1, Miodrag Jovanović 1/0, Ratko Čolić 1/0, Milutin Šoškić 1/0.
Rezultati FK Partizan u KEŠ 1955/56
Osmina finala: Sporting - Partizan 3-3
Osmina finala Kupa evropskih šampiona, prvi meč, 04.9.1955, Lisabon, Estadio Nacional, 30.000 gledalaca, strelci: Miloš Milutinović 45.m, 50.m, Bobek 73.m.
Partizan: Stojanović, Belin, Lazarević, Borozan, Zebec, Božidar Pajević, Mihailović, Miloš Milutinović, Valok, Bobek, Herceg
* prvi meč u istoriji Kupa evropskih šampiona
Osmina finala: Partizan - Sporting 5-2
Osmina finala Kupa evropskih šampiona, drugi meč, 12.10.1955, Beograd, Stadion JNA, 20.000 gledalaca, strelci: Miloš Milutinović 8.m, 28.m, 64.m, 73.m, S. Jocić 87.m.
Partizan: Stojanović, Belin, Herceg, Borozan, Jovanović, Božidar Pajević, S. Jocić, Miloš Milutinović, Bobek, Mihailović, Herceg
Četvrtfinale: Real Madrid - Partizan 4-0
Četvrtfinale Kupa evropskih šampiona, prvi meč, 25.12.1955, Madrid, Stadion Santiago Bernabeu, 105.532 gledaoca
Partizan: Stojanović, Belin, Čolić, Mihailović, Zebec, Božidar Pajević, Valok, Bobek, Miloš Milutinović, Kaloperović, Herceg
Četvrtfinale: Partizan – Real Madrid 3-0
Četvrtfinale Kupa evropskih šampiona, drugi meč, 29.01.1956, Beograd, Stadion JNA, 40.000 gledalaca, strelci: Miloš Milutinović 24.m, 87.m, Mihailović 46.m. (pen)
Partizan: Šoškić, Belin, Lazarević, Kaloperović, Zebec, Božidar Pajević, Mihailović, Miloš Milutinović, Valok, Bobek, Herceg
Sažetak sezone
– Vulverhempton je svetski klupski prvak, bez imalo stida i zazora napisao je britanski list Dejli mejl krajem 1954.godine. Vukovi jesu bili jak tim i u kratkom roku su savladali tada takođe strahovite ekipe moskovskog Spartaka (4-1) i budimpeštanskog Honveda (4-3) ali ne mogu da osvoje, a ni prisvoje, titulu takmičenja koje ne postoji. Francuski novinar Gabrijel Ano je na stranicama sportskog lista L’Ekip pozvao nadmene Engleze da odigraju i revanš mečeve u gostima a usput posete još neke jake fudbalske gradove kao što su Milano i Madrid. Nema plana, programa ni sistema u međunarodnim klupskim susretima na evropskom nivou i zato, pisao je Ano, sa ovakvim proglasima treba malo sačekati. Urednik francuskog L’Ekipa se osetio naročito prozvan jer je to bila lepa prilika da oživi svoju ideju o Evropskom kupu, zanimljivu priču staru dvadeset godina. Ova ideja izlazila je na stranicama pariskog lista Miror d spor (Le Miroir des Sports) ali je ostala u domenu teorijskih razmatranja i rasprava fudbalskih stručnjaka toga vremena. Naravno, povod je bila zamisao o međuklupskom takmičenju evropskog kontinenta na širim osnovama od tadašnjeg Mitropa kupa koji je sa uspehom postojao već punih dvadeset sedam godina. Jedan predstavnik za svaki savez. Po dve utakmice, sredinom nedelje, a gde postoje uslovi i noćna utakmica. Eventualna saradnja sa međunarodnom televizijom, napisao je Ano dan kasnije u tekstu „Međuklupsko prvenstvo Evrope“. Ove reči su solidan temelj takmičenja kasnije poznatog kao Kup evropskih šampiona (u daljem tekstu: KEŠ) a deo o televiziji ima pravi proročki prizvuk ako se podsetimo da se ipak radi o kraju 1954. godine. Kako god okrenemo priču, uobraženim Englezima se mora priznati da su bili kamen pokretač lavine koja se i dan – danas kotrlja.
Ovako razrađena ideja otišla je na adrese skoro svih nacionalnih fudbalskih saveza u Evropi i u velikoj većini je dočekana sa oduševljenjem. Naravno, glavnu podršku Anou i Žaku Godeu (vlasnik L’Ekipa) pružile su kolege iz branše – madridska Marka, milanska Gazeta delo sport, lisabonska A’Bola, katalonski Mundo Deportivo i beogradski JSL Sport. Našem dnevnom listu je pripala velika čast da na kraju takmičenja uruči trofej najboljem golgeteru. Najuticajniji sportski listovi tadašnje Evrope digli su svoj glas i ništa ga više nije moglo utišati.
Rezervisanost i distanca prema inicijativi Anoa i L’Ekipa mogli su da se čuju i osete i na osnivačkoj skupštini UEFE, 2. marta 1955. godine u Beču. Nismo nadležni, snađite se sami, obratite se savezima, odjekivalo je kao monotoni eho javnosti već dobro poznatog dopisa FIFE. Nacionalni fudbalski savezi takođe nisu pokazali spremnost za akciju pa su se pored vodećih listova i novinara u priču uključili veći i poznatiji klubovi, neki bivši asovi i važne ličnosti tadašnje fudbalske Evrope. Marta 1955. bilo je pravo vreme za sređivanje redova i brz kontranapad a baza akcije bio je pariski hotel Ambasador. Na skup su došli predstavnici osamnaest tada najpopularnijih klubova Evrope, od pozvanih izostali su samo ljudi iz škotskog Hibernijana i moskovskog Dinama ali ipak, njihova podrška je bila tu. Naravno, u Parizu su bili i delegati beogradskog Partizana. Sve je bilo lepo i svečano, osnovan je Izvršni komitet takmičenja, obavljen je i žreb za prvo kolo i zvaničnici FIFE i UEFE nisu više mogli ni smeli da ignorišu novoosnovani kup. Kup evropskih klubova, zvanično je rođen 3. aprila 1955. godine. Nesuđeni „prvak“ Vulverhempton odbio je učešće a isti odgovor stigao je i od zvaničnog engleskog šampiona Čelzija. Ipak, to nije umanjilo vrednost i veličinu turnira jer su ljudi oko L’Ekipa dobro razumevali fudbal i sastavili odličan spisak klubova učesnika. Na ovom mestu treba reći da se ovo takmičenje u početku pojavljivalo i pod imenom Evropski kup fudbalskih klubova i da je samo u teoriji petnaest dana starije od Kupa sajamskih gradova (prvi meč KSG odigran je 4. juna 1955). Prva pravila novog turnira predviđala su, posle ukupnog nerešenog rezultata u dvomeču, majstoricu na neutralnom terenu, gde bi se odigrali i eventualni produžeci uz žreb kao konačno rešenje. Sve je najzad došlo na svoje mesto i posle letnje pauze, po planu, klupska elita trebala je da istrči na terene širom Kontinenta. Važno je pomenuti da je u prvom Kupu šampiona nastupilo čak devet (od ukupno šesnaest) klubova koji nisu bili prvaci svojih zemalja u prethodnoj sezoni: Rapid, MTK, PSV, Gvardia, Sporting, Sarbriken, Hibernian, Servet i Partizan. Tako da priče ovdašnjih dužebrižnika kako je Partizan dekretom države poguran u ovo takmičenje nemaju veze sa mozgom.
Četvrti septembar 1955. godine u Lisabonu je bio vetrovit dan. Na centru igrališta rukovali su se kapiten Sportinga Manuel Pasos i kapiten Partizana Stjepan Bobek i najvažnije takmičenje u istoriji svetskog klupskog fudbala moglo je da počne. Pred 40.000 svedoka, u svom prvom takmičarskom evropskom meču, beogradski Partizan je na teren izveo sledeći sastav: Stojanović, Lazarević, Belin, Borozan, Zebec, Herceg, Pajević, Valok, P. Mihajlović, Bobek i Miloš Milutinović. Danas prilično verno i tačno možemo da rekonstruišemo događaje od tog 4. septembra 1955. u Lisabonu. Rivali se međusobno uopšte nisu poznavali a Portugalci su otišli i korak dalje – svojim izjavama i ponašanjem otvoreno su potcenili tim iz Jugoslavije. Prvi gol u istoriji KEŠ-a postigao je Martins u 15. minutu utakmice za vođstvo Sportinga od 1-0, a konačan rezultat prvog dela postavio je Miloš Milutinović minut pre sudijskog zvižduka. U drugom poluvremenu Partizan je dva puta vodio golovima Milutinovića (50) i Bobeka (74) i na desetak minuta pre kraja imao veliku pobedu u rukama ali je tačku na ovaj meč u 79. minutu stavio Martins svojim drugim golom. Rezultatom 3-3 igrači Partizana su bili zadovoljni.
Dvanaestog oktobra 1955. godine bila je sreda, u Humskoj je gostovao Sporting i Beograd je u ovom revanšu, po rečima izveštača Sporta M. Kovačevića, po prvi put uživo video portugalske fudbalere. Po toplom i oblačnom vremenu, oko 25.000 partizanovaca gledalo je isti tim kao u Lisabonu osim što je Čedu Lazarevića zamenio Minda Jovanović a umesto Marka Valoka je zaigrao Stanoje Jocić. Osam dana kasnije, uloge su promenjene i sada su igrači Partizana u meč ušli potcenjivački prema gostima iz Portugalije. „Parni valjak“ je toga dana pružio vrhunac majstorske atrakcije u fudbalskom sportu i tokom meča toliko bio siguran u pobedu da su često sevali efektni potezi nauštrb jednostavne i korisne taktike.
Ipak, krajnji rezultat dao je za pravo fudbalerima Partizana. Sporting je krenuo silovito i prvi imao šansu da povede ali se u osmom minutu i Partizan probudio. Bobek je poveo našu kontru, dodao slobodnom Milošu, centarhalf Manuel Pasos ostavljen je ‘’izlomljen’’ da se pita šta ga je snašlo a Plava Čigra šutom iz prve dovela Partizan u vođstvo od 1-0. Bila je to naizgled meka lopta sa pomalo felša, prava lepotica vižljastog Partizanovog napadača. Tačno dvadeset minuta kasnije, ista fudbalska predstava, isti i glavni akteri. Naš kapiten šalje loptu ‘’sa očima’’ u prazan prostor ispred gola gostiju, golman Gomez istrčava ali kasno – kao vetar brzi Miloš je već obavio svoje i prelepim lob udarcem zapečatio prvo poluvreme, 2-0 za Partizan. I u drugom delu igre Partizan i Miloš Milutinović imali su svoj dan. Savršeni driblinzi, vanredne tehničke finese, varke telom, precizni pasovi – mladi Miloš je „najzad pronašao svoj stil igre“ na ushićenje i radost navijača na tribinama. Ni primljen gol odmah na početku poluvremena nije bacio senku na egzibiciju Partizana. Treći gol pao je posle sjajnog šuta Stanoja Jocića iskosa – golman je savladan, nije se dobro videlo da li je lopta prešla liniju ali se tu našao Miloš za naše vođstvo od 3-1 u 64. minutu meča. Devet minuta kasnije, opet se u punoj brzini zavrtela Plava Čigra. Teška pozicija, dva strašna driblinga, trk u desno i snažan šut pored nemoćnog Gomeza povisili su rezultat na 4-1 za Partizan. Tri minuta pre kraja utakmice, našu ‘’petardu’’ je pravom bombom iz trka, na asistenciju Mihajlovića sa leve strane, overio Stanoje Jocić za konačnih 5-2. Pored epskih hvalospeva Milošu, novinari izveštači su u našem timu istakli i igru Ranka Borozana, bez obzira na grešku kod drugog primljenog gola i Antona Hercega koji je pružio dobru partiju na poziciji beka.
Žreb za četvrtfinale prvog KEŠ – a održan je u veličanstvenoj građevini belgijske Federacije u Briselu. U napetoj atmosferi, ruka Žaka Ferana, urednika Frans Fudbala, uparila je beogradski Partizan sa madridskim Realom i napravila pravu senzaciju sa ideološkim i političkim ukusom. Nepomirljive razlike vladajućih režima fašizma i komunizma opasno su zapretile da ugroze tek rođeno takmičenje ali je fudbal, baš kako i treba da bude, odneo pobedu. Ovaj meč stvorio je u Madridu izvanredno oduševljenje. Svetski ugled Jugoslovena bio je zaloga uspeha. To je bila prva ekipa sa Istoka koja gostuje u Španiji posle dvadeset godina, napisao je u svojim memoarima Santijago Bernabe, tadašnji predsednik Reala.
Među navijačima Reala vladala je prava histerija, karte su razgrabljene za jedan dan i na ulicama je proradila crna berza sa tapkarošima. „Santijago Bernabe“, veličanstveno fudbalsko zdanje u madridskom predgrađu Šamarten bilo je, kako to Španci vole da kažu, „ispunjeno do zastave“. Oko 120.000 (!!!) domaćih navijača burno je pozdravilo svoje ljubimce ali i gostujući tim u sledećem sastavu: Stojanović, Belin, Čolić, Mihajlović, Zebec, Pajević, Valok, Bobek, Milutinović, Kaloperović, Herceg. „Parni valjak“ je bukvalno od prve sekunde upalio motor i dao pun gas. Vešti driblinzi, precizni pasovi, opasni šutevi na gol, brzina izmene mesta u napadu – svi redovi Partizana radili su kao paklena mašina. Prvih desetak minuta meča Real je bio nokautiran i pregažen, domaći igrači skoro da i nisu pipnuli loptu a publika je burno pozdravljala pravu egzibiciju gostiju sa Milošem Milutinovićem u glavnoj ulozi. Naš mladi napadač je svoju igru krunisao sa dva gola – u 8. i 10. minutu utakmice domaći golman Alonso je kapitulirao i lopta se našla u mreži iza njegovih leđa.Ipak, na semaforu je i dalje pisalo 0-0 jer je francuski sudija Harcig zbog navodne ofsajd pozicije poništio oba Miloševa gola. Sve je bilo jasno i očigledno.
Partizanove igrače zaledio je hladan tuš, „Parni valjak“ je sa peskom u rezervoaru brzo zaribao i do kraja poluvremena primio čak tri gola. Glavni režiser naše katastrofe bio je Realov vođa navale, slavni Argentinac Alfredo di Stefano koji je sa dve asistencije u prvom i pogotkom u drugom delu igre zapečatio našu sudbinu toga dana u Madridu. Ipak, treba reći da je Partizan, posle prva dva gola desnog krila Kastanja, sredio svoje redove, izveo nekoliko opasnih napada ali je Bobekova četa opet krenula klizavim putem egzibicije i šou programa. U drugom poluvremenu umor, blato i previsok rezultat naplatili su danak – prikazana je nezanimljiva igra sporog tempa a konačnih 4-0 postavio je di Stefano preciznim šutem iz blizine.
Santijago Bernabe je u svojim memoarima lepo i opširno pisao o ta dva beogradska dana, prvom boravku Reala iza „gvozdene zavese“. Hvalio je lepotu jadranskih ostrva, guste šume kao raj za lovce, veličanstven doček na aerodromu i ljubaznost ljudi iz Partizana. Ipak, njegovo oštro oko je sve videlo i zabeležio je svaku sitnu zvrčku koju smo im priredili kao osvetu za otvorenu krađu u Madridu. Maslinovo ulje nisu poneli sa sobom a jela spremljena na svinjskoj masti im nisu prijala pa su ostali polugladni a njihov ekonom nije dobio tražene „specijalne krampone u obliku kupe, vrlo oštre“ i pogodne za sneg. Teren Stadiona JNA nije potpuno očišćen i, kako se decenijama kasnije među navijačima prepričavalo, namerno je ostavljen sloj snega da se smrzne i tako stvoren led je lopatama razbijen na sitne i oštre deliće, pravi ledeni pakao za mediterance. Vremenski uslovi su toga dana bili vrlo loši i javila se ideja o odlaganju meča za 48 sati pa čak i Pariz kao neutralan teren ali se ta varijantapokazala kao novinarska patka. Jutro uoči utakmice, fudbaleri Reala su prisustvovali misi u katoličkoj crkvi a u predigru se uključio i Neznani junak sa Avale. Naime, neko mudar se dosetio da Špance u snežnom januaru odvede na vrh planine i sa ledenim vetrom u kostima ih vrati nazad u Beograd. Iznajmili smo jedan mali taksi i odvezli se na stadion. – Iskreno rečeno, verovao sam da zbog poledice nećemo nikada stići. Kola su klizila kao i masa navijača koja je hitala prema stadionu, seća se Santijago Bernabe.
Te nedelje, više od 40.000 toplo obučenih partizanovaca stajalo je na tribinama Stadiona JNA u snegu do kolena i kišom grudvi pozdravilo goste iz Madrida. Teren se beleo, drveni okviri golova obojeni su crveno a meč je odigran u dnevnom terminu sa početkom u 14.30 časova. Partizan je nastupio u plavim dresovima sa grbom na levoj strani grudi, a naš trener Aleksandar Tomašević izveo je isti tim kao u Madridu, osim što je indisponirane Stojanovića i Čolića zamenio tinejdžerom Milutinom Šoškićem i iskusnim defanzivcem Čedicom Lazarevićem. Od samog početka igrane su prave viktorije na gol Španaca. Vez po snegu, želja, volja, upornost, brzina, odlučnost, sve je bilotu i sve u superlativima osim onog pravog – cilja fudbalske igre. Reviju promašaja otvorili su Zebec i Miloš a na stranu Reala stao je i okvir gola ili „to prokleto parče drveta“, kako ga je u nemoćnom gnevu nazvao novinar Sporta Todor Bulja. Svežu crvenu farbu načeo je Milutinović, prečku je topovskim volejom posle kornera zatresao i Anton Herceg a u 19. minutu stativu je, snažnim udarcem sa 25 metara, ulubio i mladi Toma Kaloperović. Igrao se 24. minut kada se Topčidersko brdo prolomilo od radosti. Neumorni i brzi Zebec je bez po muke prešišao nekoliko Španaca, odlično uočio Miloševo kretanje bez lopte, uposlio ga sjanim pasom i šut u golmanov desni ugao doveo je Partizan u vođstvo od 1-0. Tri minuta pre kraja prvog poluvremena fudbal pogađa našeg beka Čedu Lazarevića u ruku i švajcarski sudija Gulde je neumoljiv. Na svu sreću, leva polutka „masivni i crnpurasti“ Rial posle dugačkog zaleta loptu šalje na tribine.
Poluvreme: Partizan – Real 1-0. I u nastavku opsada i prava kanonada ka golu Madriđana. 47. minut – gužva – pometnja – Valok – šut – blok – Zebec – šut – blok – Valok – šut – Markitos – ruka – penal. Boba Mihajlović iskusno pogađa desnu stranu gola a Alonsa šalje levo, po burek. Na tribinama Hrama pravi delirijum, vodimo 2-0, više od četrdeset minuta do kraja, nada je sasvim realna i plasman na dohvat ruke.
Vreme leti, Partizan ima jalovu nadmoć, umor je stigao, noge su teške ali se ipak stalno igra pred golom Reala i ulazimo u šanse. Tri minuta pre kraja meča Miloš Plava Čigra je dao ‘’injekciju za promukla grla i prozeble ruke’’ partizanovim navijačima. Solo akcijom u svom stilu nanizao je nekoliko Španaca, izbio sam pred golmana i povisio na 3-0, levi bek Munjos je samo potvrdio gol. Ipak, tri minuta je bilo prekratko vreme da izborimo majstoricu.
Te 1955. godine zvanični šampion Jugoslavije bio je splitski Hajduk ali je poziv za učešće u evropskoj eliti stigao beogradskom Partizanu. Naš klub veće priznanje i kompliment nije mogao da dobije, čak ni da zamisli. Pored Reala, pobednika tog prvog KEŠ-a, u polufinale su se plasirali još Milan, škotski Hibernijan i francuski Stad de Rems, tada snažan klub i u evropskim okvirima.
Miloš Milutinović osvojio je trofej za najboljeg strelca takmičenja jer je na četiri odigrane utakmice postigao sedam golova (prema izveštajima iz Sporta – osam). Priča o prvom Partizanovom Kupu evropskih šampiona je jako važna istorijska lekcija za čitanje i učenje, na ponos i diku novim generacijama partizanovaca.
Dejan Šunjka