Prvenstvo 1982/83

 

Tabela

Trener: Miloš Milutinović

Partizan u prvenstvu 1982/83:

Ljubomir Radanović 34/3, Aco Trifunović 32/9, Momčilo Vukotić 32/5, Slobodan Rojević 32/1, Dragan Mance 30/15, Miodrag Ješić 27/1, Miodrag Radović 25/1, Zvonko Živković 23/9, Zoran Dimitrijević 23/2, Nenad Stojković 23/1, Admir Smajić 22/0, Nikica Klinčarski 21/2, Zvonko Varga 20/3, Rade Zalad 20/0, Dževad Prekazi 19/4, Ranko Stojić 16/0, Sead Sarajlić 11/0, Zvonko Popović 10/1, Miloš Đelmaš 6/0, Novica Kostić 2/0, Stevica Kuzmanovski 2/0, Slobodan Pavković 2/0, Sead Mašić 2/0, Radomir Radulović 1/0, Zoran Lilić 1/0, autogol protivnika 1.

Rezultati FK Partizan u prvenstvu 1982/83

 

Sažetak sezone

Šampionska 1982/83 je bila sezona u kojoj je najzad isplivao kvalitet Partizanove ekipe, koja je igrala u kontinuitetu od nekoliko godina. Tim nije mnogo promenjen u odnosu na 1981/82 – nije bilo Ugljanina, Stavrića, Petrića, Kaličanina (JNA) i Vermezovića (JNA), a nove snage bili su Stevica Kuzmanoski, Radomir Radulović (došao iz Proletera) i Sead Sarajlić, koji je početkom 1983. stigao iz tuzlanske Slobode kao veliko pojačanje. Ona najbitnija promena desila se na klupi – kormilo je preuzeo Miloš Milutinović, legendarna „plava čigra“. Prema svedočenju mnogih igrača iz tog perioda, Milutinović je rasteretio ekipu, stvorio pobedničku atmosferu i doprineo da ekipa najzad pokaže kvalitet koji poseduje. Partizan je igrao lepo za oko i često veoma ubojito, pa je od kandidata iz senke na kraju stigao do titule prvaka. U ovoj sezoni, posebno u njenom drugom delu, eksplodirao je kvalitet Dragana Mancea, pa je uz sjajne partije Živkovića u prvom delu, kao i konstantne partije Vukotića, Stojkovića, Trifunovića, Radanovića, Ješića, Rojevića i Klinčarskog, to Partizanu na kraju donelo 45 bodova i devetu šampionsku zvezdicu.

Nekako se „u vazduhu“ i među navijačima Partizana od starta sezone osetilo da je to ta sezona koja se čeka već pet godina. Ipak, u prva četiri kola bilans je bio polovičan – po dve pobede i poraza, a posebno je boleo onaj u 4.kolu od Vardara u Skoplju od 0-5. „Crno-beli“ su pri rezultatu 0-1 promašili penal, a onda je sve krenulo kako ne treba: Ješić je zaradio drugi žuti karton a Stojković zbog povrede morao van terena, pa su Skopljanci iskoristili prednost od dva igrača više na terenu. To nije pokolebalo ekipu Partizana. Već u narednoj utakmici „crno-beli“ su se iskupili pred svojim navijačima  i identičnim rezultatom od 5-0 savladali Vojvodinu, a Dragan Mance je het-trikom nagovestio svoju sjajnu sezonu. Usledila je izuzetna rezultatska serija, pa Partizan do kraja jeseni nije izgubio nijednu utakmicu. Kruna jeseni bio je meč u Zagrebu protiv Dinama, tada aktuelnog šampiona, kada je Partizan pred punim Maksimirom slavio sa 4-3, a i dalje se pamte sjajne partije Mancea, Živkovića i kapitena Vukotića, koji je tog dana postigao svoj 100. prvenstveni gol, na velemajstorski način! Ta pobeda je i konačno uverila sve u Partizanu da posedujemo tim za titulu prvaka.

U toj seriji pao je i Hajduk u Humskoj 1, dok se samo dva kola ranije Crvena zvezda izvukla i izborila remi protiv Partizana na svom terenu, a pogađate – opet su sudije kumovale takvom ishodu, jer nije dosuđen očigledan penal za Partizan (videti u izveštaju). Sa 25 bodova, Partizan je dočekao zimsku pauzu na prvom mestu. Glavni konkurent „crno-belima“ je bio Dinamo, koji će to ostati do kraja, iako se pred sam kraj prvenstva u trku iz senke ukljućio i Hajduk.

Proleće je počelo loše – poraz u Osijeku a onda i neočekivani neuspeh protiv Sarajeva u Beogradu. Partizan je dominirao ali je golman Sarajeva Janjuš činio čuda na golu, a u smiraj meča Božović donosi pobedu gostima. Ipak, ekipa se stabilizovala, blistao je Dragan Mance, pa je do derbija šampionata protiv Dinama, Partizan zabeležio pet pobeda (Vardar 4-0, Galenika 2-0, OFK 2-1, Radnički 3-1, Željo 2-1) i četiri remija. Derbi odluke Partizan je dočekao na prvom mestu,  sa dva boda prednosti nad zagrebačkim „plavima“. Inače, posle utakmice protiv Galenike, reprezentativac Nenad Stojković je morao na odsluženje vojnog roka pa je to predstavljalo dodatni hendikep za Partizan.

Tog 22. maja 1983. Partizan i Dinamo su, usled tradicionalnog sleta za Dan Mladosti na Stadionu JNA, svoj meć odluke igrali na Stadionu Crvene zvezde. Za susret između Partizana i Dinama vladalo je ogromno interesovanje, na tribinama je bilo oko 90.000 gledalaca a tačan broj prodatih ulaznica je 77.850, što je svakako rekordna poseta Partizana kao domaćina. Ipak, rukovodstvo Partizana bilo je ljuto na televiziju koja je nakon sastanka u prepodnevnim satima objavila informaciju da je obezbeđen direktan TV prenos, iako je dogovor bio da se ta informacija objavi tek neposredno pred početak utakmice. Osim toga pojedini mediji javili su takođe i da su ulaznice rasprodate što je sigurno uticalo da jedan broj navijača ostane kod svojih kuća tako da je na kraju ostalo petnaestak hiljada neprodatih ulaznica. Vredi pomenuti da Crvena zvezda nikada nije zabeležila toliku posetu na svom stadionu igrajući protiv Dinama ili Hajduka!

Počelo je crno po „crno-bele“. Autogol Rojevića i pogodak Kranjčara i Dinamo vodi 2-0 na poluvremenu! Ipak, nošeni hukom sa tribina, naši igrači prvo smanjuju sa penala (Trifunović) a onda i Mance daje gol za 2-2 i ostavlja Partizan na prvom mestu!

Miroslav Ćiro Blažević je posle meča naglasio:  “Svaka ekipa je dobila po poluvreme. U svetu nema takve publike. Ona je našem protivniku pomogla i ponela ga kada mu je bilo najteže. Mi nismo iskoristili nadmoćnost koju smo imali.” 

Čak ni Partizanov poraz u narednom kolu u Titogradu nije bitnije uticao – Dinamo je posustajao, a iz drugog plana se u trku uključio Hajduk, ali prekasno. Zatim, Partizan u „večitom derbiju“ pobeđuje Zvezdu sa 3-2 (dva gola Mancea!)  i čini jedan od odlučujućih koraka ka tituli.

Još bitniji korak ka tom cilju naši igrači su ostvarili u Tuzli, kada su golovima Varge slavili sa 2-1!  U autobusu, na povratku u Beograd orila se pesma, po neko pivo, Milutinović je dozvolio da njegovi momci sebi daju oduška posle pobede koja znači titulu. Slavlje je nastavljeno u restoranu na Stadionu JNA. Orkestar je nebrojeno puta svirao čuvenu himnu Partizana, pristigli su i brojni navijači… Kada su se strasti stišale Miloš Milutinović se obratio novinarima:

“Ne čestitajte nam prvo mesto dok još nije sve gotovo. Iz poštovanja prema narednim protivnicima i iz poštovanja prema tituli ne želim da kažem da je sve završeno. Istina je, međutim, da smo pobedom u Tuzli načinili odlučujući skok. Bili smo u tom meču mudri, do maksimuma smo ostvarili zamišljeni plan. Uostalom, u Tušnju su pali Dinamo i Crvena zvezda, mi smo trijumfovali. Time smo sve rekli.”

Iako su „crno-beli“ izgubili u Splitu u 33. kolu, u vrlo naelektrisanoj atmosferi, nedelju dana kasnije su i formalno sebi prišili devetu šampionsku zvezdicu. Fudbaleri Partizana nisu imali imperativ pobede u poslednjoj utakmici sezone, protiv Veleža na svom stadionu. Posle poraza Splićana od Slobode, jedino je Dinamo, uz pobedu nad Rijekom većom od pet razlike, mogao da preskoči “crno-bele” ukoliko bi Velež trijumfovao u Humskoj. To je u mnogome uticalo da obe ekipe izađu na teren ležerno jer je Partizanu za prvo slavlje od 1978. bilo dovoljno i omrznutih 0-0.

Tek što je počelo drugo poluvreme stadion se prolomio. Svi su bili na nogama, Partizan je poveo sa 1-0 a iza Marićevog gola podigla se ljubičasta dimna zavesa. Prekazi je centrirao, Veležova odbrana je pogrešila a bek Rojević je sa desetak metara prosto pocepao mrežu. Interesantno je da je ovo bio prvi Rojevićev prvenstveni gol za Partizan.

Bajević je izjednačio u 57. minutu, a kako je Dinamo u tom trenutku gubio na svom terenu od Rijeke svi su u Humskoj 1 jedva čekali poslednji sudijski zvižduk nakon kojeg je nastalo neopisivo slavlje a koje je nastavljeno u restoranu stadiona do ranih jutarnjih časova. Slavlje nije pokvareno ni sumanutom intervencijom tadašnje „narodne milicije“ koja je pendrečila sve navijače koji su na kraju meča ušli u teren da proslave titulu prvaka sa svojim igračima, a veoma časnu ulogu u toj bespotrebnoj demonstraciji sile imao je trener Miloš Milutinović, koji je branio i štitio navijače od udaraca „čuvara reda“.

Ekipu Partizana krasila je ove sezone napadačka i dopadljiva igra, a Miloš Milutinović je oslobodio ekipu stega iz ranijih sezona. Navijači su i ove sezone pokazali odanost, uz prosečnu posetu od 26.823 gledaoca na domaćem terenu!

Prvoligaško društvo su napustili klubovi iz glavnog grada – OFK Beograd i Galenika (današnji Zemun) a u Kup UEFA su se plasirali Hajduk, Radnički i Crvena zvezda,a Dinamo je kao osvajač kupa takođe izborio plasman u Evropu.

I za kraj ovog preseka sezone, izdvajamo i to da se šampionska sezona odlikovala se i raznovrsnošću dresova, ali i promenom tehničkog sponzora. Počelo je sa belim dresovima “Kombinata Sport”, protiv Rijeke i Hajduka nošeni su prugasti crno-beli dresovi istog proizvođača, da bi u Maksimiru Partizan odigrao prvo poluvreme u danas antologijskim dresovima bele boje, sa crnom poprečnom prugom na grudima. Iako je ovaj dres nošen na samo šest i po utakmica (Dinamo jedno poluvreme, Budućnost, C.zvezda, Sloboda i Velež u prvenstvu, kao i Leotar i Sloboda u kupu), ostao je zauvek u srcima navijača. Ovaj dres “Kombinata Sport”, samo u drugim bojama, nosili su i tadašnji prvoligaši Sarajevo, Budućnost i vinkovački Dinamo, ali ga je proslavio Partizan. Pred početak prolećne polusezone naš klub je sklopio ugovor sa “Adidasom”, pa je u tom periodu, do kraja juna, Partizan nastupao u prugastim dresovima, ali i dve varijante belog dresa.