„Svrake“ po prvi put na meniju

  Na današnji dan pre petnaest godina, desila se jedna od najvećih pobeda Partizana u evropskim fudbalskim takmičenjima. Bila je to jesen 1998. godine, i poslednje izdanje Kupa pobednika kupova. Partizan je renovirao tim u odnosu na prethodnu, ne baš uspešnu sezonu, 1997/98. Vratili su se iz inostranstva Vuk Rašović, Đorđe Tomić i Nenad Bjeković junior, novi a mladi kapiten Saša Ilić je bio iskusniji za godinu dana, a iz zrenjaninskog Proletera je došao perspektivni Vladimir Ivić. Uz Krstajića, Stojanoskog, Troboka, Damjanca i Savića, bio je to primetno kvalitetniji tim u odnosu na prethodnu sezonu.

  Žreb je u pretkolu Partizanu dodelio gruzijski Dinamo Batumi. Posle „samo“ 2-0 u prvom meču u Beogradu, revanš je pripao Gruzijcima sa 1-0, a Partizan je imao dosta sreće. Niko nije ni slutio, pa ni autor ovog teksta kao obični navijač Partizana, da će u narednom, prvom kolu, Partizan ispisati jednu od najlepših stranica svojih evropskih pohoda.

  Sledeći je bio engleski Newcastle United, ekipa iz vrha Premier lige. Klub crno-belih boja, popularne „svrake“, klub u ekspanziji, koji je samo dve godine ranije ispustio već viđenu titulu prvaka Engleske. Ekipa koju je predvodio tada najbolji engleski strelac, Alan Shearer, a ostatak ekipe je bio skup sjajnih reprezentativaca – Englez David Batty, Velšanin – sada nažalost pokojni Gary Speed, Irac Shay Given, engleski veteran Stuart Pearce, Grk Dabizas, Gruzijac Ketsbaia, Peruanac Solano. Predvodio ih je sa klupe ekscentrični Holanđanin Ruud Gullit. Iskreno, domaća „objektivna“ javnost nije davala „crno-belima“ velike šanse. Ipak, svi kojima je Partizan u srcu, od trenera Tumbakovića, preko igrača i ljudi iz kluba pa sve do navijačke armije, potajno su se nadali uspehu, jer je ostrvski stil fudbala oduvek odgovarao Partizanu.

  Pa još kada je Partizan prvi meč na St. James Parku odigrao otresito i izgubio sa 2-1 (poveli Englezi golom Shearera, izjednačio Vuk Rašović s penala, a Dabizas doneo pobedu domaćinu), računica je bila jasna – jedan gol u mreži nas vodi dalje.

  Došao je dan revanša – 1. oktobar 1998. godine. Crno-bela navijačka armija u delirijumu, osećalo se u vazduhu da je to taj dan. U pozadini meča primetna je bila tenzija zbog situacije na Kosovu i Metohiji, evropske i svetske sile i NATO su pretili Srbiji, a bombardovanje Srbije u poslednji čas sprečeno. Engleski mediji su podgrevali atmosferu budalaštinama kako njihovu ekipu čekaju zloglasni „grobari“ na „stadionu smrti“. Kad se na to doda činjenica da je Srbiju veče pred utakmicu pogodio lakši zemljotres, znalo se da su svi uslovi za „grobarsko ludilo“ ispunjeni.

  Stadion JNA je bio pun, onoliko koliko se to moglo. Naime, bio je to prvi meč sa stolicama na južnoj i severnoj tribini, s tim da stolice nisu ni bile postavljene na čitavom severu, pa je taj deo bio zatvoren za publiku. Grozničavo su postavljane stolice kako bi se ispoštovala pravila UEFA, pa je po slobodnoj proceni to veče bilo prisutno oko 25.000 navijača Partizana, ali i nekoliko stotina Engleza. Atmosfera je bila nezapamćena – taj optimizam se mogao osetiti u vazduhu, sat vremena pre početka ceo jug peva „Mi volimo i bodrimo…“ na melodiju Englezima poznate „Take `em all!“. Sticajem okolnosti, uspeo sam da nabavim kartu za zapadnu tribinu, pa sam imao savršen pogled na dešavanja na terenu. Kasnije, u svojim sećanjima na ovu utakmicu, Alan Shearer je rekao da nikada u karijeri nije igrao pred fanatičnijom i toliko neprijateljski nastrojenom publikom. A kada to kaže ikona engleskog fudbala, onda je to zaista bio kompliment za Partizanove navijače.

  Partizan je počeo u sastavu Damjanac – Rašović, Krstajić, Stojanoski, Savić – Trobok, Ivić, Ilić, Tomić – Bjeković, Kežman. U drugom poluvremenu, Krstajića, Kežmana i Bjekovića su zamenili Stojisavljević, Pažin i Tešović.

  Newcastle United je nastupio sa timom Given – Chavret, Dabizas, Griffin, Pearce – Batty, Glass, Solano, Speed – Ketsbaia, Shearer. 

  Počelo je oprezno sa obe strane. Od početka se videlo da je Mladen Krstajić uzeo „pod svoje“ Shearera, koji nikako nije mogao da se snađe. Naši „crno-beli“ su igrali pametno, upravo onako kako je jedino i moglo protiv ostrvske ekipe – „sakrili“ su loptu, kombinovali kratkim pasovima i čekali pravi momenat, a kada se zna da je Partizan u veznom redu imao vrsne tehničare poput Ilića, Tomića, Ivića i Troboka, takva taktika bila je pun pogodak.

 Partizan je s vremena na vreme napadao, pogodio i prečku. Ipak, početkom drugog poluvremena, Ketsbaia je promašio idealnu priliku za goste, kada smo se već pomirili s tim da je lopta u golu. Samo nekoliko minuta kasnije, desio se ključni momenat na utakmici – Vladimir Ivić je bio u prodoru sa leve strane, ušao u šesnaesterac, Batty ga je povlačio za dres, trajalo je to i trajalo, da bi na kraju Ivić bio oboren…

…a za sudiju Manuela Diaza Vegu nije bilo sumnje – penal! Ludilo u Humskoj 1, loptu opet uzima Vuk Rašović. I kao i dve nedelje ranije, pribran je i precizan, Partizan vodi 1-0!

Autor teksta: Aleksandar Pavlović