LŠ / Kup UEFA 2005/06

Trener: Vladimir Vermezović

Partizan u kvalifikacijama za Ligu šampiona 2005/06:

Obiora Odita 4/2, Ivica Kralj 4/0, Marko Lomić 4/0, Albert Nađ 4/0, Zoran Mirković 4/0, Branimir Bajić 4/0, Nenad Brnović 4/0, Pierre Boya 4/0, Simon Vukčević 4/0, Miroslav Radović 3/0, Nenad Đorđević 3/0, Nikola Grubješić 2/0, Ivan Tomić 2/0, Ifeany Emeghara 2/0, Nemanja Rnić 1/0, Vladimir Vukajlović 1/0, Srđan Radonjić 1/0, Nebojša Marinković 1/0, Milivoje Ćirković 1/0.

Partizan u Kupu UEFA 2005/06:

Srđan Radonjić 2/3, Simon Vukčević 2/1, Ifeanyi Emeghara 2/0, Albert Nađ 2/0, Branimir Bajić 2/0, Zoran Mirković 2/0, Nenad Brnović 2/0, Miroslav Radović 2/0, Obiora Odita 2/0, Ivica Kralj 1/0, Đorđe Pantić 1/0, Milivoje Ćirković 1/0, Nenad Đorđević 1/0, Milovan Milović 1/0, Stefan Babović 1/0, Nikola Grubješić 1/0, Marko Lomić 1/0, Ivan Tomić 1/0, Pierre Boya 1/0.

Rezultati FK Partizan u kvalifikacijama Lige šampiona 2005/06

Rezultati FK Partizan u Kupu UEFA 2005/06

*****

U kvalifikacijama za Ligu šampiona 2005/06, Partizan je startovao od drugog kola. Kada se saznalo za imena prva dva protivnika, svi navijači „crno-belih“ očekivali su još jedan ulazak u grupnu fazu elitnog takmičenja, a kada se evropska priča završila, verovatno bi svi ti navijači poželeli da se Partizan nije ni kvalifikovao za evropska takmičenja. Maler za malerom, zla sudbina, tragedija, nemoć, a na kraju i sramota – to su sve faze kroz koje se prolazilo u toj evropskoj sezoni koja je i danas crnim slovima upisana u anale našeg kluba.

Prvi rival bio je moldavski prvak,  Šerif iz Turaspolja. Klub u usponu od kojeg se nije očekivalo da predstavlja ozbilnu prepreku Partizanu. Meč je odigran u sred tihog rata između navijača i uprave kluba, pa su „grobari“ tokom drugog poluvremena u znak protesta napustili južnu tribinu. Neposredno posle toga, Obiora Odita smiruje jednu loptu grudima a zatim je plasira u mrežu gostiju za, ispostaviće se, konačnih 1-0.

Revanš je bio neugodan a naš tim je pružio prilično bledu igru. Strahovali smo do finiša od neke“frljoke“ koja bi Šerifu donela prednost a utakmicu uvela u totalnu neizvesnost. Srećom, Obiora Odita je opet briljirao. Petnaestak minuta pre kraja bukvalno je zakucao loptu pod prečku gostiju, šutem sa oko trideset metara, postigavši jedan od najlepših Partizanovih golova u evropskim takmičenjima.

Međutim, videlo se da naša ekipa teško postiže golove. Ali, ko je o tome mislio kada se saznalo da je naredni rival slovačka Artmedija, doskorašnja Petržalka? Klub koji je do tada bio poznat posetiocima kladionice, u drugom kolu je senzacionalno eliminisao slavni Seltik sa 5-0, 0-4 i zakazala dvomeč sa Partizanom, čiji će pobednik biti učesnik grupne faze Lige šampiona!

Iskreni da budemo, svi smo poleteli pre vremena. Navijači su prekinuli bojkot, rešeni da pomognu ekipi u odsudnom duelu, igrači i stručni štab bili su puni samopouzdanja. A sportski sektor je još pre kvalifikacija smatrao da nema potrebe da se ekipa dodatno pojačava. Svakako da Artmedija nije bila rival za potcenjivanje, jer ko uspe da napuni mrežu Seltika – ne može biti loša ekipa. Ipak, uzdali smo se u to da neće baš dva puta da ih „krene“.

Tog 10. avgusta 2005. Partizan je na Stadion Tehelne Pole istrčao u bordo-plavoj kombinaciji, jer je Artmedija nosila takođe, kao i Partizan, osnovnu crno-belu opremu. Partizan je propustio nekoliko prilika i pokazao da je kvalitetnija ekipa od domaćih. Ali, pri pravilu „gola u gostima“ rezultat bez golova i nije baš preterano povoljan.

Trinaest dana kasnije, pun stadion Partizana očekivao je da se ponovi uspeh od pre dve godine, kada je Partizan, pod vođstvom Lotara Mateusa ušao u Ligu šampiona. Svi uslovi su bili tu. Bila nam je potrebna bilo kakva pobeda. Međutim, pitali su se i Slovaci…

„Crno-beli“, ali naši, beogradski, dominirali su i ponovo stvarali šanse koje su, po pravilu, promašivali. Odlični golman gostiju, Čobej, kao da je začarao svoj gol. Sa 0-0 ide se u produžetke, publika gromko bodri Partizan, igrači na terenu daju poslednji atom snage, ali i posle 120 minuta ostaje 0-0. Problem neefikasnosti, uočen još u dvomeču prethodne runde protiv Šerifa, dolazi do punog izražaja baš onda kada je najmanje potrebno.

Odluka je morala da padne sa penala. Koliko se sudbina poigrala sa našim timom, govori i činjenica da je Partizan u petu, odlučujuću seriju, ušao sa golom prednosti. Slovaci su promašili dva penala, a u našem timu je neprecizan bio samo Mirković. U poslednjoj seriji Debnar poravnava na 3-3, a Pjer Boja je imao sudbinu Partizana u svojim nogama, ali njegov šut zaustavlja prvo golman Čobej a onda i stativa! Ide se u narednu seriju, u kojoj Đurica postiže gol za Artmediju a Nenad Brnović promašuje, za konačan uspeh slovačkog šampiona, neuspeh Partizana i totalni muk na stadionu. Sigurno je da, osim finala Kupa šampiona u Briselu 1966, ne postoji tragičnija utakmica u istoriji Partizana.

Ko ne plati na mostu – platiće na ćupriji, stara je srpska poslovica koja bi se mogla primeniti na transfer – politiku Partizana tog leta, pred evropske kvalifikacije. Moguće je da je neangažovanje jednog prekaljenog napadača „crno-bele“ koštalo plasmana u Ligu šampiona. A opet, ko garantuje da bi i sa njim u ekipi Partizan uspeo?

Naravno, navijači i danas apostrofiraju pojedine igrače kao glavne krivce za neuspeh, pominju se još uvek prečka Grubješića i promašeni penal Boje, ali to je zaista infantilan stav. Niti je Grubješić jedini koji je promašio, niti je Boja jedini igrač koji je bio neprecizan u penal – seriji. Možda je plaćen i danak tome da je naša ekipa bila nešto starija, sa nekoliko povratnika koji su prešli tridesetu, a nismo baš važili za ekipu sa brzim i prodornim igračima.

Kako god, čekalo nas je takmičenje u Kupu UEFA, gde je bilo potrebno proći jedno kolo i plasirati se u grupnu fazu. Ekipa se, nakon prve utakmice posle Artmedije i poraza od OFK Beograda na našem terenu, ubrzo stabilizovala. Navijači zaista nisu ništa zamerali ni ekipi ni treneru, jer Artmedija je posmatrana kao loš dan i nedostatak sreće. A Liga UEFA pružala je takođe šansu za proboj u neku ozbiljniju fazu takmičenja.

Prilika za grupnu fazu Kupa UEFA bila je za poželeti. Anonimni izraelski klub, Makabi Petah Tikva, bila je prepreka „crno-belima“. U prvom meču u Tel Avivu Partizan je rutinski slavio sa 2-0, golovima Vukčevića i Radonjića. Golman Kralj je u finišu odbranio penal domaćima, pa je revanš u Beogradu zaista bio stvar formalnosti.

A onda se dešava najsramnija utakmica u istoriji učešća Partizana u UEFA takmičenjima. Branimir Bajić već u 2. minutu pravi penal (?!) kojim gosti  dolaze do prednosti. Do poluvremena, Partizan dobija dva penala za dva minuta, od kojih prvi ne realizuje Vukčević a drugi u gol pretvara Radonjić. Nedugo potom Omer Golan opet dovodi goste u vođstvo a Radonjić opet izjedbačava na 2-2. To nije kraj poluvremena jer je Golan opet precizan u 45. minutu za 2-3! Partizanova odbrana ne postoji, igrači Makabija sa lakoćom dolaze u situacije „1 na 1“. Početkom drugog dela igre Golan postiže svoj treći gol za 2-4, a sve nade Partizanovih navijača razvejao je autogol Lomića u 86. minutu, za konačnih i sramnih 2-5!

Bio je to najteži poraz Partizana na svom terenu u evropskim takmičenjima, od osnivanja kluba. Igrali su u Humskoj velikani poput Reala, Mančester Junajteda, Intera, Bajerna, Juventusa, Rome, Lacija…ali niko nije na ovakav način ponizio našu ekipu kao skromna i anonimna ekipa iz Izraela, bizarnog imena – da sramota bude još veća

Bes navijača bukti još tokom utakmice, a u narednim danima rasplamsavaju se protesti protiv uprave koja se ponaša kao da se ništa posebno nije desilo!? Generalni sekretar Zečević ubeđuje navijače da bi Partizan plasmanom u Ligu Kupa UEFA imao samo gubitke (?!), sportski direktor Bjeković posle četvrte primljene evropske „petice“  u osam godina, i to one najsramnije, nije smatrao za shodno da makar ponudi ostavku, a trener Vermezović je i dva dana posle utakmice uporno pričao  „kako zna šta mu je činiti“ i tek treći dan od utakmice podneo ostavku. I sve to posle poraza posle kojeg bi svaki trener sa dignitetom već u hodniku posle meča napustio klupu.

Raspredaju se razne priče i danas, da li je taj poraz rezultat katastrofalne partije našeg tima, ili su umešane i neke vansportske okolnosti? Šta god da se desilo, poraz je bio i ostao najveća bruka u klupskoj istoriji. Po ko zna koji put, ceh je platio trener, a režiseri brodoloma su ostali na funkcijama.

Još u to vreme, u medijima se kreirala priča kako su, eto, navijači „napustili klub i okrenuli mu leđa“ kad je bilo najpotrebnije. Možemo, svakako, da konstatujemo da su kroz istoriju navijači često odmagali Partizanu prouzrokujući kazne UEFA i igranje našeg tima van Beograda, ali u sezoni 2005/06 „grobari“ su podržali igrače i posle eliminacije od Artmedije, kada ih je na narednu utakmicu protiv OFK Beograda došlo preko 12.000! Pa čak i posle tog poraza podrška se nije dovodila u pitanje. Solidna poseta bila je i protiv Petah Tikve, a tada se desio već opisani košmar i tek tada navijači kreću u masovan protest i bojkot.

Zatim, još od te jeseni na snazi je mit kako bi Partizan dosegao nekakvu „zlatnu eru“ da je eliminisao Artmediju i plasirao se u Ligu šampiona. Sa istim čelnim ljudima, tokom čijeg mandata se desilo nekoliko evropskih blamaža, a na kraju i Petah Tikva? Ali, eto, valjda je narodu lakše da umesto trezvene analize sve pripiše sreći i nesreći,  pa bi po tom verovanju klupska vrhuška odvela klub u sazveđže samo da, eto, „prokleti penal Pjera Boje nije završio na stativi a Grubješićev šut na prečki“?!

Uz ozbiljnu analizu, Partizan je već te jeseni mogao daleko da dogura u Ligi UEFA. Fudbal je sport u kojem kao i drugom poslu, sreću i nesreću izazivaš svojim radom ili neradom, ciklusi se smenjuju na svakih nekolko godina, ali evo i danas, skoro dve decenije posle Artmedije i Petah Tikve, ljudi i dalje veruju da bi se desilo ko zna šta lepo i pozitivno da Pjer Boja nije promašio penal.

Slom se nije desio zbog jednog promašenog penala već zbog nedopustivog poraza od Makabija, učaurenosti i neodgovornosti čelnih ljudi kluba.

Toliko godina kasnije, i dalje se sećamo ove košmarne evropske jeseni 2005, koja će prouzrokovati velike turbulencije i potrese u klubu, a na kraju i promene, do kojih će najzad doći u leto 2007. godine.