Uraditi ovaj broj Partizanove istorijske sveske, koji se bavi trijumfalno osvojenim šampionatom Jugoslavije 1977/78, uz sve oborene rekorde, a ne posvetiti makar jedan tekst treneru te generacije – bilo bi nepravedno. Posebno zbog toga što je Ante Mladinić, činjenicom da nije poreklom iz Beograda ili Srbije, raspadom Jugoslavije pao u medijsku senku, a od trenutka kada je preminuo, još manje se piše o njemu. Sećaju ga se danas njegovi prijatelji, porodica, igrači, saradnici i tadašnji navijači. Protok vremena čini svoje, to tako ide – ljude koji su danas u centru pažnje sutra će zameniti neki novi, i mnoge velike karijere budu prekrivene patinom zaborava.
Ante Mladinić, poznat po nadimku Biće, rođen je u Splitu, 1. oktobra 1929. Debitovao je za Hajduk u prvenstvenom meču protiv Poncijane, 15. maja 1949. Bio je odbrambeni igrač i u narednih sedam godina za Hajduk je odigrao 136 utakmica uz postignuta 43 gola. Od toga, 40 nastupa je imao u nacionalnom prvenstvu (6 golova) i 11 u Kupu Jugoslavije (4 gola). Iz Hajduka prelazi u Split u kojem nastupa još dve sezone i u njemu završava igračku karijeru.
To su oni „suvi“, biografski podaci iz karijere Mladinića kao fudbalera, podaci šturi ali neophodni. Ogroman, ali nedovoljno poznat značaj Ante Mladinića u fudbalu bivše nam države se ogleda u periodu koji se broji od dana kada je kopačke okačio o klin i počeo da se bavi trenerskim poslom. Biće Mladinić počinje da radi u omladinskoj školi Hajduka. Sa diplomom Više trenerske škole u Beogradu, Mladinić dobija zadatak da ustorji modernu omladinsku školu u Hajduku. Do 1968, kada postaje selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije, plodovi Mladinićevog rada u Hajduku su impozantni! On selektira talentovanu decu iz Splita, takođe otkriva i dovodi dečake iz drugih sredina. Među svima njima su: Džoni, Boljat, Jerković, Bošković, Buljan, Jovanić, Peruzović, Šurjak, Mužinić, Žungul! Skoro svi oni će nekoliko godina kasnije postati najuspešnija seniorska generacija Hajduka u istoriji, pod komandom Tomislava Ivića! Nešto kasnije pristigli su iz Mladinićeve “radionice” i igrači poput Šalova, Zorana i Zlatka Vujovića.
Nastavivši svoj rad sa mladim selekcijama na nacionalnom nivou, Mladinić osvaja tadašnji turnir svih socijalističkih zemalja, a zajedno sa Draženom Jerkovićem na klupi Jugoslaviji donosi prvo mesto na Mediteranskim igrama. Sledeća stepenica, sasvim logično, bio je najbolji jugoslovenski tim – reprezentacija Jugoslavije. Mladinić preuzima “plave” posle fijaska na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1974, uspeva da izbori učešće na Evropskom prvenstvu, koje se kasnije održava u Jugoslaviji. U polufinalu, u jednoj od antologijskih utakmica, Jugoslavija demolira tadašnjeg svetskog prvaka, SR Nemačku, vodi 2-0, u jednoj od najboljih reprezentativnih igara ikada. U nastavku dolazi do neverovatnog pada, Nemci dolaze do izjednačenja a u produžecima i slave sa 4-2! Bio je to i kraj Mladinićevog boravka na klupi nacionalnog tima. Posle šest meseci pauze, dolazi do nama najzanimljivije epizode u Mladinićevoj karijeri.
Sezona 1976/77, Partizan je aktuelni šampion ali posrće u domaćem prvenstvu, bez šansi da osvoji titulu, sa pozicijom u sredini tabele. Novo neugodno iznenađenje dolazi u oktobru kada dotadašnji trener Tomislav Kaloperović, u sred sezone, prihvata ponudu Fenerbahčea te napušta klupu Partizana. Do kraja jeseni, ekipu vodi Zoran Miladinović, da bi 12. januara, 1977. Partizan dobio novog trenera – bio je to Ante Mladinić!
Bio je to početak jedne od najlepših priča u istoriji Partizana. Ta priča će trajati pune dve godine, i iako je imala potencijala da postane evropski i svetski bestseler, njena lepota ostaće samo u lokalnim okvirima. I završiće se tužno, kako su se neretko završavale priče u našem klubu.
Biće Mladinić odmah po svom dolasku izaziva simpatije onog iskrenog dela beogradske javnosti, navijača Partizana i ljudi iz kluba. Temperamentni i duhoviti Dalmatinac nema dlake na jeziku, jasno govori ono što misli. Svestan je da mu je ekipa kvalitetom ispod Hajduka, Dinama i Zvezde, ali veruje u nju. Veruje i u svoje saradnike, Zorana Miladinovića pre svih. Ipak, još pri dolasku, u intervjuu za „Sport”, povlači jasno granicu preko koje neće moći da se ide:
“Rad sa fudbalerima i rezultati su moja briga i Miladinovićeva, svih nas u stručnom štabu. Ako ne bude tako, uzeću svoja dva kofera i otići. Ovaj hleb jedem petnaest godina i još nikad nisam dopustio da dobijem otkaz. Uvek sam ja odlazio…”
U stručni štab uključuje psihologa Vojislava Stefanovića i kondicionog trenera Radeta Radovanovića, povećava zahteve prema fudbalerima, pre svega u smislu bolje fizičke spreme i većeg broja pretrčanih kilometara. Na terenu, Mladinić je izuzetan demonstrator, svaki trening je prilika da igrači saznaju nešto novo. Pionir je u nekim stvarima koje su u modernom fudbalu postale standard tek decenijama kasnije. Pri svakom odlasku na duži odmor, igračima deli program rada i treninga, koji su dužni da sprovedu tokom odmora i spremni dođu na pripreme.
Ante Mladinić, kojem je Partizan bio prvi seniorski klub koji vodi, uspeva da stabilizuje ekipu koja je još na početku sezone 1976/77 ostala bez Bjekovića (inostranstvo), Vukotića, Golca i Todorovića (JNA). Partizan se sa osmog mesta na kojem je bio na kraju jeseni, penje na četvrto mesto u finišu, ali ipak ne uspeva da izbori plasman u Kup UEFA. Kao uteha, ostaju pobede nad Crvenom zvezdom i Hajdukom, i remi protiv Dinama. Ali, ti poboljšani rezultati su samo faktografski prikaz Mladinićevog rada, energije koju je doneo i inovacija koje je sprovodio u radu sa ekipom.
Još pri dolasku u Partizan, Mladinić je najavio da je moguće da će otići posle šest meseci u inostranstvo, pre svega zbog porodičnih razloga. Bio je vrlo blizu realizacije takve odluke, ali je, na sreću Partizana, ostao u klubu i za narednu 1977/78.
Na kraju prolećne polusezone 1976/77, Mladinić je procenio da su potrebne tri godine mukotrpnog rada da Partizan postane šampion. Pred novu sezonu, postavio je cilj – da Partizan osvoji što više bodova uz što bolji plasman na tabeli (bio je zadovoljan četvrtim mestom na kraju jeseni) i da stvori Partizanovu prepoznatljivu igru, u skladu sa zahtevima modernog fudbala.
Rezultat takvog pristupa bio je vidljiv u sezoni 1977/78. Nećemo vas ovde opterećivati tokom sezone, već ćemo samo navesti nekoliko nepobitnih statističkih podataka koji govore o Partizanovoj dominaciji u tom prvenstvu, do tada a i posle toga, neviđenoj na našim prostorima:
– Partizan je postao prvak sa rekordnim brojem bodova, 54!
– Partizan je te sezone osvojio neverovatan procenat od 79,41% bodova!
– Mladinićev Partizan je te sezone doživeo samo 2 poraza (Velež i Sloboda)
– Partizan je na polusezoni primio samo 7 golova, na kraju šampionata samo 19!
– Partizan je te sezone od 6 derbija protiv ostalih članova „velike četvorke“ dobio 5, a samo jedan meč igrao nerešeno (C.zvezda 3-1, 3-2, Dinamo 2-0, 5-0, Hajduk 0-0, 2-1)
– Partizan je posle 5.kola ostao bez standardnih bekova zbog povrede, na toj poziciji se promenilo ukupno 7 igrača a odbrana je ostala granitno čvrsta sa nezabeleženo malim brojem primljenih golova!
Niko nikada više nije uspeo da postane šampion sa tolikim brojem, odnosno procentom osvojenih bodova! Crvena zvezda je sa svojom najboljom generacijom osvojila 54 boda u sezoni 1990/91, ali u većem formatu lige, uz dve utakmice više odigrane od Partizana iz 1977/78. Ako mislite da je liga u toj sezoni 1977/78 bila slaba, pa je Partizan zato dominirao, demantovaće vas podatak da je drugoplasirana Zvezda završila sa 49 bodova, a nekoliko godina kasnije Zvezdi su za titulu bila dovoljna 44 boda (1983/84).
Uticaj Mladinića je bio mnogo veći od onog koji je imao na ekipu. Svojom energijom je razmrdao klub, bio je jedan od glavnih inicijatora da se ponovo uspostave klubovi navijača Partizana širom Jugoslavije. Išao je sa Vukotićem i sa još po dva igrača na otvaranje svakog od tih klubova. Tamo su bili dočekivani spontanije i iskrenije nego predsednik Tito, sa špalirima navijača i kolonama vozila na ulasku u svaki od tih gradova. Bile su to svojevrsne javne tribine (“usmene novine”), navijači su ostvarivali lični kontakt, pitali trenera i igrače o svemu što ih zanima, sale su bile prepune. Na kraju se došlo do broja od preko 80 otvorenih klubova navijača! Sve se to pretočilo i na tribine – Partizan je te sezone imao prosečnu posetu od preko 20.000 gledalaca u Humskoj 1! Svi klubovi navijača sa preko 150 članova imali su pravo na svog delegata na Skupštini FK Partizan! Bila je to demokratija pre dolaska demokratije, oličena na primeru jednog fudbalskog kluba. Ako tome dodamo i činjenicu da je Mladinić imao, što bi danas rekli, svoju redovnu kolumnu u “Partizanovom vesniku”, gde je potanko objašnjavao situaciju u ekipi i odgovarao na pitanja navijača – čitalaca, postajemo svesni snage i veličine tog pokreta i renesanse Partizana, koji su se zahuktali dolaskom Mladinića.
Navijači su prepoznali Mladinićevu energiju i strast prema poslu i fudbalu. Mladinić se biranim rečima izražavao o navijačima Partizana: “Često mislim o našim navijačima. To je fenomen za sebe. Obišao sam sve kontinente, takvu publiku nisam video. To nije navijanje, to nisu fudbalske strasti. To je nešto više. Igrači to znaju. Hteli bi da ih obraduju…”
Rad Ante Biće Mladinića bio je prožet njegovim duhovitim dosetkama, kako sa ekipom, tako i u odnosu sa novinarima. Tako, na primer, u finišu šampionata 1977/78, kada je Partizan savladao Zvezdu i došao na korak od titule, ali je nije matematički obezbedio, Mladinić ovako odgovara na pitanje novinara da li je Partizan već postao prvak: “Došli smo u Rim, ali još nismo videli Papu!“
Gde je akcija, tu je i reakcija. Sigurno je da nije svima bio po volji probuđeni, moćni i snažni Partizan, koji je gazio sve pred sobom, iza kojeg su stajale desetine navijačkih klubova, sa prosekom posete po utakmici od preko 20.000. Ovaj Partizanov svojevrsni pokret je mnogima bio trn u oku. Desetine hiljada navijača, organizovanih kroz navijačke klubove, bili su vrlo respektabilna masa, koja je izazivala strahopoštovanje. Očigledno je da je ta organizovana snaga mnogima bila smetnja. A verovatno je i u klubu bilo onih koji nisu mogli da podnesu da je trener, ne svojom voljom, ali svakako sasvim zasluženo – svojim radom, postao glavna zvezda kluba. Deo novinara je senzacionalističkim pisanjem konstantno pokušavao da diskredituje Mladinića, što je on u svojim izlaganjima za “Partizanov vesnik” često umeo da proturi, onako indirektno.
Po završetku šampionske 1977/78, ni klub nije svim silama stao iza svog ambicioznog trenera. Pre svega, u naporima da se obezbede adekvatna pojačanja za odlazeće asove, Vukotića i Golca. Pošto se nešto ranije, na neverovatan način i u poslednji čas, izjalovio dolazak Safeta Sušića iz Sarajeva (iako je Pape već jednom nogom bio u Humskoj 1), propao je i dolazak sjajnog beka Hajduka, Vilsona Džonija. Imao je Biće Mladinić silne planove vezane za Partizan, koje je bio sposoban da ostvari preko menadžera Ljube Barina, njegovog prijatelja. Ime još jednog Hajdukovog asa bilo je na spisku želja Mladinića, i Mladinić bi ga svakako doveo u Partizan, da je imao sposobnu upravu iza sebe. Došao je, na kraju, samo Pavković iz Vojvodine, izuzetan talenat ali mlad igrač, koji se uskoro teže povredio. Ekipa gubi čoveka koji je bio istinski autoritet – Momčilo Vukotić.
Onda, kao posledica toga, dolaze i šokantni rezultati – poraz na startu novog prvenstva od Napretka u Beogradu čak sa 0-3, eliminacija od drezdenskog Dinama iz Kupa šampiona na penale, promenljive igre u prvenstvu. Golman Borota pravi neshvatljive kikseve koji su nas koštali izgubljenog derbija, a pre toga eliminacije iz Evrope. Kreću trvenja u klubu, udari na Mladinića preko novina, dovodi se u pitanje njegova stručnost!? Posle nesrećne eliminacije od drezdenskog Dinama u Kupu šampiona, “Partizanov vesnik” objavljuje tekst o “spasiocima ili mesijama koji uobražavaju da su sami sebi dovoljni I da bez njih kolektiv ne bi bio to što jeste”, barata se etiketama “tehnomenadžera” (a da ni autor teksta verovatno nije znao šta je to). Vrlo je jasno da je autor teksta, iako je uvio u oblande ono što je želeo da kaže, ustvari “pucao” na Mladinića. “Spavači” u našim redovima su se probudili. Čekao se samo loš rezultat…
Pritisci su sve veći, održavaju se sednice unutar kluba, Mladinić upozorava da “može doći do krize rezultata ali ne sme doći do krize rukovođenja” ali ga ipak plaši da je došlo do ovog drugog. Tako je i bilo. Partizan opet nije imao rukovodstvo na nivou trenera i ekipe. U redovnom intervjuu za “Partizanov vesnik” može se, mnogo više nego “između redova”, naslutiti Mladinićevo nezadovoljstvo politikom kluba: “Moramo znati da nijedan klub ne može živeti i napredovati ako ne pojačava svoje redove dovođenjem kvalitetnih pojačanja sa strane. Tako rade svi u svetu, pa može i Partizan“.
Ipak, Partizan polusezonu završava u sredini tabele, na podnošljivom devetom mestu, uz plasman u četvrtfinale Kupa Jugoslavije i osvojen Mitropa kup, jedini dosadašnji Partizanov evropski trofej! Mladinić, ipak, po osvajanju Mitropa kupa podnosi ostavku! Navijači protestuju ispred klupskih prostorija, uspevaju čak da nateraju Mladinića da se predomisli. Ipak, Mladinić više ne nailazi na zdušnu podršku igrača, i to je definitivni kraj njegovog boravka u našem klubu.
Ogorčenje Ante Mladinića situacijom u klubu je bilo toliko da je bio spreman da u slučaju da mu klub ne usvoji ostavku, ne dolazi na posao osam dana te tako automatski zaradi otkaz (“Sport”, 13.12.1978)! Ostaje na raspolaganju klubu do 1.marta, ali ističe da su svi nadležni u klubu znali za ostavku čitavih sedam dana ranije ali da niko nije našao za shodno da razgovara s njim!
Tadašnji generalni sekretar kluba, Vojislav Vučković, u izjavi za “Sport” lakonski i doslovce kaže: “Svako je slobodan da bira mesto i klub u kojem će raditi. Ako Mladinić ode, neće to biti smak sveta, po meni, to je normalna stvar.“ Od ovih reči nije potrebna bolja ilustracija nekompetentnosti i nezrelosti klupske uprave iz tog vremena. Možda za dotičnog gospodina nije bio smak sveta, ali odlazak Mladinića za Partizan je bio slom. Atmosfera je žestoko narušena, najmanje Mladinićevom krivicom (ako ju je uopšte i bilo), na proleće se menjao trener za trenerom (Matekalo, Miladinović, Šoškić), Partizan se survao na dno tabele i tek u poslednjem kolu je uspeo da sačuva prvoligaški status! U finalu kupa, Partizan je u dve utakmice poražen od Rijeke. Trebalo je da prođu pune četiri godine da Partizan opet postane šampion i izađe u Evropu!
Boravak Ante Mladinića u Partizanu je navijačima Partizana ostao u sećanju kao najveća dominacija Partizana posle 1966, ali i kao još jedna priča o Partizanovom prokletstvu, kao klubu koji nije umeo da prepozna viziju svojih najkvalitetnijih trenera, o upravi koja opet nije umela, znala ili htela da oseti ambiciju ljudi iz struke koji su želeli da od Partizana načine evropskog velikana. A Mladinić je bio na putu da to učini. Sam nije mogao. Podsetimo se da su u polufinalu Kupa šampiona te 1978/79, kada je oslabljeni Partizan na penale ispao u Drezdenu, igrali Notingem Forest, Keln, Austrija i Malme. Gde bi Partizanu bio kraj da je klub prepoznao ambicije svog trenera i zdušno ga podržao? Ako se istorija Partizana može posmatrati i kao istorija propuštenih prilika, onda je era Ante Mladinića u našem klubu savršen dokaz u prilog istinitosti takve konstatacije.
Znaju upućeni iz tog vremena – ostavkom u Partizanu, Mladinić se žestoko razočarao u seniorski fudbal. Zarekao se da nikada više neće voditi seniorsku ekipu. I toga se držao, osim na početku osamdesetih, kada je na molbu svog Hajduka preuzeo kormilo prvog tima i na njemu ostao dve sezone. Kasnije, nastavio je da radi ono što je, u stvari, najviše i voleo – trenirao je mlađe kategorije Bordoa, uspostavio je omladinsku školu tog kluba na modernim osnovama, i francuskom fudbalu podario Lizarazua i Dugarija. Početkom devedesetih, na molbu prijatelja Dražena Jerkovića, obavljao je istu funkciju (rad sa mladima) i u NK Zagreb. Na toj funkciji ga je zadesila teška bolest, od koje je preminuo 13.juna 2002. Ante Mladinić nije dosegao nivo Klafa, Šenklija, Bezbija. A bio je taj kalibar. Čovek – klub. I pitajte bilo kojeg navijača Partizana koji pamti sedamdesete, reći će vam da nikada Partizan nije igrao bolji, superiorniji i moderniji fudbal nego te šampionske 1977/78. Uostalom, statistika sve govori. I da ne pamte boljeg trenera ni većeg fudbalskog vizionara na klupi Partizana. Jedan od onih trenera koji su menjali sve oko sebe i dizali klub u viisine. Isto je, autorima ovog fanzina, potvrdila i nekolicina igrača Partizana iz te generacije.
Slika Biće Mladinića stoji na počasnom mestu u velelepnoj trofejnoj sali Hajdukove omladinske škole, uz slike Ivića i Kaliterne. To su ljudi koji su dali najveći doprinos Hajdukovoj školi fudbala. Da je bilo sreće, pameti i podrške, slika Mladinića bi stajala u trofejnoj sali Partizana, kao trenera koji je s Partizanom osvojio neko od UEFA takmičenja, ili igrao u finalu.
Ovako, ostala je titula šampiona iz 1978, osvojena na način kako je niko nikada pre i posle Mladinića nije osvojio. I trofej Mitropa kupa. I bezgranična ljubav navijača, velike utakmice i pobede u derbijima, i divno sećanje na velikog trenera i čoveka, na njegove uvek aktuelne doskočice i duhovitosti. I uvek, kada je reč o ovom čoveku, prepliću se emocije: ogromno poštovanje za njegov rad i rezultate u Partizanu, i ogromna tuga što je njegova ambicija u Partizanu sasečena zauvek i što se naš klub ogrešio o njega. A mogli smo mnogo…
Dužnost svakog istinskog navijača Partizana je da ne dozvoli da se ime i delo Ante Biće Mladinića prepuste zaboravu. Ovaj tekst je skromni pokušaj u tom smeru. Neka je večna slava i hvala Anti Mladiniću za sve što je dao našem klubu. Partizanovci ga ne zaboravljaju.