Prvenstvo 1998/99

Tabela

Trener: Ljubiša Tumbaković

Partizan u prvenstvu 1998/99:

Nikola Damjanac 24/0, Goran Trobok 23/2, Saša Ilić 22/13, Mateja Kežman 22/6, Vladimir Ivić 20/12, Đorđe Tomić 18/3, Branko Savić 18/0, Vuk Rašović 17/6, Mladen Krstajić 17/0, Milan Stojanoski 16/1, Goran Obradović 15/5, Ivica Iliev 15/4, Igor Duljaj 15/0, Aleksandar Vuković 14/3, Marjan Gerasimovski 13/1, Nenad Bjeković (r. 1974) 13/1, Dragan Stojisavljević 12/1, Đorđe Svetličić 10/0, Predrag Pažin 5/0, Ljubiša Ranković 5/0, Zoltan Sabo 3/0, Darko Tešović 3/0, Aleksandar Stanojević 3/0, Nenad Mišković 1/0, uz 1 autogol protivnika.

 

Rezultati FK Partizan u prvenstvu 1998/99

Sažetak sezone

Sedmu sezonu za redom, Partizan je započeo pripreme sa istim trenerom – Ljubišom Tumbakovićem. Posle prethodne sezone, koju je većina onih koji vole Partizan želela što pre da zaboravi, u 1998/99 Partizan je ušao sa osveženim sastavom. Ekipu su napustili Ivan Tomić (Roma), Dragan Isailović (Valjadolid), Viktor Trenevski (Puebla), Dražen Bolić (Salernitana), Ivica Kralj (Porto), Aleksandar Đorđević (Cirih), Nenad Đukanović (Herkules), Zoran Ćirić (Anortozis) i Igor Taševski (Viljareal). Crno-beli dres su zadužile novajlije: vezista Vladimir Ivić (Proleter),mladi napadač Mateja Kežman (Sartid), štoper Marjan Gerasimovski (Vardar), kao i povratnici Vuk Rašović (Slavija Sofija), golman Nikola Damjanac (Roda) i Nenad Bjeković junior (Nant). Pred sam početak prvenstva iz Atletiko Madrida vratio se i Đorđe Tomić.

Pripreme za novu sezonu sprovedene su na nekoliko lokacija, uključujući tradicionalno odredište – Taru, a Partizan je odigrao niz prijateljskih utakmica, prvo u Makedoniji, zatim u sklopu priprema na Tari, pa u Austriji (Rid i Viena kao najpoznatiji rivali), da bi poslednju „glazuru“ ekipa dobila u Beogradu.

Jesen 1998. bila je jedna od najuspešnijih polusezona u klupskoj istoriji. Počelo je sa ćetiri pobede u kojima je Partizan postigao po četiri gola (Radnički iz Niša, Priština, Železnik, Spartak), a kada je u šestom kolu savladan i kragujevački Radnički na gostovanju, pred punim tribinama, bilo je jasno da je Partizan najozbiljniji kandidat za prvaka. Taj utisak je dobio na snazi posle „večitog derbija“ u narednom kolu, na našem stadionu. Prvo je Đorđe Tomić izuzetnim udarcem iz daleka doveo „crno-bele“ u prednost, da bi Ljubojević izjednačio u 70. minutu. U samom finišu, posle odličnog kontranapada, lopta dolazi do mladog Mateje Kežmana koji zakucava loptu pod prečku, donosi pobedu Partizanu a ujedno najavljuje i svoju seriju golova protiv najvećeg rivala. Serija pobeda je nastavljena, a rekord je oboren u Zrenjaninu, golom Saše Ilića u samom finišu, za dvanaestu uzastopnu pobedu! Na kraju jeseni, impresivan bilans – šesnaest pobeda i jedan remi, protiv Obilića u Humskoj ulici. I u tom susretu Partizan je bio bolji rival, ali je na kraju meč završen bez golova. Čak šest bodova prednosti nad Obilićem, drugoplasiranom ekipom, obećavalo je trijumfalan završetak šampionata na proleće…

Utisak o sjajnoj polusezoni pojačan je učešćem u Kupu pobednika kupova i Kupu SR Jugoslavije, ali o tome će biti reči u posebnim tekstovima.

Tokom zimskih priprema, Partizan je boravio na različitim destinacijama. Hongkong, Kolumbija, Ekvador…da bi sve bilo začinjeno utakmicom u Ludvigshafenu protiv Kajzerslauterna. Ekipu je napustio golman Darko Ljubanović, a novi članovi „parnog valjka“ postali su Aleksandar Stanojević (došao iz OFK Beograda) i Nenad Mišković, bek zrenjaninskog Proletera.

Proleće je počelo u Nišu, neočekivanim remijem protiv poslednjeplasiranog Radničkog. Ipak, u narednih pet utakmica – pet sigurnih pobeda (Priština, Železnik, Spartak, Mogren i Radnički iz Kragujevca). A onda je došao dan „večitog derbija“. Crvena zvezda je bila  jača na proleće za velikog asa, Dejana Savićevića. Pred 40.000 gledalaca, na Stadionu Crvene zvezde, Partizan je uspeo da stigne minus od dva gola (strelci za Zvezdu Pjanović i Gojković) pa je golovima Kežmana i Ilića došao do remija od 2-2. Utakmici su prethodili veliki neredi i okršaji navijača dva kluba, uz mnogo povređenih. A na tabeli, Partizan je i dalje imao prednost nad Obilićem, u tom momentu ona je iznosila dva boda. Iako su političke okolnosti davale malo nade za optimizam, niko tada nije slutio da će taj „večiti derbi“ biti i poslednja utakmica pred ono što će uslediti samo četiri dana kasnije…

Tog 24. marta 1999, NATO pakt je napao SR Jugoslaviju, bombardovanjem svih vitalnih vojnih i državnih ciljeva ali i civilnih objekata. Ratni pakao je trajao 78 dana i razume se da je i celokupan sportski život morao da stane. Prvenstvo je prekinuto, a klubovi su, u pauzi između vazdušne opasnosti, igrali prijateljske mečeve. Partizan je odigrao nekoliko prijateljskih utakmica protiv prvoligaša – Proletera, kragujevačkog Radničkog, Sartida i Železnika a na našem stadionu su organizovana i dva triagonala (tri ekipe, svako sa svakim po poluvreme), na kojima su osim Partizana, učestvovali Rad i OFK Beograd (na prvom) i Milicionar i Vojvodina (na drugom). Našlo se vremena i za mečeve protiv niželigaša – Dorćola, Trudbenika, Poleta, Mladenovca, Teleoptika, Žarkova…jednostavno, sve ekipe su morale da održavaju formu i fizičku spremu, a ove utakmice bile su, osim te svrhe, bile i svojevrsno „bekstvo“ iz pakla bombardovanja i užasa.

Najznačajniji meč tokom NATO agresije bio je onaj odigran 7. aprila 1999 na Stadionu Partizana, kada je, u svojevrsnoj manifestaciji prijateljstva, atinski AEK doputovao autobusom u Beograd, sa svojim navijačima, kako bi odigrao meč protiv Partizana! Meč je završen 1-1, a prekinut je u 60. minutu ulaskom navijača oba kluba u teren, uz manifestacije prijateljstva između srpskog i grčkog naroda. Ovaj velikodušni i prijateljski potez atinskog kluba nikad ne sme biti zaboravljen.

Najzad, tačka na sezonu 1998/99 stavljena je tačka u junu mesecu, kada je prestalo bombardovanje. Na sednici FSJ pd 12.6.1999. odlučeno je, da se zbog nedostatka termina i bliskog početka nove sezone prvenstvo za sezonu 1998/99 registruje postignutim rezultatima zaključno sa 24. kolom. Partizan je, tako, zasluženo, ali uz opor utisak usled svega što je zadesilo našu zemlju,  po šesnaesti put postao šampion države.

Najviše utakmica odigrao je golman Nikola Damjanac (24), Goran Trobok samo jednu manje, a najbolji strelci ekipe bili su Saša Ilić (13 golova) i Vladimir Ivić (12).

Zbog specifične situacije, nastale ratom i povlačenjem naše vojske sa Kosova i Metohije, prema mirovnom sporazumu, Priština je morala da napusti prvoligaško društvo, tačnije – zamrznut joj je status prvoligaša. Svih ostalih 17 ekipa su i naredne sezone bile deo najjače lige.