Kup UEFA 1974/75

Treneri: Mirko Damjanović (od početka sezone do 16.11.1974), Tomislav Kaloperović (od 17.11.1974.)

Partizan u Kupu UEFA 1974/75: 

Momćilo Vukotić 6/4, Refik Kozić 6/3, Aranđel  Todorović 6/2, Ilija Zavišić 6/2, Novica Vulić 6/0, Radomir Antić 6/0, Blagoje Paunović 6/0, Zlatko Milić 5/0, Borivoje Đorđević 4/1, Vlada Pejović 4/0, Miodrag  Živaljević 4/0, Boško Đorđević 4/0, Simo Nikolić 2/1, Blagoja Istatov 2/0, Ivan Golac 1/0, Zoran Vraneš 1/0, Pavle Grubješić 1/0, Zoran Cvetanović 1/0.

Rezultati FK Partizan u Kupu UEFA 1974/75

 

*****

Kup UEFA je osnovan 1971. godine i bio je „nastavak“ Kupa sajamskih gradova ali bez obaveze međunarodnog sajma u gradu iz koga potiče klub učesnik. Sve je bilo jednostavno – dvostruki kup sistem i 64 visoko plasirana tima na tabelama nacionalnih šampionata ali postojale su bar dve razlike u odnosu na Kup šampiona i Kup pobednika kupova. Prvo – učesnike su predlagali nacionalni savezi a UEFA određivala broj prema „opštem uspehu“ svake zemlje u međunarodnoj konkurenciji i drugo – predviđena su dva finalna meča ili možda jedan na neutralnom terenu, što je bila stvar dogovora samih finalista. Tokom jeseni 1974. godine u četvrtu po redu sezonu novog takmičenja uključio se, po prvi put, i naš Partizan kao četvrtoplasirani tim u prvenstvu SFRJ.

U prvom kolu, od još 63 učesnika iz 31 evropske zemlje, izvukli smo veliko ime poljskog fudbala – ekipu Gurnjika iz grada Zabža.  „Rudari“ iz južne rudarske pokrajine Šleske su tri godine mlađi klub od našeg Partizana. Zbog identičnih boja sa francuskim nacionalnim timom nosili su i nadimak „trikolori“ i te 1974. bili najuspešniji fudbalski klub u svojoj zemlji sa šest kupova, deset osvojenih titula (čak pet uzastopnih!) i tri reprezentativca u svojim redovima – golmanom Fišerom, odbrambenim igračem Jiržijem Gorgonom i napadačem Andžejom Šarmahom. U evropskim kupovima pred njima su padali mnogi veliki klubovi – bečka Austrija, kijevski Dinamo, Roma, Olimpijakos, Glazgov Rendžers a kruna svih njihovih evropskih nastupa svakako je bečko finale Kupa pobednika kupova iz aprila 1970. i minimalan poraz (1-2) od slavnog Mančester Sitija. Pred našim momcima je bio veliki zalogaj.

Novinar „Partizanovog vesnika“ pratio je fudbalere Partizana u Poljsku i sa tog puta zapisao zanimljive utiske o stanju duha u našim redovima. „Odsustvo međunarodne scene učinilo je svoje, trema pred evropski kup bila je skoro opipljiva a naši igrači su, potpuno nesvesni svojih mogućnosti, u avionu delovali skromno čak i pomalo bojažljivo. Ipak, „bilo je zadovoljstvo putovati sa tim mladim momcima izvanrednog ponašanja“…

Na golu Istatov, bekovi Vulić i Antić, half linija Kozić, Paunović i Pejović, polutke Golac i Vukotić, krila Zavišić i Aranđel Todorović i centarfor Bora Đorđević. To su momci u crno-belom koje je trener Mirko Damjanović izveo na teren u sredu 18. septembra 1974. godine da, pod svetlošću reflektora i u direktnom TV prenosu odigraju prvi meč prvog kola prvog nastupa Partizana u Kupu UEFA. Sudila su trojica Mađara na čelu sa arbitrom Karoljem Palotajem.

Utakmica je bila žestoka, Gurnjik napadao u talasima nošen na krilima skoro 40.000 bučnih pristalica, ređale su se šanse i sve se vrtelo oko izvanrednog napadača Šarmaha. Matirali su nas Kužea u 57. i Kvašnji u 68. minutu, stiče se utisak da je kod prvog gola Istatov mogao bolje da reaguje ali ga donekle opravdava čitava serija naših grešaka koje su prethodile vođstvu Gurnjika. Naša desna polutka Ivan Golac je, ljut i razočaran, samo odmahnuo rukom posle
nedosuđenog faula Šarmaha. Sudija Palotaj nije mu oprostio ovaj gest, dobio je drugi žuti i put u svlačionicu na ranije tuširanje.

Posle tog 63. minuta Partizan se razgoropadio i sa deset igrača dva puta pogodio mrežu i jednom stativu Gurnjika. Bora Đorđević je fudbal dodao Koziću, ovaj ga prosledio Zavišiću a naše desno krilo u punom sprintu, malo iskosa, pogađa bliži ugao golmana Fišera i u 72. minutu naši momci smanjuju rezultat. Jedanaest minuta kasnije Moca pogađa stativu ali svoj peh popravlja tri minuta pre kraja, posle povratne lopte i asistencije Đorđevića za izjednačenje 2-2 i konačan rezultat na našoj premijeri u najmađem evropskom kupu.

Nepune dve nedelje kasnije u utorak 1. oktobra 1974. Gurnjik je u Beogradu eliminisan iz prvog kola Kupa UEFA visokim rezultatom 3-0, na poluvremenu 1-0. Naš trener Damjanović je „promešao“ karte, nekim fudbalerima zamenio uloge a na teškom i raskvašenom terenu Hrama u Humskoj pojavila su se i tri nova imena.

Glavni sudija je, te kišovite i prohladne beogradske večeri, bio Bugarin Nikola Dudev. Podrška navijača je izostala, svega oko pet hiljada partizanovaca došlo je da pesmom pomogne svojim ljubimcima u važnom revanš susretu prvog kola evropskog takmičenja. Ipak, našim fudbalerima nije falilo nadahnuća, pokazali su klasu, na vreme postigli golove i meč mudro i rutinski priveli kraju. Poveli smo u 21. minutu golom centarfora Vukotića – mladi desni bek Novica Vulić lepo je centrirao sa desne strane, pronašao Mocu kraj prve stative Gurnjika i majstor znalački pogađa mrežu za 1-0.

Bora Đorđević jedanaest i Aranđel Todorović minut pre kraja meča su lepim pogotcima završili posao, Gurnjik poslali kući u Zabže a Partizan na žreb za više nego zasluženo drugo kolo Kupa UEFA. „Oborili smo na pleća jedan jak tim. Mojim momcima od sveg srca čestitam na zalaganju i velikoj borbenosti“, rekao je posle utakmice šef našeg stručnog štaba Mirko Damjanović.

„Ko je Portdaun“ – krupnim slovima glasno se pitao Partizanov vesnik pred dvomeč drugog kola Kupa UEFA? Polu-amaterski klub iz istoimenog grada u Severnoj Irskoj, osnovan davne 1887. godine, u prvom kolu izbacio je islandski Valur ali je ipak već viđen kao nedorasli sparing partner našem Partizanu.

Posle lisabonskog Sportinga (1955), praške Sparte (1966) i Lokomotive iz Plovdiva (1967), Severni Irci su četvrti tim pogođen „petardom“ u Partizanovoj istoriji evropskih kupova. Sreda 23. oktobar 1974. godine bio je kišovit dan a veče i prilično prohladno. Slab i nepoznat protivnik bez evropskog renomea i iskustva na tribine Stadiona JNA privukao je svega osam hiljada gledalaca, po nekim izvorima čak i tri hiljade manje. Ipak, na raskvašenom terenu i u ovako depresivnom ambijentu pobedu je trebalo zaslužiti.

Ovaj meč drugog kola Kupa UEFA sudio je Grk Georges Kacoras a igrači Partizana nastupili su u klasičnim prugastim dresovima sa crnim šorcevima i štucnama.

Igru Portdauna u Beogradu najbolje opisuje reč „srčano“ a Partizana „nervozno“ ali je za nas to važilo samo do 24. minuta prvog poluvremena kada Moca Vukotić sa pozicije desnog krila šalje visok centaršut a Refik Kozić u skoku čelom zabija fudbal u mrežu za vođstvo od 1-0. Dvanaest minuta kasnije, naše desno krilo Ilija Zavišić, topovskim šutem sa dvadeset pet metara loptu zakucava pod prečku Karlajla i duplira prednost za 2-0 na poluvremenu. U
drugom delu igre Partizanovi fudbaleri nastupili su samouvereno i ležerno, promašili sijaset dobrih šansi ali i postigli još tri gola i to sva tri – glavom. Prvi je iz opšte gužve u šesnaestercu pogodio Kozić (63. minut), drugi Nikolić (79) posle kornera Zavišića a treći, samo minut pre kraja meča, naša leva polutka Moca Vukotić i to pod prečku na centaršut – asistenciju Boška Đorđevića sa levog krila.

Poslednjih devetnaest minuta Portdaun je odigrao sa desetoricom jer je Grk Kacoras, zbog faula nad Todorovićem, pokazao drugi žuti karton osmici gostiju Mekoliju. Posle utakmice u našoj svlačionici bilo je zadovoljstva ali ne i prevelikog slavlja a naš trener Damjanović je izjavom da „Irci nisu toliko slab protivnik koliko to rezultat pokazuje“, sačuvao pristojnost i poštovanje za rivala. 

„Partizan je mnogo jači tim od nas (…) revanš je samo puka formalnost (…) moj tim je ispao iz daljeg takmičenja“, bio je realan menadžer gostiju, škotski stručnjak Gibi Mekenzi.

Te prijatne jesenje srede 6. novembra 1974. godine revanš utakmicu, skoro prijateljskog karaktera, sudio je Danac Kristoperson pred oko tri hiljade gledalaca, na stadionu kapaciteta osamnaest, mada su neki izveštači cifru prisutnih Iraca popeli na čak deset hiljada. Naši fudbaleri odigrali su ležerno i komotno ali pre svega oprezno sa željom
da sačuvaju veliku prednost iz Beograda. Portdaun je, bar u početku, igrao „pod ručnom“ ali su se onda domaći malo opustili, oslobodili pa čak i prvi poveli u 38. minutu preko centarhalfa Malkolmsona. Partizan je stalno dolazio u prilike za gol ali se baš žestoko ispromašivao – neprecizni su bili Vukotić i Todorović, sebičan u jednoj akciji Ilija Zavišić a solidnom šutu Nikolića falilo je i malo sreće – levi bek Mekfol je glavom skinuo fudbal sa gol crte… Izjednačio je Todorović u 61. minutu meča, glavom na centaršut Moce sa levog krila.

Domaći sportski novinari su nerešen rezultat (1-1) opisivali kao veliki uspeh irske ekipe i častan oproštaj od učešća u Kupu UEFA. Navijači Portdauna su gostujući tim ispratili i nagradili „toplim aplauzom“ a Ircima je naročito imponovalo što je Partizan jedan od retkih evropskih klubova koji je, bez problema i oklevanja, došao u politički nestabilnu Severnu Irsku i tu proveo tri prijatna dana… „Intimno želimo da dobijemo što težeg protivnika. To će biti nova šansa za dokazivanje“, u svojoj izjavi posle meča naš trener Mirko Damjanović je već bio zagledan u žreb za treće kolo Kupa UEFA.

Damjanović je doćelao žreb, ali ne i utakmicu protiv narednog rivala kao trener Partizana. Njega je, zbog loših rezultata u prvenstvu, na klupi zamenio Tomislav Kaloperović. Taknuto-maknuto. Partizan je u osmini finala dobio za rivala nemački klub Keln, petoplasirani tim Bundeslige, tvrdu i snažnu ekipu iz zemlje aktuelnih svetskih prvaka u
fudbalu. Crveno-beli „jarčevi“ iz pokrajine Severna Rajna – Vestfalija na svojoj zastavi su, te 1974. godine, imali prišivene već dve titule i jedan nacionalni kup a u svojim redovima čak tri reprezentativca sa tek završenog SP u Minhenu –odbrambenog igrača Bernda Kulmana i „veznjake“ Hajnca Floea i slavnog Volfganga Overata. Ekipu je sa klupe predvodio Zlatko Čajkovski, čovek kojeg, bar u ovoj priči i na ovom mestu, ne treba posebno predstavljati.

U sredu 27. novembra 1974. ceo dan je padala sitna i dosadna kiša, teren na našem stadionu bio je mek, raskvašen i nepogodan za igru. Pod sjajem reflektora večernje utakmice naši fudbaleri nosili su prugaste dresove i crne šorceve i štucne, sudio je nesigurni i Nemcima pomalo pristrasni Belgijanac Robert Šot a partizanovci su svojom (malo)brojnošću još jednom omanuli – svega petnaestak hiljada ljudi na tribinama a neki izveštaji taj broj smanjuju za čitavu trećinu.

Partizan je te jesenje večeri pobedio rezultatom 1-0 (0-0) i, uz mnogo propuštenih šansi, u svemu nadigrao i nadvisio Zapadne Nemce. Gol je pao devet minuta pre kraja utakmice – Moca Vukotić je, na Zavišića, u svom lukavom maniru prevario nekoliko Nemaca, izbio sam pred golmana Šumahera i verziranim potezom pogodio mrežu Kelna…

Svi su ispunili zadatke, svi su dali pun udeo u večerašnjem meču. Smatram da su naše šanse u revanšu ravne
šansama nemačkog tima“, izjavio je naš trener Kaloperović, dok je Bora Đorđević, koji je sjajno uštopovao Volfganga Overata, sa pravom žalio za ubedljivijom pobedom.

„Bio je to dobar meč. Partizan je zasluženo pobedio, jer je igrao bolje svih devedeset minuta“, bio je pošten i polularni Čik. Da li je ova minimalna prednost dovoljna zaliha pred put u SR Nemačku?

Ni izdaleka. Posle Juventusa u Kupu šampiona 1961. godine, Keln je drugi po redu tim koji je našem Partizanu zabio „petardu“ u klupskoj istoriji evropskih mečeva. Naime, te hladne i oblačne nemačke srede 11. decembra 1974. izgubili smo na klizavom terenu stadiona u Kelnu katastrofičnim rezultatom 1-5, poluvreme 0-0. Naš trener Toma Kaloperović izveo je potpuno istu postavu kao dve nedelje ranije u Beogradu, osim što je Moca sada bio leva polutka a Aranđel Todorović desna, pa ga je u 64. minutu zamenio Vlada Pejović. Ovaj revanš meč trećeg kola Kupa UEFA sudila je italijanska trojka na čelu sa, pažnje željnim, arbitrom Latancijem jednim od glavnih aktera ovog, po svemu viđenom, čudnog susreta.

Sa pogledom na ukupnu statistiku ovog meča zvuči neverovatno da je Partizan u prvom delu imao par dobrih šansi za gol (Boško Đorđević i Zavišić u situacijama jedan na jedan sa Šumaherom!), solidno stajao na terenu i igrom kratkih pasova smirio agresivne Nemce. Već spomenuti italijanski arbitar Latanci bio je lak na obaraču, tj. pištaljci i u prvom poluvremenu dosudio čak tri jedanaesterca! Prvi je promašio bek Kelna Konopka, drugi je Overat gađao po sred prečke a osam minuta pre pauze u kiksevima im se, mlakim udarcem sa kreča, pridružio i naš Moca Vukotić. A onda… Oluja, uragan, kataklizma, tri u jedan i sve po kičmi našeg voljenog kluba. Mrežu Partizana pogodili su Overat (49. minut), Ler (64), Miler (66), Glovač (71) i Floe (86) a Italijan je, hvala mu, opravdano ili ne poništio još dva gola Kelna. Veliko hvala i našem broju jedan – Zlatku Miliću – koji je, po rečima izveštača, „bravuroznim intervencijama“ sprečio još težu katastrofu plus nije kriv ni za jedan primljeni gol. Poraz je u 74. minutu ublažio Refik Kozić – posle centaršuta Boška Đorđevića odlično je skočio i glavom lobovao Šumahera. Još jedna potvrda da su takve akcije i golovi bili čista klasika Partizanove fudbalske škole toga vremena…

„Igrom u drugom poluvremenu mi ne zaslužujemo da se nađemo među osmoricom“, izjavio je levi bek Partizana Radomir Antić a ruku boljem rivalu pružio je i naš desni half Bora Đorđević: „Keln je bolji tim i zasluženo se kvalifikovao među osam najboljih u Kupu UEFA“.

Konac delo krasi, kaže stara narodna  izreka. Ipak, mož’ da bidne al’ ne mora da znači, utrčava joj druga klizećim startom. Naime, premijerni nastup našeg Partizana u Kupu UEFA 1974. godine najviše će ostati upamćen baš po „petardi“ iz Kelna što nije pošteno a ni pravedno. Na prvih pet mečeva nismo osetili gorčinu poraza i uz vrlo solidne prikazane partije imali odličnu gol razliku (12:3) a u tu statistiku komotno ulazi i prvo poluvreme u Kelnu. Dakle, pored ispadanja u trećem kolu i zvaničnih cifara (6 – 3 – 2 – 1 13: 8) svaki navijač Partizana i te nijanse treba da vidi i zapamti. Ko će ako ne mi?

Dejan Šunjka