Blog

Grošnica away

Partizan je počeo takmičenje u Kupu Srbije za sezonu 2019/20 gostovanjem ekipi Vodojaže u Grošnici. Iako biste pomislili da reportaža sa ove utakmice nema nikakvih dodira sa tematikom bloga, a to je prevashodno prošlost kluba – naprotiv. Na ovakvim gostovanjima bukvalno sve vrvi od sećanja na prošlost i na to kako se fudbal nekada voleo, kao što se i danas voli u malim sredinama kao što je šumadijsko selo Grošnica. Reportaža našeg saradnika Ilije Matkovića odnosi se na utakmicu od pre tri dana, ali kopča sa iskonskim čarima fudbala i lepšim vremenima je očigledna. Uživajte!

Grošnica away

Kada je žreb šesnaestine finala kupa Srbije u fudbalu odlučio da Partizan za protivnika dobije FK Vodojažu iz pitoresknog seoceta Grošnice nadomak Kragujevca, jedina dilema je bila da li će savez dozvoliti da se utakmica odigra na terenima lokalnog kluba, ili će usled limitiranosti lokalne fudbalske infrastrukture meč biti preseljen na „Čika Daču“ u Kragujevac.

Na beskrajnu sreću i lokalnih fudbalskih fanova, i svih onih kojima je crno-bela boja u srcu, doneta je odluka da se utakmica ipak odigra u Grošnici. U velikoj meri odluci je „kumovao“ i Partizan koji je pristao da se meč igra u ovim veoma skromnim fudbalskim uslovima, čime je u bukvalnom smislu taj 9. oktobar nominovao za praznik u ovom simpatičnom seocetu.

Grošnica je selo sa trenutno stabilnim brojem od 1.400 stanovnika, locirana na desetak kilometara od Kragujevca. Selo je osnovano još 1715. godine, dok je lokalni klub formiran ratne 1943. godine sasvim slučajno. Te godine prinosi pšenice su bili bogati, i jedna sasvim neobična trampa dobara („pšenica za pravu kožnu fudbalsku loptu“), uslovila je da se udari kamen temeljac FK Vodojaži (prvi naziv kluba je bio „Vodovod“, pa „Zadrugar“, da bi od 1980. godine dobila trenutno ime – „Vodojaža“). Reč vodojaža je lokalni sinonim za branu, a konekcija je nađena u činjenici da se u okolini sela nalazi akumulaciono jezero koje su napravili Nemci 1937. godine.

Nisam imao bilo kakvu dilemu da li da markiram sredu 9. oktobar za „away“ akciju, sama činjenica da sam dobio priliku da sa 42 godine idem da gledam Partizan u nekom mestu u Srbiji u kojem nisam bio u životu, bila je dovoljna da sve podredim ovoj fudbalsko-navijačkoj poslastici. Ulaznice smo obezbedili uz pomoć fantastičnog gospodina Zvonka, na čiji smo broj potpuno slučajno naleteli, a ispostavilo se da je gospodin Zvonko i klupski distributer ulaznica, i fizioterapeut i lekar FK Vodojaže, i komesar za bezbednost kluba – u jednom momentu smo pomislili da je sasvim realno da će istrčati i na teren i zaigrati protiv Partizana. Znajući da bi ulazak u selo bio prilično problematičan bez ulaznica i da će žandarmerija sigurno vršiti trijažu pridošlica i ukazati posebnu pažnju ovima koji stižu iz pravca Beograda, u Kragujevcu u lokalnoj menjačnici gde nam je Zvonko ostavio karte smo bili tri sata pre početka utakmice. To se ispostavilo kao odličan potez jer je policija branila navijačima Partizana bez karte za meč ulazak ne samo u Grošnicu, nego i u Kragujevac. Uskim putem od Kragujevca ka Grošnici naišli smo sigurno na pet-šest policijskih punktova. Koliko god da postoji animozitet među pojedinim frakcijama navijača Partizana, ipak se stekao utisak da je prisustvo policije predimenzionisano i da zaista nije bilo potrebe za ovakvom silom i merama obezbeđenja. U samom selu je vladala svečarska atmosfera, prepodnevna smena OŠ „Natalija Nana Nedeljković” je imala skraćene časove da bi i đaci mogli da prisustvuju utakmici, a od ranog jutra uzbuđeni domaćini, nenaviknuti na ovakvu dinamiku, ubijali su tremu šljvovicom u kafani “Bolji život” kraj stadiona. Kako je i rekao gospodin Žarko Stevanović koji je sve i svja u Vodojaži, od pre dvadesetak dana od kada se saznalo da dolazi Partizan – u Grošnici među lokalnim življem vlada vanredno stanje.

Sam stadion je izgrađen iste godine kada je formiran i klub (1943.), i stiče se utisak da se od te godine nije spektakularno puno menjao, niti se previše investiralo u bilo kakve novotarije. Stadion realno ima jednu kakvu-takvu tribinu, dok sve ostalo spada u domen slobodnog posmatračevog uverenja jer se hipotetički utakmica može gledati odakle god, a u zavisnosti od dovitljvosti samih gledalaca, i njihovih atletskih sposobnosti. Ljudi mogu da stoje iza golova, ili na suprotnoj strani te jedine tribine, do koje se stiže kroz voćnjak. Ljubazni gazda voćnjaka je na kraju “fuck off” trakama trasirao put fudbalskim zaljubljenicima verovatno rezigniran činjenicom da je konstantno iz svog voćnjaka morao da vadi dezorijentisane ljude koji su zbunjeno lutali tražeći tribinu. Ne treba svakako zanemariti ni “premium” poziciju, terasu pomenute lokalne kafane “Bolji život” iz koje se stadion još lepše vidi uz vinjak i pivo, i u kojoj se od ranog jutra tražilo mesto više, kao ni dve nezavršene kuće čiji su spratovi idealno simulirali lože. Verovatno bi bezbednjaci imali puno amandmana na sve pobrojano, ali u kontekstu ove svetkovine, sve je bilo dozvoljeno tog dana u Grošnici. Zbog svega navedenog, jasno je da se o egzaktnom broju gledalaca koje stadion prima veoma teško može pričati – po nekim zvaničnim podacima to je 1.000, ali je neka gruba pretpostavka da se na stadionu toga dana našlo 1.500 ljudi, a oko njega sigurno još koja stotina. U svakoj kombinaciji, kuriozitet je da je ovoj utakmici prisustvovalo više gledalaca nego što Grošnica ima stanovnika.

Što se same utakmice tiče, vrlo očekivano Milošević je izveo kombinovani sastav, ali opet dovoljno impresivan da pasionirane ljubitelje fudbala u Grošnici ne liši prilike da vide dobre igrače sa zavidnim inostranim i domaćim karijerama, u kombinaciji sa mladim snagama. Prvo poluvreme je pomalo bilo “voždovoidno”, imali smo priliku da vidimo sijaset jalovih napada uz opštu dominaciju na terenu, da bi praktično tek prvi gol Ivanovića postavio stvari na svoje mesto. Drugo poluvreme je bila sušta suprotnost prvom, raspucani Đorđe Ivanović je konstatno maltretirao odbranu i golmana domaćina, završivši svoj fudbalski pir sa pet postignutih golova čime se upisao zlatnim slovima u istoriju Partizana. Simpatična Vodojaža je u totalu šest puta vadila loptu iz mreže, a mogla je sigurno još koji put.

Po ko zna koji put se ispostavilo su da ovakva gostovanja u malim sredinama daleko lepša nego odlazak kod (uslovno rečeno) većih klubova, jer je fantastično doživeti u lokalu to uzbuđenje koje se može osetiti na svakom koraku, i tu percepciju da je samo mesto bukvalno pomereno iz nekog uobičajenog i svakodnevnog životnog ritma zbog dolaska Partizana. Domaćini iz FK Vodojaže i sami meštani su zaista dali svoj maksimum da se i FK Partizan, i svi mi koji smo došli u Grošnicu osećamo fantastično, i da dugo pamtimo ovo gostoprimstvo.

Ilija Matković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *