Prvenstvo 2013/14

Tabela

 

Treneri: Vuk Rašović (do 16.12.2013.), Marko Nikolić (od 16.12.2013.)

Partizan u prvenstvu 2013/14:

Predrag Luka 27/4, Saša Ilić 26/5, Vladimir Volkov 25/2, Vojislav Stanković 25/1, Andrija Živković 23/5, Milan Obradović 22/1, Filip Malbašić 19/2, Nikola Ninković 19/2, Darko Brašanac 18/2, Nemanja Kojić 15/7, Miloš Jojić 15/6, Vladimir Stojković 14/0, Petar Škuletić 13/7, Nikola Drinčić 13/3, Milan Lukać 13/0, Miroslav Vulićević 12/0, Saša Marković 11/1, Branislav Trajković 11/0, Eric Djemba-Djemba 11/0, Danko Lazović 10/6, Ismael Beko Fofana 10/4, Danilo Pantić 10/1, Miloš Ostojić 10/0, Nikola Gulan 10/0, Petar Grbić 9/0, Nemanja Petrović 8/1, Marko Živković 7/0, Živko Živković 4/0, Nikola Aksentijević 4/0, Aleksandar Mitrović 3/3, Saša Ivković 1/0, Ivan Šaponjić 1/0, uz 1 autogol protivnika.

Rezultati FK Partizan u prvenstvu 2013/14

Sažetak sezone

Značajne promene desile su se u ekipi Partizana u leto 2013, a posebno u zimskoj pauzi na polusezoni, šest meseci kasnije. Ali, o tome kad dođe vreme.

Trener je i dalje bio Vuk Rašović (ili bolje reći – još uvek), a ekipu su napustili Lazar Marković (Benfika), Nikola Aksentijević (Vitese), Milan Smiljanić (Genčerbirligi), Aleksandar Miljković (Braga), Aleksandar Lazevski (Hovrela Uzhorod), Stefan Aškovski (Donji Srem), Stefan Šćepović (Sporting Hihon), Goran Lovre (Estegal), Tomislav Pajović (Izrael), Eliomar Silva (Kečkemet), a Babić je pozajmljen Slobodi, Pauljević niškom a Knežević kragujevakom Radničkom.

Crno-belu opremu su zadužili golman Milan Lukač (OFK Beograd), povratnik Nikola Gulan (Modena), napadač Filip Malbašić (Hofenhajm), krilo Petar Grbić (Olimpijakos), iskusni štoper Milan Obradović (Arsenal Kijev) i kao najveće ime, bivši član Mančester Junajteda Erik Daniel Đemba Đemba (Hapoel), a Nemanja Petrović i Saša Ivković su potpisali prve profesionalne ugovore.

Sezona je počela evropskim utakmicama u kvalifikacijama za Ligu šampiona protiv jermenskog Širaka, i Partizan je uz puno muka i uz dva nerešena rezultata prošao dalje, usled pravila gola u gostima. U tom dvomeču našem stručnom štabu zapao je za oko napadač Širaka Ismael Beko Fofana, pa je, poput Kamare tri godine ranije, ubrzo i on postao član Partizana. Već u narednoj rundi – eliminacija od bugarskog Ludogoreca, a ekipu je posle prve utakmice napustio Bugarin Ivan Ivanov.

Start u prvenstvu usledio je po eliminaciji iz kvalifikacija za Ligu šampiona, doduše, pred Partizanom je bio i plej-of za Ligu Evrope…

Partizan je uz dosta muka uspeo da savlada Novi Pazar u prvom kolu, u Beogradu, sa 4-3. Istini za volju, dosuđen je penal za Partizan iako je igrača gostiju lopta pogodila u leđa a ne u ruku, ali svima na stadionu, pa i sudiji, učinilo se da je u pitanju igra rukom. Ova utakmica postaće povod da iz Crvene zvezde, koja je na otvaranju sezone izgubila od Javora 2-4, pokrenu hajku i, očigledno orkestriranu i pripremanu akciju „Pet minuta za spas srpskog fudbala“. Svoje naredne utakmice počinjali su sa pet minuta zakašnjenja kao vid protesta protiv FSS, koji, eto, „favorizuje Partizan“. Naravno, u decenijama iza nas, kada su se njihovi kadrovi smenjivali na čelu FSJ, kada su bez sramote uzimali titule prvaka za „zelenim stolom“, kada su uživali u „Zvezdinom proleću“ a forma im se volšebno podizala u drugom delu sezone – nisu nalazili za shodno da se pitaju o regularnosti. U svakom slučaju, počeo je pritisak na sudije i kompletnu organizaciju sa njihovim rezonom da će šampionat biti regularan samo ako oni osvoje prvo mesto. U svojoj histeričnoj kampanji išli su dotle da su pozivali i ostale klubove da im se pridruže, te su apelovali i na sudije da ne kažnjavaju kapitene ekipe koja namerno kasnije počinje utakmicu! O moralnim aspektima ove „pravdoljubive“ akcije dovoljno je reći da je na poštenje u srpskom fudbalu apelovao Dragan Džajić, nekoliko godina ranije hapšen a zatim i optužen za mahinacije u FK Crvena zvezda, a onda u jesen 2012. volšebno aboliran od novih vlasti.

Partizan je u drugom kolu remizirao u Nišu, a onda napravio seriju od četiri uzastopne pobede, a tokom te serije desilo se i konačno ispadanje iz evropskih takmičenja. Švajcarski Tun je bio bolji od „crno-belih“ u dve utakmice (1-0, 0-3) u plej-ofu za Ligu Evrope, a osim skromne igre Partizana, eliminaciji je kumovalo i pristrasno suđenje u revanšu, u korist švajcarske ekipe. Utakmica u Tunu ujedno je bila poslednja za mladog i talentovanog napadača, Aleksandra Mitrovića, koji je potpisao za Anderleht.

Od sedmog do jedanaestog kola, Partizan je u pet utakmica zabeležio samo jednu pobedu (Jagodina), uz dva remija kod kuće (Javor, Napredak) i dva poraza od direktnih konkurenata za najviši plasman – Vojvodine i Crvene zvezde. Posebno je bilo bledo izdanje protiv najvećeg rivala, a utakmica bi se završila bez golova da naš defanzivac Obradović nije posle kornera iz jedne čiste situacije loptu poslao u sopstvenu mrežu. Sreća je da se ovi rezultati nisu drastično odrazili na plasman – i Crvena zvezda je beležila promenljive rezultate, što znači da je ipak bilo do njihovog (ne)kvaliteta a ne „sudijske organizacije koja protežira Partizan“. Ali, kome pričati…

Pošto su „grobari“ zapalili južnu tribinu komšijskog stadiona na derbiju, naš klub je kažnjen sa dve utakmice bez publike na svom terenu u Humskoj ulici. Ipak, sa četiri uzastopne pobede, i uz eliminaciju iz kupa od Spartaka, Partizan završava polusezonu kao nezvanični jesenji prvak, sa bodom više od Crvene zvezde. Trener Rašović se u finišu jeseni susreo sa velikim kadrovskim problemima jer je jedini napadač kojeg je imao na raspolaganju bio Filip Malbašić, a realno, ni on nije bio klasičan „špic“. Mitrović je već posle tri kola otišao u Anderleht, Kojić se povredio a Fofanu je ščepala nepoznata bolest odnosno virus, koji doktori dugo nisu uspevali da reše. Sve to dovelo je do toga da protiv Spartaka napad Partizana predvodi šesnaestogodišnji Ivan Šaponjić.

Na polusezoni rukovodstvo Partizana shvata (najzad!) da je vrag odneo šalu i ekipa se pojačava. Ipak, promene počinju jednim nelogičnim potezom – Vuk Rašović je smenjen sa mesta trenera, iako je u finišu prethodne sezone doneo titulu prvaka a ovu polusezonu završio kao prvoplasirani. Na mesto trenera dolazi perspektivni Marko Nikolić, iz Vojvodine, a zajedno sa njim iz iste ekipe stižu i napadač Petar Škuletić, bek Niroslav Vulićević i štoper Branislav Trajković. Iz Krasnodara se u Partizan vraća Nikola Drinčić, a iz Zenita Danko Lazović.

Partizan napuštaju golman Stojković (Ergotelis), najbolji pojedinac jesenjeg dela – Miloš Jojić (Borusija Dortmund), bek Marko Živković (Vojvodina) i Erik Đemba-Đemba (St. Miren).

Sa svim ovim promenama, „krvna slika“ ekipe je drastično promenjena i dobili smo jedan agresivniji i jači Partizan. Ipak, već na prvom gostovanju u Novom Pazaru, vapaj komšija za „spas srpskog fudbala“ počeo je da daje prve konkretne rezultate. U poslednjem minutu, sudija Ninoslav Spasić ponštava gol Partizana iako je golman Pazaraca naskočio na našeg napadača Škuletića, koji je asistirao Andriji Živkoviću za gol. Suluda odluka, ali na kraju ostaje samo 0-0, Partizan već posle prvog prolećnog  kola ispušta lidersku poziciju.

Da je Partizan po svaku cenu morao biti zaustavljen u odbrani titule, bio je utisak navijača, potvrđen u narednim kolima. Na mečevima u Beogradu protiv niškog Radničkog (2-1 za Partizan) sudija Anđeloski ne svira penal nad Sašom Ilićem iako ga ruše dvojica igrača Radničkog, a protiv Slobode (2-0), arbitar Dimitrijević ne sudi očigledan penal nad Škuletićem. Obe situacije desile su se pri nerešenom rezultatu.

Ipak, ekipa Partizana je uporna, izgara do poslednjeg sudijskog zvižduka pa „crno-beli“ vežu pet pobedonosnih utakmica. A onda, u 22. kolu protiv Vojvodine u Beogradu, svedoci smo novog oblika sudijskog orgijanja. Partizan je u tom 90. minutu imao protiv Vojvodine prednost od 1-0 i igrača više, doduše uz puno propuštenih prilika. Jedan od poslednjih napada Vojvodine završava se tako što Partizanov štoper Trajković čini faul na 17 metara od gola, a sudija Darko Bogdanović iz Kraljeva dosuđuje penal za Vojvodinu, bez pokušaja da makar konsultuje svog pomoćnika! Krađa na otvorenoj sceni – Vojvodina daje gol za konačnih 1-1, a Partizan se odaljava još više od titule prvaka.

Tri kola kasnije, Partizan zasluženo gubi u Kruševcu i time uvećava zaostatak za Crvenom zvezdom na šest bodova. Predstoji „večiti derbi“, da se makar održe teoretske šanse za titulu.

A taj derbi, igran 26. aprila 2014. na našem stadionu, i sve ono što mu je prethodilo, mnogima će ličiti na neku vrstu sportskog aparthejda kojem je bio izložen naš klub. Pre same utakmice, u i tabloidu „Blic“ objavljeno je saopštenje beogradske policije, odnosno optužba kako „FK Partizan preko svojih navijača planira prekid utakmice ubacivanjem pirotehničkih sredstava, usled velike bodovne razlike“!? Ubrzo se pojavljuju i fotografije kako na ulazu na stadion bivaju pretresani samo igrači Partizana, ali ne i igrači Crvene zvezde.

Da li ima logike da utakmicu prekida klub koji juri pobedu u toj istoj utakmici i tako sebi napravi štetu, mediji se nisu zapitali.

A utakmica koja je usledila bila je, pokazaće se, jedna od antologijskih u istoriji „večitih derbija“. Već u 24. minutu, tada „najbolji srpski sudija“, Milorad Mažić, odlučuje da obostrano guranje Stankovića i Mrđe pred golom Partizana presudi kao penal za Crvenu zvezdu, iako je utisak da tu ozbiljnog prekršaja nije ni bilo, a da je Mrđa gledao samo kako da što pre padne. Miloš Ninković šutira u desnu stranu našeg golmana Lukača, ali on hvata „živu loptu“! Samo tri minuta kasnije slobodan udarac za Partizan sa preko 25 metara, koji Nikola Drinčić pretvara u gol za Partizan, fenomenalnim i topovskim udarcem! Ne lezi vraže…

 

U 33. minutu novi penal za Crvenu zvezdu – duel Trajkovića i opet Mrđe, ovog puta, čini se, nema primedbe na odluku sudije. Loptu sada uzima Mijailović i šutira u istu stranu kao i Ninković, a Lukač opet brani! Milan Lukač postaje drugi golman u istoriji „večitog derbija“ koji je odbranio dva penala na jednoj utakmici! Erupcija na stadionu, proključale su sve tri tribine koje su bile ispunjene navijačima Partizana!

Pre Lukača, isti ovaj podvig je uspeo Dujkoviću, koji je kao golman Crvene zvezde na derbiju igranom 8. juna 1970. (završenom 1-1). odbranio dva penala Partizanu (izvođači Petrović i Vukotić). Ali, dok je Dujković uspeo da ukroti dva penala za 26 minuta (60. i 86. minut), Lukač je za samo devet minuta odbranio dva penala (Ninković u 24. minutu i Mijailović u 33. minutu)!

Posle petnaestak minuta u drugom poluvremenu, na samoj ivici šesnaesterca, a možemo diskutovati da li unutar njega ili izvan, štoper Crvene zvezde Pavićević udara laktom u vrat našeg Nikolu Ninkovića ali sudija Mažić se pravi slep. Iz nastavka akcije, posle lošeg ispucavanja Volkova, Mrđa Zvezdi donosi izjednačenje…

Sudijska „pravda“ na delu, ali Mažića štiti oreol nedodirljivosti. Pri ovom rezultatu, čak i da Partizan postigne još jedan gol i pobedi sa 2-1, u slučaju istog bodovnog salda na kraju prvak bi bila Crvena zvezda, zbog gola u gostima u međusobnom duelu i boljeg međusobnog skora. Verujete li u slučajnosti pri donošenju sudijskih odluka?

Ipak, u jednom od poslednjih napada na utakmici, Vulićević šalje dugačak centaršut pred gol Crvene zvezde, a Nemanja Kojić hvata volej sa ivice šesnaesterca, i lopta završava u mreži iza Bajkovića! Pobeda za Partizan, pobeda pravde i fudbalske veštine nad perfidnostima i sudijskim odlukama!

Zbog čitave uvertire u ovu utakmicu, tretiranja Partizana kao dežurnog krivca, veoma pristrasnog suđenja izvikanog Mažića…ova pobeda je tim pre bila slađa, i sigurno je i danas većini navijača jedna od najdražih ikada.

Prednost Crvene zvezde bila je tri boda, ali bilo je jasno da je to nedostižno za Partizan. U ovakvoj ligi, ovakvom okruženju, opštedruštvenoj histeriji i utisku konsenzusa da prvak mora da bude naš najveći rival, morali smo da se pomirimo sa drugim mestom. Do kraja smo zabeležili četiri pobede, ali uprkos sušnoj sezoni bez trofeja, ova sezona ostaće jedna od najdražih – zbog prkosa, antologijskog trijumfa u derbiju, sudijskog iživljavanja kojem je Partizan bio izložen, ali i nepokolebljive borbe naše ekipe.

Da je kvalitet bio ravnomerno raspoređen u našem sastavu, svedoči i lista strelaca. Kojić i Škuletić su bili najefikasniji sa po sedam golova, iako su odigrali polovinu utakmica, ili čak manje. Lazović i Jojić su postigli po šest golova, obojica takođe samo za polusezonu. Najviše nastupa zabeležio je Predrag Luka (27).

Javor i Sloboda su napustili Superligu, a Rad je opstanak izborio kroz baraž. Crvena zvezda, iako formalno šampion, od UEFA je kažnjena eliminacijom usled nepoštovanja finansijskog fer-pleja. „Poštenjačine“ su bile zauzete borbom za spas srpskog fudbala, te su pomalo zanemarili finansijsko poslovanje sopstvenog kluba…