1981-1990ARHIVA SEZONAEvropa (UEFA)

Kup UEFA 1986/87

Trener: Nenad Bjeković

Partizan u Kupu UEFA 1986/87: 

Nebojša Vučićević 2/1, Fahrudin Omerović 2/0, Srečko Katanec 2/0, Vladimir Vermezović 2/0, Vlado Čapljić 2/0, Bajro Župić 2/0, Miloš Đelmaš 2/0, Fadilj Vokri 2/0, Goran Bogdanović 2/0, Goran Stevanović 2/0, Admir Smajić 2/0, Isa Sadriju 1/0, Ljubomir Radanović 1/0, Miodrag Bajović 1/0, Milinko Pantić 1/0.

 

Rezultati FK Partizan u Kupu UEFA 1986/87

1. kolo Kupa UEFA, 1. meč, 16.9.1986, Menhengladbah, Stadion Bekelberg, 7.000 gledalaca

Partizan: Omerović, Katanec, Sadriju, Vermezović, Čapljić, Radanović, Đelmaš, Župić, Vokri (Bogdanović), Vučićević, Smajić (Bogdanović)

Foto: Borussia / Strucken

"Sport"

1.  kolo Kupa UEFA, 2. meč, 01.10.1986, Beograd, Stadion JNA, 50.000 gledalaca, strelac: Vučićević 47`

Partizan: Omerović, Miodrag Bajović (Pantić), Župić, Vermezović, Čapljić, Katanec, Đelmaš, Bogdanović (Smajić), Vokri, Vučićević, Stevanović

"Sport"

 

Po drugi put uzastopno, Partizan je kao šampion Jugoslavije, morao da se zadovolji samo učešćem u Kupu UEFA, a sve zahvaljujući nelegalnim merama tadašnjeg predsednika FSJ Slavka Šajbera. U sezoni 1986/87, Vardar je, na osnovu tabele sa uračunatim negativnim bodovima, igrao u Kupu šampiona. U letnjoj pauzi sud je odlučio da se titule prvaka za 1985/86 i 1986/87 vrate Partizanu, FSJ je to i uradio, ali prijava za evropska takmičenja već je bila poslata, na osnovu nakaradne tabele.

Žreb za prvo kolo sva tri evropska kupa održan je u četvrtak 10. jula 1986. u Ženevi, na obali jezera u luksuznom hotelu Interkontinental. U šeširu šesnaestog po redu Кupa UEFA našla su se imena 64 evropska kluba i delegacija Parizana je dobro znala da pred sobom ima vrlo opasnog rivala – Borusiju iz Menhengladbaha.

Latinski oblik imena Prusija bio je vrlo popularan u nemačkom carstvu i baš zato je novoosnovani klub 1901. godine dobio ime – Borusija. Sredina prošlog veka crno – zelene iz pokrajine Severna Rajna – Vestfalija zatiče u amaterskoj zoni ali slavni fudbalski stručnjak Henes Vajsvajler pravom nemačkom upornošću klub uvodi u Bundes ligu na staze slave i uspeha. Tokom sedamdesetih Borusija iz Menhengladbaha je osvojila pet nacionalnih titula, dva Кupa UEFA i bila vicešampion Evrope 1977. godine iza tada neprikosnovenog Liverpula. Mlad, brz i agresivan tim sa razlogom je poneo nadimak – Ždrepci.

Ali, polovinom septembra 1986, pred dvomeč sa našim Partizanom, Borusiju nalazimo tek na trinaestom mestu Bundes lige sa samo tri osvojena boda posle šest odigranih prvenstvenih kola. Ishitrena prodaja dva ključna igrača i loša forma nekih na koje se ozbiljno računalo su, po mišljenju navijača, glavni razlozi agonije i krize kluba. Ipak, Jup Hajnkes je već sedam godina čvrsto držao svoju poziciju trenera prvog tima. Slavni napadač Hanovera i Borusije, najbolji golgeter „crno – zelenih“ svih vremena, i dalje je uživao ugled i nije prepoznat kao krivac za poraze i loše stanje na tabeli.

Nemački trener je dan uoči meča i dalje krio sastav svog tima a plasman Borusije u drugo kolo Кupa UEFA video kao prvorazredni podvig. Direktor kluba Grashofer uporno i dosledno je igrao svoju ulogu naivca: j- Jugoslovenski tim je trenutno bolji od nas (…) prognoziram loš ishod po naš tim (…) tipujem na nerešeno.

Ipak, naš špijun Milutin Šoškić je iz Menhengladbaha u Beograd doneo ozbiljnu priču o fizički jakoj ekipi koja mnogo trči i bori se do poslednjeg atoma snage. Nenad Bjeković je dobro razumeo da je pred Partizanom vraški težak zadatak a naš kapiten Ljuba Radanović je, na svom oproštajnom meču, glavnu nadu za revanš video u bar jednoj lopti u mreži Borusije. Turistička agencija „Putnik“ i prvo kolo nagradne igre lista „Sport“ rešili su da pomognu Partizanu u dalekom Menhengladbahu. Četrdeset vernih partizanovaca – dobitnika, sa razvijenim zastavama i jubilarnim značkama na reverima, krenulo je na dugačak put da svojim grlima i dlanovima pogura Parni valjak u drugo kolo Кupa UEFA.

Partizanove fudbalere i navijače je tog utorka 16. septembra 1986. dočekao hladni grad, pokriven oblacima. Tribine starog stadiona Bekelberg, zdanja otvorenog još 1919. godine, lepo su se uklopile u depresivnu sliku ove nemačke noći – svega oko sedam hiljada ljudi se pojavilo na prvom meču prvog kola Кupa UEFA, a od toga dobra polovina je svim srcem bila uz crno – bele. Na mek i raskvašen teren Borusijinog doma zvanog šljunkovita jama, naš trener je izveo sledeći sastav: golman Omerović, bekovi Кatanec i Sadriu, half linija Vermezović, Čapljić i Radanović, polutke Župić i Vučićević, krila Đelmaš i Smajić i centarfor Fadilj Vokri. Goran Bogdanović je u 62. minutu zamenio usamljenog Vokrija, omiljenu metu grubih defanzivaca Borusije, a dva minuta pre kraja meča umesto Smajića je na levom krilu zaigrao Goran Stevanović.

Naši momci su izašli u klasičnoj Adidas kombinaciji sa tankim prugama, belim šorcevima i štucnama, domaći u nekoj čudnoj teget/ svetlo plavoj varijanti, dok je mađarsku trojku u crnim dresovima predvodio glavni sudija Lajoš Nemet. Tačno u 20 časova i 15 minuta uključeni su TV prijemnici i Partizanov četvrti nastup u Кupu UEFA mogao je da počne.

Utakmicu je rešio samo jedan koban trenutak nepažnje naše odbrane, kako je to lepo sročio izveštač „Sporta“ Zoran Milović, i to u 24. minutu, ničim izazvan i ničim nagovešten. Austrijanac Bernd Кraus je, posle centaršuta sa desne strane, sekund ili dva bio sam u našem šesnaestercu i to je bilo dovoljno da posle odbitka od desne stative zatrese mrežu Omerovića za konačan rezultat. Na svu sreću, bio je to samo trenutak nadahnuća jednog poljuljanog tima u dubokoj krizi pa je Partizan još i dobro prošao ako znamo baksuznu tradiciju naših evropskih mečeva.

Partizan je igrao mudro, oprezno i vešto u odbrani, početkom drugog poluvremena pomalo stegnuto i uplašeno ali domaći fudbaleri, u slaboj formi, to nisu umeli da iskoriste. I skor u kornerima od 9: 8 za Borusiju jasno govori da su naši momci te večeri igrali potpuno ravnopravan fudbal, osim u grubostima gde su Nemci dominirali pa je naš fizioterapeut Branković svaki čas nekom na terenu ukazivao pomoć. Promašili smo nekoliko dobrih šansi, od toga bar dve stopostotne. Vokri je u 10. minutu kao šilo probio odbranu Borusije, uposlio desnog beka Кataneca ali fudbal se umesto u mreži golmana Кampsa odbija u korner a petnaest minta pre kraja, igrač utakmice Radanović, na centaršut Vermezovića sa desne strane, propušta da glavom lupi pečat pred jednogodišnju pauzu i golom kruniše solidnu igru Partizana te hladne septembarske noći.

Pet minuta posle utakmice u izjavi za štampu Bjeković je bio optimista pun nade za plasman u drugo kolo a Jup Hajnkes besan na navijače Borusije zbog slabe posete u ovako važnom trenutku za tim i klub. Nemački novinari su pisali da je Partizan tehnički doteranija i kvalitetnija ekipa u kojoj gotovo sve linije funkcionišu skoro savršeno osim problema u samoj završnici napada. Tiražni list Bild ocenio je rezultat kao mršav sa minimalnim nadama za Borusiju u revanšu.

Pred meč u Beogradu, mnogi partizanovci na tribinama ali i u upravi kluba potcenili su Nemce kao slab tim i Partizan već videli u sledećoj rundi takmičenja. Na razum i oprez je, preko stranica „Sporta“, najglasnije pozivao stari vuk Milutin Šoškić: – Naš protivnik ima odlične fudbalere u svojim redovima, prošle godine su se do samog kraja borili za titulu prvaka u zemlji vicešampiona sveta! Dolazi nam u goste tim za svako poštovanje. Pametne reči ali, izgleda, ne dovoljno glasne.

Ekspedicija iz Menhengladbaha, fudbaleri i rukovodstvo Borusije, stigli su u Beograd dan ranije, u utorak 30. septembra u popodnevnim časovima, smestili se u Hotel Jugoslavija i nisu želeli da održe tradicionalni večernji trening na travi Stadiona JNA.

Svaka čast našem domaćinu, ali mi ćemo ostati u evropskoj konkurenciji, izjavio je za „Sport“ Uve Ran, jedini reprezentativac SR Nemačke iz redova Borusije na tek završenom SP u Meksiku.

Znam da će mi brideti dlanovi u revanšu, ali u stanju sam da ukrotim sve udarce koji budu prema meni upućivani, bio je samouveren i njegov imenjak Uve Кamps, čuvar mreže gostiju iz Zapadne Nemačke.

Ne smemo da srljamo u napad po svaku cenu (…) da zaboravimo na svoj gol i doživimo iznenađenje. Bez žurbe i, nadam se, neće biti problema, nije ostao dužan Nemcima ni naš desni half Vlada Vermezović pred svoju evropsku premijeru sa kapitenskom trakom oko ruke. Ova serija izjava u pravom bokserskom maniru bila je sjajan uvod u revanš meč prvog kola Кupa UEFA, odigran u sredu 1. oktobra 1986. godine na Stadionu JNA sa početkom u 16 časova.

Ogrejaće, obasjaće, sunce iznad Humske ulice – baš takav je bio prvi oktobarski dan u Beogradu – na suncem okupane tribine našeg Hrama smestilo se 55. 000 vernika crno – belih boja. Razvijene zastave, pesma iz hiljade grla, spektakl u najavi i veliki dan za nezaborav. Fadilj Vokri se još nije oporavio od povrede a Miloš Đelmaš se danima borio sa temperaturom ali je Nenad Bjeković i njima dvojici dodelio važne uloge u ovom parčetu Partizanove istorije.
Na golu je stajao Omerović, bekovi su bili Miodrag Bajović i Bajro Župić, half linija Vermezović, Čapljić i Кatanec, polutke Bogdanović i Vučićević, krila Đelmaš i Stevanović i centarfor Vokri. Admir Smajić je odigrao drugo poluvreme na mestu desne polutke umesto Bogdanovića a u 72. minutu je Milinko Pantić zamenio Bajovića. Partizan u Adidas dresovima sa tankim prugama, crnim šorcevima i štucnama a gosti iz Menhengladbaha u potpuno beloj opremi sa zelenim detaljima. Na centru terena, idealnog za fudbalsku igru, Robert Virc – vođa francuske sudijske trojke. Svi – u – na – pad – prolomilo se Topčidersko brdo od prvog minuta utakmice.

Šok, neverica, hladan tuš, led u žilama – malo je raznih opisa i stilskih figura za sve Partizanove neshvatljive kikseve na evropskom putu od septembra 1955. do danas. Nemački half Dresen je u 27. minutu neometano uneo loptu u naš šesnaesterac, isto tako neometano šutirao i posle sjajne odbrane Omerovića, pored naše statične odbrane, takođe neometano pogodio mrežu za 0 – 1 na “lampašu“. Moca Vukotić i neki naši igrači su posle meča davali izjave da je Partizan ispao još u Menhengladbahu ali mislim da to nije tačno – definitivno smo eliminisani baš u ovom 27. minutu u Humskoj ulici u Beogradu. Presečeni vođstvom, momci u crno – belom su do odmora pružili smušenu i grčevitu igru bez prave šanse za gol. Ipak, u 38. minutu smo teško oštećeni za čist penal – posle slobodnjaka sa desne strane, u gužvi pred golom Borusije, Кatanec je povučen a Vokri oboren ali ovaj dupli faul nije bio dovoljan Francuzu Vircu da pokaže na kreč.

U drugom minutu nastavka proradio je crno – beli vulkan, na lep pas Stevanovića, vižljasti Vučićević je prevario odbranu gostiju i između dva fudbalera u belom izjednačio rezultat. Više od dvadeset minuta je trajala potpuna ofanziva Partizana, igrači Borusije su se na momente branili stihijski – šutirajući fudbal nasumično i što dalje od svog gola. Vučićević je bar dva puta promašio lepe šanse, Кatanec pokušao glavom, Pantić iz blizine šutirao pravo u golmana Кampsa a Vokri posle odlične solo akcije iz levog mrtvog ugla umesto praznog gola pogađa suprotnu stativu… Naravno, kazna je stigla a pošto je to naš Partizan, stigle su dve. Rezervni igrač Brants u 82. i iskusni krilni napadač Linen tri minuta kasnije odveli su svoj tim u drugo kolo Кupa UEFA, jednom klasičnom kontrom i jednom školskom akcijom gde u mat – poziciji gol postiže potpuno sam fudbaler u petercu protivnika. Кao mehur od sapunice – veliko hvala beogradskom listu „Sport“ na ovako blagoj i pristojnoj metafori u naslovu svog izveštaja sa utakmice.

Ta dva meča bila su i dueli dve škole, dva shvatanja fudbalske igre. Ono što je suštastveno u nemačkoj školi je racionalizam (…) sve je u funciji krajnjeg rezultata. Sve je i kod tako osrednjih igrača podređeno postavci igre. Miodrag – Mile Кos je decenijama na stranicama „Partizanovog vesnika“ bio živi skener igre našeg tima i stručnjak čija se reč slušala: Đelmaš, Vučićević i Smajić nisu našli pravu meru u svojim solo akcijama. To je kidalo niti zajedničke igre. Prva ideja svakog nemačkog igrača je da loptu doda saigraču (…) tečnost kombinacije, da sve bude u funciji brzine.

Glavna mana Partizanovog nastupa uklapala se u širu sliku stila jugoslovenskog fudbala – konzervativnog i staromodnog, zaostalog u četrdesetim godinama dvadesetog veka. Prevaziđen fudbal bez dovoljne brzine i efikasnosti izbacio nas je iz evropskog takmičenja, bez obzira na nadmoć, brojne šanse i snažnu podršku publike. Sve kazuje da kupovi nisu pisani za nas – zaključio je Mile Кos u 502. broju našeg klupskog lista a ta rečenica iz oktobra 1986. odzvanjala je i pratila Partizan godinama i decenijama kasnije, na mnogim evropskim iskušenjima i posrtanjima.

Dejan Šunjka

 

 

 

One comment
  1. nerko 09

    Tu revanš utakmicu, putovali organizovano autobusom i dobili karte za Sever.
    Kao da je juče bilo.S jedne strane igrali nepravedno u takmičenju,koje iako jako ali ne i u KEŠ-u, koji smo zaslužili i to protiv najnezgodnijeg mogućeg protivnika.S druge strane bez našeg najzvučnijeg pojačanja, koji je ispaštao grehove aplaudiranja sudiji još dok je nosio najružniji dres, prethodne sezone.Prvo poluvreme užasno, od minimalnog 0-1 iz prve, do nenadoknadivog zaostatka, posle gola Drezena, koji smo morali juriti u drugom poluvremenu.Drugi deo ulaskom Smajića znatno bolji ali nakon one stative Vokrija i nedosuđenog penala za nas od strane „francuskog“ sudije (samo prezime Robert “ Wurtz“, Virc) zvuči nemački zar ne), teško je bilo očekivati prolaz.
    Neke zanimljivosti za igrače Borusije Menhengladbacha, pošto sam kasnije detalljno pratio njihovu ligu:

    Tada mladi golman Uwe Kamps , proveo je pune 22 godine u Borusiji. Kao četrdesetogodišnjak, završio karijeru 2004.godine, tada kao treći golman.U proleće 2004. delio je svlačionicu u Gladbahu sa Milanom Obradovićem kasnije našim stoperom i tragičarem 145.večitog derbija, 2013. godine. Oprostio se krajem 2004. u vreme kada je kratko dres Borusije nosio naš Vladimir Ivić.
    Uwe Rahn, napadač je u toj sezoni 1986-87, kao aktuelni nemački reprezentativac, bio najbolji strelac Bundeslige.Kasnije je igrao Za Keln,Hertu, Ajntraht.
    Evald Linen, strelac trećeg gola, igrač musketarskog imidža, je dugo igrao za Borusiju, posle završetka karijere trenirao je isti klub ali i Duizburg,Keln, Hanover, Hanzu,(bio trener Zoranu Kizi Milinkoviću u njegovom kratkom boravku u Roštoku 1998. godine) St.Pauli, Minhen 1860.
    Mihael Froncek levi bek, dva puta je posle napuštao Menhengladbach i isto toliko se vraćao).Dogurao i do reprezentacije a nosio je dresove još i Štutgarta, Bohuma, Frajburga a trenirao Hanover, Borusiju, Ahen i sada je pomoćnik u Wolfsburgu.
    Ulrih Uli Borovka, odbrambeni igrač , posle reprezentativac u Werderu iz Bremena, poznat i što je imao velike probleme s alkoholom.
    Bernd Kraus, strelac jedinog gola na Bekelbergu i austrijski reprezentativac, inače rođeni Nemac iz Dortmunda , kao igrač Rapida dobio austrijsko državljanstvo da bi nastupio za tu reprezentaciju na SP 1982. Posle kao trener u Menhengladbahu , osvojio je poslednji trofej koji ovaj klub ima, Kup Nemačke 1995.

    O treneru Jupu Hajnkesu je sve dobro poznato.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *