Blog

Partizanovi rekorderi za večnost

Nedavna godišnjica smrti Milana Galića bila je prilika da se svi zajedno podsetimo koliko je ovaj legendarni igrač bio zanemarivan, a njegov učinak potcenjen tokom svih ovih decenija. Čak ni Partizan, ni njegovi navijači, nisu dovoljno davali značaja karijeri ovog igrača, koji se po svojoj statistici možda može smatrati i najboljim igračem u doba stare Jugoslavije. Ipak, ovde su od činjenica uvek bili važniji lažni mitovi, zdušno pomagani od medijske mašinerije, čak i u stara vremena.

Zato će ovaj tekst biti osvrt ne samo na Milana Galića, već i na mnoge druge Partizanove asove, koji su ostavili značajan trag time što su postavili neki od rekorda, osvojili neki bitan trofej ili ostavili dubok trag u sredinama u kojima su radili. I naravno, neće ovaj tekst obuhvatiti sve njih jer je to prosto nemoguće. Ali, i ovi ljudi koji će biti pomenuti dovoljni su da se shvati koliki je uticaj Partizana na svetski fudbal, uopšte.

Dakle, Milan Galić. Sve se zna o njemu – poreklom Srbin iz Bosne, rođeni Vojvođanin, odrastao u sirotištu, afirmaciju stekao u zrenjaninskom Proleteru a slavu u Partizanu. Četiri puta bio je prvak Jugoslavije s Partizanom i došao do finala Kupa evropskih šampiona. Najbolji je strelac Olimpijade 1960, gde je sa Jugoslavijom uzeo zlato, a na Prvenstvu Evrope, ili kako se tada zvao, Kup nacija 1960. godine u Francuskoj, zajedno sa još četiri igrača bio je najbolji strelac finalnog turnira i izabran je u idealni tim Kupa nacija. Na Svetskom prvenstvu u Čileu, 1962. godine, Galić je postigao tri gola. Milan Galić je drugi strelac u istoriji nacionalnog tima sa 37 golova na 51 odigranoj utakmici, što je neverovatan prosek od 0,72 gola po utakmici! Podsetimo se da je najbolji strelac u istoriji nacionalbog tima još jedan Partizanov as – Stjepan Bobek sa 38 golova!

Velibor Vasović je Galićev saigrač iz najbolje Partizanove generacije i verovatno najkontroverzniji fudbaler u istoriji Partizana. Junak i tragičar, Partizanovo dete i prebeg u suprotni tabor. Prvi je naš igrač koji je dao gol u finalu Kupa šampiona, i to baš u finalu u kojem je Partizan igrao protiv Reala, 11. maja 1966. Da ironija sudbine bude veća, Partizan je izgubio to finale, velikim delom i zbog zakasnele reakcije Vasovića, a Partizan je ostao jedini klub iz istočne Evrope koji je postigao gol u finalu! Ipak, trofej su osvojili Steaua (1986.) i Crvena zvezda, iako nijedna od ove dve ekipe u ukupno tri finala (Steaua 1986. i 1989. i Crvena zvezda 1991.) nije uspela da postigne gol! Ali, ono što je Vasović propustio 1966, ostvario je 1971, osvojivši sa Ajaksom Kup šampiona! Pre toga, igrao je i izgubio još jedno finale, u kojem je AC Milan bio bolji od Ajaksa te 1969. godine, a jedini gol za Ajaks u porazu od 1-4 postigao je upravo Vasović! Dva gola u dva finala, za dva različita tima!

Prvi sledeći ovdašnji igrač koji je dao gol u finalu Kupa šampiona bio je opet Partizanov bivši as, Predrag Mijatović, koji je upravo svojim golom protiv Juventusa 1998. doneo Realu prvi trofej evropskog šampiona posle te 1966. i pobede nad Partizanom!

Idemo dalje – Velibor Bora Milutinović, najmlađi od tri brata Milutinovića koji su igrali za Partizan, kao igrač nije ni izbliza dostigao slavu Miloša Milutinovića, svog brata. Ipak, Bora, Partizanovo dete, postigao je nešto čime je ušao u istoriju svetskog fudbala. Kao trener, vodio je pet različitih reprezentacija na pet uzastopnih svetskih prvenstava! Brazilski trener Karlos Alberto Pareira je više puta učestvovao na svetskim prvenstvima, šest puta, ali je Bora Milutinović jedinstven po tome što je to uspeo sa različitim reprezentacijama i u nizu. Od Meksika 1986, gde je vodio selekciju domaćina, preko Kostarike 1986. u Italiji, selekcije SAD 1994, Nigerije na SP u Francuskoj 1998, do treniranja nacionanog tima Kine na Svetskom prvenstvu 2002! Što je još impresivnije – Milutinović sa tim selekcijama nije bio tek puki učesnik: sa svim reprezentacijama koje je trenirao, osim Kine, uspeo je da se kvalifikuje u narednu rundu posle grupne faze! A svakom poznavaocu fudbala je jasno da selekcije koje je trenirao nikako nisu fudbalske velesile. Pitanje je da li će iko ikada dostići ovakav bilans Bore Milutinovića!

Radomir Antić je sa Partizanom bio prvak Jugoslavije u sezoni 1975/76, ali je u istoriju svetskog, i posebno španskog fudbala, ušao kao jedini čovek koji je trenirao tri najveća španska kluba: Real, Atletiko Madrid i Barselonu! Takođe, jedan je od dva trenera koji je u svojoj karijeri trenirao i Real i Barselonu! I dok je u Realu dobio otkaz na pravdi Boga, iako je u tom momentu, krajem 1991, bio prvi na tabeli, a u Barseloni 2003. nije imao značajnije uspehe, u Atletiku je postao klupska ikona, jer je u sezoni 1995/96 sa “jorgandžijama” osvojio titulu prvaka posle 19 godina! Ujedno je iste sezone osvojio i Kup Kralja! Posle njega, Atletiko je samo još po jednom uspeo da osvoji ova dva takmičenja.

Savo Milošević, aktuelni trener Partizana, osim što je bio najbolji strelac Prvenstva Evrope 2000. godine sa 5 datih golova, i bio izabran u najbolji tim turnira, prvi je ovdašnji igrač, pa ako hoćete i prvi Srbin koji je postigao gol u klupskom finalu na Vembliju, hramu svetskog fudbala! Igrajući za reprezentaciju Jugoslavije, golove su na starom Vembliju postizali i Bobek, Galić, Mitić…ali je Milošević prvi koji se upisao u strelce na klupskoj utakmici. Bilo je to 24. marta 1996. u finalu Liga kupa, u kojem je Aston Vila savladala Lids sa 3-0, a upravo je Milošević svojim fenomenalnim golom doveo tim iz Birmingema u prednost.

Kad smo već kod Ostrva…Partizanov bek iz sedamdesetih, Ivan Golac, jedan je od prvih stranaca u posleratnom engleskom fudbalu, a može se pohvaliti i time da je izabran u idealni tim Sautemptona svih vremena, bio je i kapiten ovog kluba, što je za stranca vrhunska počast! Ipak, čak ni ova veoma značajna dostignuća nisu najveći razlog zašto je našao mesto u ovom tekstu. Ivan Golac je jedini trener iz Srbije koji je radio u Škotskoj, i jedini naš trener koji je osvojio trofej u Škotskoj! Golcu je to uspelo 1994. godine, kada je njegov Dandi Junajted u fialu savladao Rendžers sa 1-0 i tako doneo u svoje vitrine prvi kup u klupskoj istoriji!

Tradiciju Partizanovih asova na Ostrvu nastavio je Slaviša Jokanović. pored toga što je dve godine nastupao za Čelzi, Jokanović je jedini srpski stručnjak koji je radio u Premijer ligi (kao menadžer Fulama)! I ne samo to – Jokanović je dva puta uspeo da izbori plasman u Premijer ligu sa timovima koje je trenirao. Prvi put sa Votfordom 2014/15, a onda i sa Fulamom, u sezoni 2017/18!

Ovaj tekst bi bio beskrajan kad bi se analizirao igrač po igrač, jer mnogo je njih koji su ostavili značajan trag u evropskom i svetskom fudbalu, a da su bili pre toga članovi Partizana. I svrha teksta nije da inventarski popisuje njihove uspehe, već da se samo kratko osvrnemo na neke od najznačajnijih dostignuća Partizanovih ljudi u inostranstvu. Ne smemo nikako zaboraviti da su Zlatko Čajkovski i Branko Zebec kao treneri udarili temelje modernog Bajerna, a Zebec kasnije i Hamburgera, da je Ivan Ćurković postao ikona Sent Etjena a Ljubomir Mihajlović Liona, da su Šoškić u Kelnu, Jusufi u Ajntrahtu i Rašović u Dortmundu ostavili dubok trag, da je Nenad Bjeković proglašen za igrača veka Nice, da su Nikola Budišić, pokojni Dejan Čurović i posebno Mateja Kežman napravili sjajne karijere u Holandiji, da imamo čitavu plejadu mlađih imena koji su kasnije ostvarili velike uspehe u inostranstvu, poput Tošića, Krstajića, Mirkovića, Jovetića, već pomenutih Miloševća i Jokanovića, pa Lazovića i Duljaja, do sada aktuelnih Mitrovića i Milenkovića.

Mnogo je rekorda postavljenih od strane Partizanovih fudbalera, brojna su priznanja i počasti dobili naši ljudi, što kao igrači Partizana ili stranih klubova, što nacionalnog tima, što kao treneri. Dodajmo na to i večno zapisan fakt da je Partizan, uz Sporting, klub koji je odigrao prvi meč u istoriji Kupa šampiona, da je Partizan prvi klub iz istočne Evrope koji je došao do finala Kupa evropskih šampiona, kao i da je Partizanova pobeda u dvomeču protiv Kvins Park Rendžersa (2-6, 4-0) i dalje najveći preokret u istorji Kupa UEFA / Lige Evrope.

I nema sumnje da su bar neka dostignuća Partizanovih asova iz ovog teksta zaslužila da ih mnogo češće pominjemo i naglašavamo. Jer, mi nikada nismo imali propagandne štabove i Madere, niti je Partizan kao klub veštački “štancovao” asove i zvezde. I ako mi ne gajimo sećanje na velika dela naših, Partizanovih ljudi, sigurno to neće uraditi niko drugi.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
4 comments
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *