Navijači Partizana, oni koji pamte period osamdesetih godina prošlog veka, sećaju se i jednog momka koji je tada došao iz zrenjaninskog Proletera i svojim kvalitetima nagoveštavao da može da dostigne slavu njegovih prethodnika koji su grad na Begeju zamenili Humskom ulicom i dresom Partizana. Ipak, Radomir Radulović, naš današnji sagovornik, nije ostavio dubok trag u Partizanu, sticajem raznih okolnosti.
Pošto mi ne delimo igrače prema broju odigranih utakmica, već nam je drag svaki onaj koji je oblačio crno-beli dres, bilo nam je zadovoljstvo kad nam je prijatelj omogućio da kontaktiramo Radomira Radulovića. Kako i gde je počeo karijeru, zašto je u svoj CV upisao samo 16 takmičarskih utakmica u dresu Partizana, kakva su mu iskustva iz drugih sredina u kojima je igrao, kakva sećanja nosi iz perioda jugoslovenskog fudbala…sve to imaćete prilike da pročitate u narednim redovima. Radomir Radulović je krajnje prijatan i spontan čovek i zahvalan sagovornik, i posle par minuta shvatite da nema svrhe prekidati čoveka koji ima šta da kaže – vaše je samo da zabeležite. I zabeležili smo…
– Rođen sam 1960. u Jaši Tomiću, malom mestu u Banatu, pored rumunske granice. Već sa četrnaest godina počeo sam da igram za mlađe kategorije zrenjaninskog Proletera. U Proleter me je doveo Radivoje Drašković, koji je najviše uticao na mene kao igrača i koji mi je davao najviše podrške. Već sa sedamnaest godina sam debitovao za prvi tim Proletera, uz specijalnu lekarsku dozvolu.Trener koji me je tako mladog ubacio u vatru bio je Toša Manojlović, a sećam se da smo igrali protiv zeničkog Čelika. Zanimljivo je da je na toj utakmici nastupio, ali za Čelik, još jedan Rade Radulović. On je tada već prešao zenith svoje karijere.
– Još u mlađim kategorijama, igrali smo mnoge turnire, po čitavoj Jugoslaviji, od Beograda, Novog Sada do Velenja. Brzo sam se nametnuo i dobio poziv u omladinsku reprezentaciju, kao jedini drugoligaški igrač! Sa mnom su tu bili već poznati mladi igrači iz prve lige – Mlinarić I Ivković iz Dinama, Gudelj iz Hajduka, Živković i Varga iz Partizana, Baždarević iz Želje…čuveni Stevan Ćele Vilotić me je mnogo cenio. Sa omladinskom reprezentacijom sam pružio zapažene partije na evropskom prvenstvu u Beču, gde smo osvojili prvo mesto, a zatim sam nastupao i na prvom omladinskom prvenstvu sveta, 1978. u Japanu. Tu sam nešto manje igrao, ali je ostalo u sećanju da je za Argentinu nastupao danas legendarni, a tada zvezda u usponu, poznati Diego Maradona.
– Najdraža uspomena iz Proletera mi je bila ona kada smo u Kupu Jugoslavije eliminisali splitski Hajduk, u sred Splita i Plinare. Bila je to njihova poslednja sezona na starom stadionu pre prelaska na Poljud, a mi smo ih izbacili na penale. Za njih je to bila senzacija, da ih izbaci “tamo neki Proleter”. Pred izvođenje penala, sećam se te anegdote, prilazi Žungul jednom od naših igrača i nudi nam kule i gradove, obećava pare, da makar na penalima “kiksnemo” te da tako Hajduk ipak prođe dalje. Moj saigrač se nasmejao i rekao da može, ali uz jedan uslov: “Prvo donesi lovu, da ja stavim lovu u štucne, i onda nema problema”. Naravno, nikome nije padalo na pamet da pusti Hajduk. U daljem takmičenju za kup te sezone, došli smo čak do polufinala gde smo eliminisani upravo od Partizana u Beogradu,golom Milovana Jovića u finišu. Bio sam igrač utakmice, ali Partizan je pobedio. Tada je i počelo ozbiljno interesovanje Partizana za mene a najzaslužniji za moj prelazak u Partizan bio je Toma Kaloperović.
– Da se vratim na dane u Proleteru – bile su to lepe godine, puno divnih uspomena nosim iz Zrenjanina. Saigrači su se odnosili sjajno prema meni, bio sam ubedljivo najmlađi među njima, i od njih sam u svakom momentu osećao veliku podršku. Gašenje Proletera, početkom ovog veka, mi je teško palo. Nisam mogao da verujem da jedan takav klub može da se ugasi, klub koji je dao toliko velikih igrača. Znam da su ljudi iz Zrenjanina, ali i okolnih sela, redovno dolazili da gledaju Proleter, taj klub je igrao u pvoligaškom društvu još pre više od četiri decenije, a sada ne postoji. Bio sam nedavno na susretu te generacije koja je došla do polufinala kupa eliminisavši Hajduk, I bilo je dirljivo videti sve te saigrače, a većinu nisam sreo duže od tri decenije…
– Partizan…boravio sam u JNA, po izlasku iz vojske trebalo je da se priključim ekipi, a onda me je, dva meseca pre mog starta u Partizanu, sačekala vest da trener koji me je doveo u Partizan (Toma Kaloperović), više nije trener, već da ga je nasledio Miloš Milutinović. Miloš je počeo da uigrava ekipu, ja dolazim iz vojske, i on mi otvoreno kaže da ću ja biti prekomandovan u drugi tim!? Na moje pitanje zašto mi ne pruži priliku, da prvo vidi šta mogu, pa tek onda da odluči o mom statusu, on je odgovorio da će me vratiti u prvi tim ako se pokažem u drugom timu. Igrao sam odlično za drugi tim i uskoro me je Milutinović vratio u prvi tim Partizana. Ipak, u šampionskoj sezoni 1982/83 odigrao sam samo jedan prvenstveni meč. Već u narednoj sezoni sam nešto više igrao, vezao desetak utakmica u periodu kada su bili suspendovami Mance, Čava i Prekazi. Imao sam i taj “maler” da sam upao u jednu sjajnu generaciju Partizana, u kojoj su dominirali Živković, Varga, Smajić, Mance, Ješić…tako da sam, s jedne strane, shvatao Milutinovića. Jer, on je već počeo da pravi tim pre mog dolaska iz vojske, i logično, oslanjao se na proverene igrače koji su već dugo bili u klubu. Tu je bilo toliko klasnih igrača, da se često dešavalo da neko od tih asova bude prekobrojan za neku od utakmica.
– Milutinovića je zamenio Bjeković na mestu šefa stručnog štaba, mada je Bjeković još kao pomoćnik Milutinoviću obavljao glavninu trenerskog posla. Sa Bjekovićem sam imao, hajde da se u najkraćem tako izrazim, lošu komunikaciju. Verujem da bi moja karijera u Partizanu drugačije izgledala da sam imao na mestu trenera nekoga ko mi pruža neku osnovnu, makar minimalnu podršku.
– Uspeo sam da upišem dva evropska nastupa za Partizan, u Kupu UEFA 1984/85, protiv Rabat Ajaksa na Malti i zatim u jednom od dva čuvena meča protiv Kvins Park Rendžersa, u Londonu, kada smo izgubili 2-6. Englezi su nas u prvom meču iznenadili svojim dugim loptama i udarcima iz daljine. Kada izgubiš četiri razlike, to obično znači da je protiv tebe igrala neka ekipa koja je za klasu bolja. Mi, uprkos visokom porazu, nismo tako mislili. Još u avionu, na putu za Beograd, mi smo verovali u prolaz dalje, jer nas Kvins Park nije uverio da je kvalitetnija ekipa od nas. Taj optimizam je vladao u celoj ekipi i preneo se na teren. Zna se kako se revanš završio, 4-0 za Partizan!
– Posle svega, ostaje žal što nisam puno više pružio u Partizanu. Što se tiče saigrača, sa svima sam bio u vrlo korektnim odnosima. Život nas je, što je razumljivo, odveo na različite strane, ali kad god se sretnemo, ti susreti su vrlo srdačni. Tako sam, pre par godina, sasvim slučajno sreo Zvonka Živkovića na Sajmu automobila, nešto kasnije i Vučićevića, ti susreti su uvek puni srdačnosti i evociranja uspomena na naše dane u Partizanu.
– Posle Partizana, želeo sam da se oprobam u inostranstvu, ali to nije bilo moguće, imajući u vidu pravilo da kao profesionalac moraš da ostaneš u državi do 28. godine. Zato sam otišao u formalno amaterski RFK Novi Sad, gde sam proveo jednu sezonu. Bio je to stabilan drugoligaš, predsednik kluba bio je čovek koji je imao neki svoj posao sa kamionima, špedicijom, pa smo imali dva puta ekskluzivnu priliku da se pripremamo na egzotičnim destinacijama. Jednom je to bio Gabon, a drugi put Kuvajt. Onda, jednog dana, najavili su se ljudi iz Francuske, iz kluba Istr (Istres), da bi želeli da dođu u Novi Sad i da me vide na delu. Rekao sam to ljudima iz kluba, i onda, nasuprot svim očekivanjima, iako sam bio standardni prvotimac, trener me je stavio na klupu!? Ipak, kao da sam znao šta će se desiti, sa sobom sam poveo jednog momka koji je dobro vladao francuskim jezikom, a poneo sam i isečke iz novina koji su govorili o mojim igrama, te sam ipak na taj način ljude iz Francuske upoznao sa svojom karijerom, mada su oni već imali informacije o meni. Otišao sam u Istr, bez ikakvog posredovanja menadžera…
– Francuska druga liga, u kojoj je moj novi klub igrao, bila je veoma jaka. U njoj su igrali mnogi ovdašnji poznati igrači, kao na primer Dušan Savić iz Zvezde, Boro Primorac iz Hajduka, Adriano Fegic iz Rijeke…izdvojio bih susrete protiv Monpeljea, u kojem su tada igrali moj bivši saigrač iz Partizana, Nenad Stojković, zatim danas legendarni Loran Blan i Kamerunac Rože Mila, čovek koji je prvi proslavljao golove plesom na terenu, oko korner zastavice.
– Pred kraj mog ugovora u Istru, počeli su problem sa kolenom. Igrao sam nekoliko utakmica pod “blokadama” a onda, krajem sezone, rešio sam da odem na operaciju, u Beograd. Nekoliko klubova je želelo da me vidi u svojim redovima, među kojima i Monpelje. Želeo sam da rešim taj zdravstveni problem pre potpisivanja novog ugovora. Operacija je urađena, a ja sam u bolnici na Banjici proveo mesec dana, i još mesec i po na rehabilitaciji. Ishod je bio takav da fudbal nisam nikad više zaigrao, a nisam bio napunio ni 30 godina. I danas, posle toliko vremena, osećam bolove u tom kolenu pri većim fizičkim naporima…