Blog

Partizanov svedok istorije

  Čovek o kojem će biti reči u ovom tekstu dao je ogroman doprinos Partizanu, a da nikad nije istrčao na teren u njegovom dresu. Naprotiv – on je bio, veoma kratko, član Crvene zvezde, nedugo po njenom osnivanju. Ipak, svoje emocije je, kao rođeni Beograđanin, sasvim svesno poklonio Partizanu i otišao na lepšu stranu Topčiderskog brda. U našem klubu je jedno vreme bio čak i “tehniko”, što je pandan današnjoj funkciji sportskog direktora. Dugo je bio alfa i omega “Partizanovog vesnika”, a i onda kada nije imao nikakvu stručnu funkciju, bio je neraskidivo povezan s Partizanom.

  Miodrag Mile Kos (1925-2014), sin Mirka i Mare, trgovaca tekstilom, je rođen u Beogradu i u njemu je proveo čitav svoj život. Sa četrnaest godina počinje da trenira fudbal u SK Jugoslaviji, jednom od dva predratna beogradska fudbalska velikana. Fudbal je igrao i tokom nemačke okupacije, zajedno sa svojim drugovima iz SK Jugoslavije (kasnije zvanom SK 1913, na intervenciju Nemaca), ali je u novembru 1944. mobilisan i poslat na Sremski front. Po povratku sa ratišta i iz armije, mladi Mile Kos više ne zatiče svoj klub u životu. Naime, kada je zemlja oslobođena, došla je i nova vlast, koja nije imala sluha za predratne klubove. Fudbalska mapa Beograda i Srbije se nepovratno menja – u izveštaju “Politike” od 5. marta 1945, sa Omladinske sportske konferencije, glavno mesto zauzima referat Zorana Žujovića, člana glavnog i mesnog odbora USAOSA-a (Ujedinjene socijalističke antifašističke omladine Srbije), u kojem se pomenuti “drug” zalaže da “treba ukinuti klubove i saveze koji su postojali do 20.10.1944….iz razloga što su direktno ili indirektno pomagali okupatoru i narodnim izdajnicima”. Takođe, Žujović se zalaže i za to da se “imovina predratnih klubova zapleni i upotrebi na razvijanje u širokim narodnim masama”, te da je “potrebno u Beogradu osnovati omladinski klub za fiskulturu i sport”. Rečeno – učinjeno, pa je, gle čuda, još na istoj sednici, izabrana uprava novog, omladinskog sportskog kluba “Crvena zvezda”.

  Većina viđenijih igrača predratnih velikana, BSK-a i SK Jugoslavije, otišla je u redove novoosnovanog, tada i jedinog značajnog kluba, Crvene zvezde (Partizan je tek sedam meseci kasnije osnovan). pa tako i Mile Kos. On je, doduše, demobilisan tek u januaru 1946. i na poziv Slobodana Ćosića, pristupa novoosnovanoj Crvenoj zvezdi, ali se u njoj kratko zadržava usled velike konkurencije u Srđanu Mrkušiću, ne zabeleživši nijedan službeni nastup. Potom odlazi u beogradski Metalac, a kasnije u pančevački Dinamo i zrenjaninski Proleter, s kojim ulazi u drugoligaško društvo. Fudbalom se aktivno bavi do 1952, kada u meču protiv Borca u Banja Luci lomi rebro, te tada odlučuje da napusti fudbal kao aktivni igrač.

  Šta je to, onda, Mileta Kosa povuklo ka “crno-belima”? Šta je to čoveka iz građanske porodice, koji je gajio distancu prema novim vlastima, privuklo Partizanu? U svojoj ispovesti “Partizanovom vesniku” u broju 461, od 27.12.1984, Mile Kos kaže:

  – Bobek je bio i ostao za mene najoriginalniji igrač svih vremena! I kada sam iskreno zadivljen išao čak i na treninge da bih ga gledao, osetio sam da ne mogu biti ravnodušan ako izgubi tim u kojem igra takav majstor. Tada sam igrao fudbal i neosetno sam počeo da navijam za Partizan. Još od ranije sam dobro znao Aleksu Atanackovića i Mindu Jovanovića, Bobu Mihajlovića i Ratka Čolića. Uz Bobeka, s kojim sam se ubrzo upoznao i počeo da družim, bilo je najprirodnije da budem pristalica Partizana.

Mile Kos (sasvim levo), Hugo Ruševljanin i Boba Mihajlović

  Mile Kos ostaje u fudbalu i posle aktivne igračke karijere. Rado je paralelno i kao fudbalski trener i kao sportski novinar.. U kući “Politike” je proveo čitav radni vek novinara, a pre svega je široj javnosti ostao upamćen kao novinar “Ilustrovane Politike”. Onima, koji vole fudbal, ostao je pre svega u sećanju kao perjanica i glavni urednik “Partizanovog vesnika”, iako je pisao i za “Fudbal” “NIN” i “Slobodnu Dalmaciju”.

  Doprinos Mileta Kosa Partizanu upravo se jasno ogledao kroz njegove tekstove. Bio je bez dlake na jeziku, beskompromisan, često preoštar i neprijatan u kritici, ali to je bio on. Upravo su takvi tekstovi činili “Partizanov vesnik” klupskim listom na najlošijem papiru ali sa najboljim sadržajem. Tekstovi Mileta Kosa, analitički i kritički nastrojeni, uticali su na to da “Partizanov vesnik”, za razliku od ostalih klupskih listova, ne bude suvi propagandni klupski bilten, već glasilo koje je na otvoren način govorilo o svim dobrim i lošim stvarima u sopstvenom klubu.

  Rukopis i stil Mileta Kosa mogao se prepoznati i u tekstovima potpisanim kao Analitičar, Hroničar ili Stari partizanovac. Jedan je od prvih, koji je još početkom sedamdesetih, uvideo manjkavosti “umiranja u lepoti” i beskorisnog žongleraja u tzv. jugoslovenskoj školi fudbala, podvukavši “razliku između zastarele tehnike minulih vremena i savremene tehnike moderne fudbalske epohe u kojoj su alfa i omega igre dinamika, pokret i brzina”.

   Bilo je dovoljno pogledati naslov nekog od tekstova Mileta Kosa i u startu prepoznati širinu, inteligenciju i elokvenciju, koju je posedovao ovaj čovek. “Hudožestveni Vukotić”, “Čajkovski – strasnik Partizanove igre”, i slični. S druge strane, listajući “Partizanove vesnike” s početka sedamdesetih, teško je oteti se utisku da je najviše na udaru kritika Mileta Kosa bio Bora Đorđević – verovatno baš iz razloga što je Kos bio zaljubljen u Borin fudbalski talenat koji, nažalost, nije do kraja bio iskazan.

Ako je Duško Radović bio Partizanova poezija, proza pripada Miletu Kosu.

  Mnogim navijačima verovatno nije poznata činjenica da je Mile Kos radio kao “tehniko” u Partizanu, u vreme čuvenih “Partizanovih beba”, kao i da je u sezoni 1965/66 vodio solunski PAOK, sa učinkom u prvenstvu od po osam pobeda i poraza uz šest remija. Radio je još i u OFK Beogradu, zeničkom Čeliku i reprezentaciji.

Mile Kos, stoji prvi s leva, kao trener Čelika

  U jesen svog života, Mile Kos je vodio emisiju “Svedoci istorije” na SOS kanalu. Ako postoje indirektni razlozi koji su vezani za Mileta Kosa, a tiču se pokretanja ovog bloga, oni svakako leže u činjenici da je u toj emisiji Mile Kos predstavio mlađim generacijama Partizanovih navijača mnoge njegove fudbalere koji su do tada retko bili sagovornici medija. Mnogi od nas su tada po prvi put mogli da čuju uživo Novicu Vulića, Nikolu Budišića, Refika Kozića…i saznaju nešto više o Partizanu iz njihovog vremena.

  Mile Kos je preminuo 1.septembra 2014. godine i iza njega je ostao ogroman trag u beogradskom, jugoslovenskom i srpskom fudbalu. Igrač, trener, savremenik generacije iz Montevidea, fudbalski publicista, autor nekoliko knjiga, od kojih su najpoznatije one o Stjepanu Bobeku i Milošu Milutinoviću. Priča o Miletu Kosu kao navijaču, koji je kao čovek građanskog porekla izabrao Partizan za svoj klub, do temelja ruši novokomponovane “istine”, bolje reći budalaštine, o tome da je jedan beogradski klub bio “građanski i reakcionarni” a drugi “režimski”.

  Za kraj, evo kako je Mile Kos objašnjavao suštinu pripadanja Partizanu. U redovima koji slede ima toliko univerzalnih istina, koje su i te kako primenjive na vreme sadašnje…

– Pripadnici drugih klubova u celoj našoj zemlji često su mi postavljali isto pitanje: kako objašnjavam taj fenomen navijačke odanosti koju ima Partizan. Ni danas ne znam da li je moj odgovor pravo tumačenje. Mislim da se Partizan utrostručeno voli baš od onih najslavnijih dana kad su beogradska deca – Šoškić, Miladinović, Jusufi, Vasović, braća Čebinac, Кovačević, Damjanović, Hasanagić, Ćurković, Galić i ostali počeli da pletu zlatnu nit oko imena Partizana.

  Još jedna neobična koincidencija doprinela je tome – Armija nije više bila Partizanov patron. ”Crno – beli” su ostavljeni sebi, Beogradu, Jugoslaviji, navijačima… Zavrnute su ”slavine” koje su omogućavale život bez materijalnih trzavica, nestale su sve privilegije, dugo se ovaj slavni klub batrgao da u izmenjenim uslovima nađe sebe i svoj modus vivendi. I, gle čuda, baš zbog te neravnopravnosti Partizan osvaja nove navijače, prilaze mu ljudi jer im se čini da je neravnopravan, ugrožen, ostavljen…

  Кao klub civila, svih naših građana a ne vojske, Partizan se žilavo bori ne samo da opstane već da bitiše u vrhu, da vodi glavnu reč. I kako kaže jedna mudra poslovica: ”Padni u nevolju ako hoćeš da izbrojiš prijatelje”. I tako je Partizan spoznao da ih ima mnogo. I to pravih, onih koji su uz klub kad mu je najteže. U to su se uverili svi, na tome se i danas najviše zavidi ovom klubu.

  Partizan se voli s ponosom, prkosom, odanošću… i iskreno. Nisu navijači oni koji dolaze samo da uživaju u pobedi i golovima svoga tima. Prave pristalice su oni ljudi koji vole svoj klub i kad su glave oborene, kad pritiskaju neuspesi, kad se guta kamenje…

  Partizan je imao posne godine, okomite padove, ali su s njim i uz njega uvek ostajali navijači. Zato volim Partizan, volim njegove navijače, igrače, volim sve ono što pripada crno beloj boji.

  Ako me zbog toga neko ne voli, ne mora da me čita!

Tekst: Aleksandar Pavlović

Materijal iz “Partizanovog vesnika” priredili: Igor Todorović i Dejan Šunjka


  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *