FNR i SFR Jugoslavija je zvanično bila država “radnog naroda“ i zato
je Prvi maj bio veliki i važan praznik. Svečane parade, lepo prolećno
vreme, neradni dani – u tu sliku najbolje se uklapala i najveća
utakmica – Večiti derbi.
Prvomajski prijateljski susret FK Crvena Zvezda i FK Partizan postao
je tradicionalan već tri godine uzastopce (pisac teksta računa i
prvenstveni derbi odigran 1. maja 1949. prim. D. Š.). Posle učešća u
prvomajskoj paradi, futbaleri ova dva renomirana kluba sastaju se na
zelenom polju, kako bi svojim simpatizerima pružili priliku da uživaju u
sportskoj i lepoj igri, stoji u uvodnom delu zvaničnog programa iz
1952. godine, možda najstarijeg poznatog štampanog programa za Večite
derbije uopšte?
Prvi prvomajski prijateljski derbi održan je 1950. pred 50.000
gledalaca i zaključno sa 1958.
godinom odigrano je osam ovakvih
susreta. U tom prvom meču, u kiši golova, pretrpeli smo tada poraz (3–5) a
strelci za Partizan su bili Aleksa Atanacković, Stjepan Bobek i Marko
Valok. Lepa tradicija nakratko je prekinuta 1954. jer je 2. maja te
godine na rasporedu bio redovni 14. prvenstveni Večiti derbi koji je
Partizan golovima dežurnog egzekutora Marka Valoka, zvanog “Žila“,
rešio u svoju korist rezultatom 2–0.
Rekordnu pobedu u ovim duelima ostvario je Partizan 1952. godine,
kada je Zvezda deklasirana visokim rezultatom 4–0, a sigurno je moglo i
ubedljivije jer su te iste brojke već na poluvremenu krasile semafor.
Golove za plavo–crvene su postigli Bobek (dva), Branko Zebec i Zlatko
Čajkovski. I drugu ubedljivu pobedu u prvomajskim susretima pišemo na
konto našeg Partizana. Za istoriju: 1. maja 1955. krajnji rezultat
prijateljskog susreta bio je 4–1 za Partizan, a cilj su pogodili Miloš
Milutinović (dva puta), njegov budući pašenog Stanoje Jocić i Bobekov
pašenog Prvoslav – Boba Mihajlović.
A sada, malo lagane statistike. Najviše golova u ovim prijateljskim
prvomajskim derbijima za Partizan su postigli Bobek i Valok po četiri a
po dva puta su svoje ime na semaforu videli Aleksa Atanacković, Branko
Zebec i Miloš – Plava Čigra Milutinović. Dobro, znam da “lampaš“ još
nije postojao ali baš lepo zvuči. Na liniji Partizanovog gola po tri
puta su stajali Franjo Šoštarić i Slavko Stojanović a na dva meča je
našu mrežu čuvao tada mladi i perspektivni golman Milutin Šoškić. Tih
prvih majeva dres sa Partizanovim grbom po šest puta su oblačili Valok i
Anton Herceg, po pet zabeleženih nastupa imaju Bobek i Bruno Belin, a
po četiri puta na teren su istrčali Zlatko Čajkovski, Branko Zebec,
Miloš Milutinović, Minda Jovanović, Ratko Čolić i Čedica Lazarević.
Pregledom ovih imena dobijamo kostur standardnog tima Partizana
pedesetih godina prošlog veka.
Slobodno se može reći da se među najbolje igre ova dva beogradska
rivala mogu ubrajati baš susreti na ovim utakmicama. To svakako dolazi
odatle, što su na ovim utakmicama igrači lišeni one psihoze koja je
svojstvena svakoj prvenstvenoj utakmici – borbi za bodove. Međutim, ovo
nisu obični prijateljski susreti, jer su vezani za narodni praznik, te
su tako postali, u neku ruku, glavni prijateljski susreti ovih timova,
lepo i nadahnuto stoji u već spomenutom programu iz 1952.
Baš tako. Opušteni i rasterećeni pritiska, igrači Partizana su na tri
uzastopne utakmice u mrežu najljućeg rivala smestili po četiri lopte. Da
bi slika naše dominacije bila potpuna, treba podsetiti da su to bile
baš one godine kada je Bobekova, Miloševa i Valokova četa u prvenstvu i
kupu po šest i sedam puta izrešetala Komšije i time zaslužila slavni
nadimak – „Parni valjak“.
U glavnom nizu od osam prijateljskih prvomajskih mečeva bilans je
izjednačen ali prevagu na našu stranu donosi “usamljena“ deveta
utakmica iz 1967. godine koju je Partizan dobio rezultatom 1–0, golom Milorada Jeremića. To je
susret van osnovne serije ali ga povod (1. maj) i karakter
(prijateljski) bez rezerve upisuju u statistiku: Partizan – Crvena
Zvezda 5–4 u pobedama, uz gol razliku 20-16.
Opadanjem države opadala je i važnost Prvog maja kao praznika i to,
jednostavno, više nije bio dovoljno dobar povod za prijateljsku utakmicu
večitih rivala. To pokazuje i poseta na ovim utakmicama – na prvih
nekoliko susreta Stadion JNA je grcao pod težinom od 50.000 gledalaca,
da bi već 1955. i 1956. taj broj spao na 30.000 pa i na 20.000
navijača. Poslednjem meču iz osnovne serije (1958) prisustvovalo je
svega 10.000 ljudi.
Poslednji prijateljski derbi bio je turnirskog karaktera i
odigran je u Prištini 29. jula 1995. godine. Partizan je pobedio 2–0
golovima Ćirića i Tešovića pred kraj utakmice, mnogi još pamte taj
trofej i te golove. Nije normalno, a nije ni lepo što se naša dva najveća
fudbalska kluba već više od 21 godine nisu srela na terenu na
“prijateljskoj“ osnovi, kako god se to zvalo – Beogradski turnir, TV
liga šampiona ili nekako treće. Neko o tome treba da vodi računa jer
imena večitih rivala još uvek imaju težinu, veliki uticaj i društvenu
odgovornost i zato je relaksacija odnosa imperativ jer je fudbal, pored
ostalog, ipak samo igra.
Prvomajski prijateljski večiti derbiji su važan i lep deo beogradske,
jugoslovenske i srpske fudbalske istorije i zato treba naći način da
se, možda nekim drugim povodom, ova lepa tradicija nastavi.
Autor teksta: Dejan Šunjka