Bajro Župić: „Godine u Partizanu su najlepše u mom životu“

  Dosta fudbalera je nosilo dres i Partizana i Novog Pazara,
ali kada se pomenu ova dva kluba,  jedno
ime se nameće samo od sebe: Bajro 
Župić.  Čovek koji je sada već
daleke 1985. godine došao u Partizan iz Novog Pazara kao totalni anonimus, vrlo
brzo se izborio za mesto u prvom timu, a još brže osvojio srca navijača
Partizana. Župić nije bio igrač najfinijeg kova, ali je dominirao svojom
fizičkom snagom, trčanjem, borbenošću. Za njega nije bilo izgubljenog duela,
bio je „čovek zadatka“. Za njega nikad nije postojalo ni zrno sumnje da li će
na terenu dati sve od sebe – kod Bajre Župića se to podrazumevalo. Pred
utakmicu Partizana i Novog Pazara, pozvali smo Bajru Župića i za „Crno-belu
nostalgiju“ evocirali  uspomene na dane
kada je nosio dres Partizana. Naravno, Bajro je bio maksimalno predusretljiv i
bez ikakvog oklevanja i snebivanja odgovorio je na naša pitanja.

Crno-bela nostalgija:  – Bajro, ko Vas je doveo u Partizan u leto
1985. i kako su Vas uopšte primetili ljudi iz Partizana?

Bajro Župić: –
Pratili su me dok sam igrao za Novi Pazar, a za moje angažovanje su
najznačajnije bile dve utakmice. Prva, dok sam u dresu Novog Pazara igrao jednu
od utakmica u drugoligaškom društvu, u Beogradu, a druga, utakmica olimpijskih
reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Tada su za olimpijsku selekciju bili
izabrani igrači iz drugoligaških klubova, pa sam  ja, kao igrač Novog Pazara našao mesta u toj
selekciji. Ljudi iz Partizana, mislim pre svega na Mocu Vukotića i Nenada
Bjekovića, bili su zadovoljni mojom igrom i oni su i presudili da dođem u
Partizan.

Crno-bela nostalgija:  – Na kakav ste prijem naišli u Partizanu,
kako su Vas prihvatili ljudi iz kluba i saigrači?

Bajro Župić: – Ma…izvanredno!
Tih pet godina u Partizanu su najlepši deo mog života, i fudbalski i
privatno, nema tu šta da se priča. 

Župić potpisuje za Partizan, leto 1985.

Crno-bela nostalgija:  – Kada ste prvi put osetili da ste miljenik
publike?

Bajro Župić: –
Bilo je to na utakmici jesenjeg dela prvenstva 1985/86, protiv Hajduka u
Beogradu. Ja sam imao zadatak da čuvam Sliškovića. Podrška naših navijača je
bila velika, pa sam i ja na krilima te podrške igrao dobro, bukvalno sam mogao
da osetim kako me publika podržava. Bila je moja treća utakmica u prvom timu
Partizana, i od tada je sve krenulo dobro po mene.

Crno-bela nostalgija:  – Koje
utakmice su Vam ostale u najlepšem sećanju, ili posle kojih utakmica ste bili
najzadovoljniji svojom igrom?

Bajro Župić: –
Ima ih nekoliko, teško je izdvojiti. Recimo, ona protiv Zvezde iz sezone
1986/87 kada smo ih pobedili 2-0 na našem stadionu, ili ona iz finiša 1985/86
kada smo u Zagrebu savladali Dinamo 3-2. Eto, te dve mi prve padaju na pamet a
sigurno ih je bilo još.

Jedna od najdražih pobeda: Partizan – C.zvezda 2-0, 1986/87

Crno-bela nostalgija:  – U jednom od intervjua koji ste dali za
“Tempo”, naslov je glasio “Kad stanem – ja se umaram”. Sećate li se tog
intervjua? Vi ste trčali za dvojicu na svakoj utakmici i davali ste više od
maksimuma.

Bajro Župić: –
Dobro, to je novinar malo nakitio naslov, haha. Jeste, trčao sam dosta na
svakoj utakmici, ali dobro, takvo je bilo vreme, takav fudbal, a ja sam imao
dosta snage. Inače, dobro pamtim da je to bio moj prvi intervju za neki list i
evo, i dan-danas imam sačuvan taj intervju.

I po blatu maksimalno za Partizan – protiv Honveda, februar 1986.

Crno-bela nostalgija:
– Pratite li danas domaći i evropski fudbal, možete li ga uporediti sa Vašim
vremenom? 

Bajro Župić: –
Pratim, naravno. I u najkraćem, evropski fudbal se znatno poboljšao u odnosu na
vreme kada sam ja igrao, a naš fudbal se srozao. Ne mislim tu samo na fudbal u
Srbiji, već na celom Balkanu. Glavni razlog je taj što fudbaleri prerano odlaze
preko, sa 17 ili 18 godina. Mi nismo mogli da odemo pre  28.godine. Oni sad odlaze kao deca, nisu
formirani ni kao igrači ni kao ljudi. I još jedna bitna stvar: mi smo tada
služili vojsku godinu dana, a u vojsci postaješ čovek, očvrsneš, postaneš
odgovorniji. Evo, baš smo se danas u nekom razgovoru dotakli ovog malog Danila
Pantića  što je iz Partizana otišao u
Čelzi, pa iz Čelzija u Holandiju. Nigde 
ga nema. Tipičan primer za ovo o čemu pričamo. Moje mišljenje je da
fudbaler tek sa 25 godina dostiže zrelost, tada je formiran i kao čovek i kao
fudbaler.

 

Crno-bela nostalgija:
– Pratite li Partizan i da li ste u kontaktu sa nekadašnjim saigračima iz
redova “crno-belih”?

Bajro Župić: – Kako
da ne, redovno pratim igre Partizana. U stalnom sam kontaktu sa drugovima koji
su u klubu i oko kluba –  Mićom
Radovićem, Slađanom Šćepovićem, Zvonkom Živkovićem.

Šćepović, ekonom Asani, Župić i Stević 

Crno-bela nostalgija:
– Kako Vas sada služi zdravlje i šta trenutno radite?

Bajro Župić: –
Zdravlje je sada sasvim dobro. Trenutno sam na funkciji direktora omladinske
škole Novog Pazara, tačnije, to je posao koji obavljam još od 1998. Imam grupu
trenera sa kojima radim, imamo neki svoj ritam i plan rada. Za razliku od prvog
tima, gde neretko dolazi  do smene
trenera, mi ipak nemamo taj rezultatski pritisak na leđima, što nam daje mir da
nesmetano radimo.

Crno-bela nostalgija:
– Partizan dočekuje Novi Pazar u sledećem kolu. Kakva je Vaša prognoza pred
duel dva Vaša bivša kluba?

 Bajro Župić: – Partizan je mnogo jači,
apsolutni je favorit, to je sasvim jasno. Ipak, prognoze su u fudbalu nezahvalne.
Sećate se da je Novi Pazar pre par godina došao na utakmicu u Beograd sa tek
nešto više od 11 igrača, i tek u finišu je Partizan uspeo da dođe do pobede od
4-3. Zato kažem da se u fudbalu nikad ne zna šta će se desiti za 90 minuta.

Crno-bela nostalgija:
– Hvala Vam puno na izdvojenom vremenu za ovaj intervju, i želimo Vam dobro
zdravlje i puno uspeha u radu!

Bajro Župić:  – Nema na čemu, hvala i Vama na interesovanju,
pozdrav navijačima Partizana!

Intervju priredili: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović