Blog

Letnja turneja 1946. i prvi štampani program FK Partizan (2. deo)

1. CDKA 2. Dinamo Tbilisi 3. Dinamo Moskva – baš tako je izgledao vrh
tabele državnog prvenstva SSSR u fudbalu na dan 27. jula 1946. godine.
To je, otprilike, bio i program drugog dela Partizanove letnje turneje.
Sovjetski timovi su bili mnogo tvrđi orah od poljskih, a fudbalski uspeh
našeg tima u tom delu leta – polovičan. Dva poraza i dve pobede na tada
velelepnim stadionima Moskve, Lenjingrada i Tbilisija i premijera,
naravno, rezervisana za moskovski CDKA, starijeg brata po armijskom
poreklu i plavo – crvenim klupskim bojama.

  
Tog 28. jula 1946. protiv CDKA smo igrali u belim košuljama (izgleda
da smo na turneju poneli i treću garnituru?) i crvenim šortsevima, naš
tim je predvodio kapiten Miroslav – Meho Brozović a utakmica je odigrana
na stadionu moskovskog Dinama pred 80.000 gledalaca. Dočekani smo
cvećem, muzikom i aplauzima a domaćine je govorom na srpskom jeziku
pozdravio vođa Partizanove ekspedicije potpukovnik Mirko Kalezić.

Pozdravni govor potpukovnika Kalezića
 
  Od Moskovljana smo doživeli minimalan, ali zaslužen poraz rezultatom 0:1.
”Čestitam timu CDKA pobedu, ali ipak smatram da bi rezultat 0:0 ili
1:1 bio pravedniji za tu utakmicu”,
izjavio je naš kapiten Brozović.
Izgleda da je Partizan imao sreće da izbegne ubedljiviji poraz, jer je
baš Brozović u bekovskom stilu, iza istrčalog Šoštarića, šut ruskog
kapitena Fedotova sa gol linije izbio u polje. Rusi su na tom meču ipak
bili bolji, po rečima izveštača igrači Partizana su domaćinu parirali
samo u fizičkoj snazi a nadvisili su ga u skok igri, naročito sa visokim
igračima u našoj odbrani. Pored Šoštarića koji je ”hvatao teške
lopte”, ruski novinari najviše su hvalili tehničko znanje i vladanje
loptom Brozovića, Čajkovskog, Mitića, Bobeka i Matekala. ”Partizan može
da igra i bolje. Očigledno je da jugoslovenski fudbaleri nisu navikli
na igrališta prekrivena travom”
, rekao je slavni fudbaler CDKA Vsevold
Bobrov
koji je zbog povrede propustio utakmicu.
Kapiteni CDKA i Partizana, Fedotov i Brozović
  
Devet dana kasnije, 6. avgusta, doživeli smo najteži poraz na
sovjetskoj turneji – moskovski Dinamo nas je pobedio ubedljivim
rezultatom 1:4. Beogradska “Politika” je izveštavala o 100.000 prisutnih,
ali neki drugi izvori beleže realniju brojku od 75. 000 domaćih
navijača. Izgleda da rezultat ipak nije bio prava slika stanja na
terenu. Partizan je dominirao, smenjivali su se nadmoćni naleti
beograđana ali je na poluvremenu ipak na semaforu stajalo 2:0 za
domaćina. ”Bobekovoj mekanoj igri ne odgovara ovakav teren”, štagod to
značilo ali baš tim rečima je tešio sebe i navijače Partizana radijski
komentator Niko Kadija.
   Posle samo tri minuta igre u nastavku, Partizan Rupnikovim šutom u desni
gornji ugao Dinamovog gola smanjuje na 1:2. Asistent je bio Aleksa
Atanacković
koji je u poluvremenu na levoj polutki zamenio Belu Palfija.
Sjajne šanse za izjednačenje su promašili Bobek (šut pored gola) i
Rajko Mitić u situaciji jedan na jedan na dva metra pred ruskim golom.
Gost u našem timu je sekund više oklevao i golman Homič mu je skinuo
loptu, baš kao i Rupniku kojem se, par minuta kasnije, bacio u noge i
spasao siguran gol. Isti igrač, Franjo Rupnik, šest minuta pre kraja
utakmice pogađa i stativu Dinamovog gola. Šoštarić je savladan uglavnom
iz brzih protivnapada i gužvi pred golom, posle kornera ili prekida
igre. Ako nam je za utehu ali izgleda da je Partizan stvarno pružio
bolju partiju od moskovskog Dinama?!

  
Na prvoj utakmici protiv moskovskog CDKA, beogradski Partizan je
nastupio u sledećem sastavu: Šoštarić, Brozović, Čolić, Atanacković,
Đurđević, Čajkovski, Radunović, Mitić, Rupnik, Bobek i Matekalo. To je,
uglavnom, bio kostur našeg tima i u narednim mečevima. Prvog avgusta na
stadionu lenjingradskog Dinama rezultatom 2:1 pobeđena je gradska
reprezentacija
. Golove za beogradske plavo – crvene postigli su Mitić i
Rupnik, koji je na ovom meču nastupio umesto Momčila Radunovića a tokom
igre Matekala je zamenio Prvoslav – Boba Mihajlović. 

  Protiv moskovskog
Dinama mesto Atanackovića popunio je Kiril Simonovski, mada je tokom
meča i on sam ušao u igru, zamenivši Palfija. Tbilisi, neosvojiva
tvrđava lokalnog Dinama, pala je 11. avgusta 1946, rezultat i strelci
identični kao protiv lenjingradske ”sbornaje” – Rupnik i Mitić i 2:1
za Partizan. Sastav našeg tima bio je potpuno isti kao i na prvom meču
protiv CDKA, osim što je umesto Radunovića igrao Simonovski a naš gol
čuvao veteran, igrač i trener Franjo Glazer.
   Rajko Mitić je bio gost Partizana na sovjetskom delu turneje, odigrao je
sve četiri utakmice i postigao dva gola. Odlično se uklopio u naš tim,
svi ruski novinari hvalili su njegovu igru na sredini terena, uglavnom u
tandemu sa Bobekom. U godinama pre osnivanja zvaničnih evropskih
kupova, jugoslovenski klubovi su igrali mnogo međunarodnih mečeva i
turnira i bila je normalna i redovna pojava da se tim pojača nekim
fudbalerom iz redova ljutog rivala. To nikome nije uzimano za zlo i
mnogi stari asovi imaju i taj začin u svojim fudbalskim biografijama. I
to je deo duha vremena, za nas neuhvatljivog.

  
Partizan je leta 1946. godine igrao u tada standardnom W – M ili dubl
W sistemu, sa tri ”braniča” u zadnjoj liniji i tri navalna igrača
(krila i centarfor) isturena napred, koji se ne vraćaju nazad u polje i
zato smo primali dosta golova iz kontri. Polutke Bobek i Mitić ne
menjaju mesta sa krilima, imaju jak i razoran šut i često, posle
povratnih lopti iz daleka gađaju gol rivala, ne uvek precizno. U odbrani
je Partizan imao nekoliko visokih igrača koji skokovima lako skupljaju
lopte i dugim pasovima upošljavaju navalu. ”U igri gostiju ima dosta
sličnosti sa engleskim fudbalom. To se naročito odnosi na tehniku”
,
sličnog je mišljenja već spomenuti ruski as Bobrov.

  
Na povratku iz SSSR, vojnom timu u specijalnom avionu Ratnog
vazduhoplovstva iz Beograda je stiglo novo naređenje – usputne stanice
Prag i Bratislava. Odigrane su još dve utakmice protiv reprezentacija
ovih gradova i izvojevane dve nove pobede, obe rezultatom 2:1. Partizan
je u Čehoslovačkoj, pojačan Rajkom Mitićem, nastupio kao Reprezentacija
Beograda.

   
  Srdačan doček na aerodromu… ovacije na prepunim stadionima… gromki
aplauzi sportskim predstavnicima bratske i slobodarske Jugoslavije…
Ovo liči na gomilu lako zapaljivih reči ali serija preživelih crno –
belih fotografija i kratki snimci na Jutjubu im govore u prilog. Izgleda
da se istina nalazi baš tu negde oko tih fraza? ”Igrali su kako su
najbolje umeli i ostavili u svakom slučaju izvanredan utisak. Ali, došli
su do saznanja da se u SSSR igra dobar fudbal, savremen i moderan”
, na
svoj način pečat na Partizanovu turneju udario je novinar – izveštač
Niko Kadija.

  
Posle ove letnje turneje sa mesta trenera našeg tima smenjen je
Franjo Glazer. Kiril Simonovski je već neko vreme glasno govorio o
jednom sjajnom i iskusnom treneru u Skoplju i otvoreno predlagao upravi
da ga dovede u Beograd. Bilo je oklevanja, pa i snebivanja jer je Glazer
mnogo dao timu i odigrao lavovsku ulogu u najranijim mesecima
Partizana. Ipak, doveden je Ilješ Špic i nova era u životu našeg kluba
mogla je da počne.

  
Partizanova letnja turneja iz 1946. godine je lepa, važna i
zaokružena priča i na stranice naše klupske istorije treba je upisati
krupnim i sjajnim slovima.

Dejan Šunjka

Fotografije: Milan Šepa

  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *