Partizan je oduvek imao brojnu navijačku armiju, i uz sebe je okupljao ljude različitih nacija, vera i zanimanja. Tekst iz nekadašnjeg sportskog nedeljnika ,,Tempo“, objavljen početkom 1987. godine, govori o jednom svešteniku Srpske pravoslavne crkve, koji je uprkos svim specifičnostima svog poziva, postao i ostao verni navijač Partizana.
Kako je Branko Kerkezović, protonamesnik u Zablaću kod Čačka, postao i ostao veliki navijač Partizana
,,Alo Pope, ovde Milko!“
Negde pri kraju razgovora, svešteniku Branku Kerkezoviću (40) postavio sam nekoliko različitih pitanja, a on je uvek odgovarao isto.
– Ko je bio prvak za 1986. godinu?
– Partizan.
– Ko će da bude šampion ove godine?
– Partizan.
– A iduće?
– Partizan.
– Do kada će to da traje?
– Do 1990. Partizan ima izvrsne stručnjake, igrači se školuju kod profesora, to je fudbalski univerzitet.
Na korak od stola sedela je sveštenikova supruga, imala je igle, pletivo i poluglasan komentar: ,,U, koliko on voli Partizan.“
Napolju je padao veliki sneg, a mi smo sedeli u toploj sobi. Niti sneg može da pada unutra, niti mi, na kraju januara, da sedimo napolju. A može li pravoslavni sveštenik da bude veliki navijač FK Partizan?
To može.
Crno-beli odmalena
Dok je stigla kafa (i rakija, takođe prva liga), dogovorili smo se da ne mešamo pravoslavlje i fudbal, crkvu i Partizan. Sve, dakle, neka stoji na mestu koje mu u društvu pripada, a nama ostaje da protumačimo kako je protonamesnik (ide: đakon, paroh, protonamesnik, prota…) u selu Zablaću, desetak kilometara od Čačka, postao i ostao Partizanovac, onaj pravi.
– Kao osnovci u rodnom selu Luke kod Ivanjice, i ja i trojica braće počeli smo da navijamo za Partizan. Tako je ostalo do danas – priča Kerkezović. – I u srednjoj školi, na bogosloviji, dve godine u Prizrenu, zatim tri u Sremskim Karlovcima, znali su me kao velikog navijača Partizana.
– Da li ste, kao đak bogoslovije, išli na utakmice?
– Redovno, dok sam bio u Sremskim Karlovcima. Gledao sam sve utakmice u Novom Sadu, između Partizana i Vojvodine, išao sam i u Beograd kad smo 1965. i 1966. igrali u Kupu šampiona. Rezultate ne mogu da zaboravim: protiv Nanta 2-0, Verdera 3-0, Sparte 5-0, Mančestera 2-0. Je l` tako? Izgubismo u finalu od Reala, 2-1…
– Igrali ste fudbal, verovatno?
– Bilo je na bogosloviji turnira u okviru škole, a sedam ili osam nas igralo je u Karlovcima za tamošnji klub Mladost.
– A danas, u četrdesetoj?
– Igram sa komšijama ovde u porti, na male golove. Napravili smo i goliće od gvožđa, pa se moj tast, i on je sveštenik, jednom čudio čemu to služi.
S Partizanom u Čehoslovačku
Sveštenik je, veli, postao 1968. i prva parohija bila mu je Kaona, u Dragačevu. Bez fudbala se, ovako ili onako, nije moglo, pa je sem svešteničkog, tu dobio i najmanje, ali bez sumnje ugodno fudbalsko zvanje: član inicijativnog odbora za osnivanje kluba prijatelja Partizana u Dragačevu. Druga veza bila je malo jača: seoski klub, Voćar iz Kotraže, takođe u Dragačevu, igrao je utakmice u porti seoske crkve.
– I to dve godine. Porta beše velika, oko dva hektara, pa je imalo prostora za igralište. Crkva im je dala teren, ali se nešto iskomplikuje pa ga preorem.
– To baš i nije u sportskom stilu?
– Žao mi je što je tako bilo.
U knjižici koja svedoči da je Branko Kerkezović član kluba prijatelja Partizana, kao pristupni datum stoji 14.1.1978. Neki mesec iza toga putovalo se u Čehoslovačku.
– Partizan je 28. marta te godine igrao u Brnu protiv Zbrojovke za Srednjoevropski kup, i išao sam sa čačanskim navijačima tamo. Bili su i trubači iz Dragačeva, dobra utakmica i 3-2 za nas.
U Zablaće je sa službom prešao 1980. i odatle vodio navijački autobus na utakmicu Partizan – Dinamo (kaže da je bilo 2-2), i dabome, ostao član kluba prijatelja crno-belih.
Uz zanimljivu, korektnu napomenu:
– Klub prijatelja Partizana u Čačku radio je pre neku godinu izuzetno aktivno, ali nisam želeo da u tom klubu steknem nekakav položaj. Tu ima i društveno-političkih radnika, a ja sam kao sveštenik ipak uzdržan, da ne bi neko, možda, rekao: šta se ovaj pop ugurao među nas?
A vi poslali popa…
Grehota bi bilo da se među beleškama zaboravi nekoliko, manje-više, ličnih činjenica. Kerkezović peva u horu ,,Sveti Sava“ Žičke episkopije, ima u svom domu, u porti zablaćke crkve, već brojnu biblioteku, i pri kraju je studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
– Na arheologiji mi je ostao samo još diplomski ispit.
I to, opet, može nekako da se veže sa fudbalom.
– Najbolje je bilo kad ispit zakažu za sredu, a Partizan tog dana igra utakmicu u Beogradu. Još sam letos, posle jednog ispita, išao na Partizanov stadion da ih pitam hoće li da igraju jednu utakmicu ovde u Zablaću, protiv našeg Omladinca. Partizan je posle došao u Čačak, ali ne da igra sa Omladincem, nego sa Remontom. Ovi naši iz Omladinca prebace mi što nisam uspeo u pregovorima, a ja im, u šali, odgovorim: ,,Tako je moralo da bude jer je Remont na pregovore poslao pukovnika, a vi popa“.
Kerkezović je, i to se podrazumeva, neizostavan posetilac utakmica Omladinca u Zablaću (Međuopštinska liga), a crkvena opština u ovom mestu je, pre neku godinu, pomogla izgradnju dobrog, izuzetno dobrog igrališta.
Morali smo, ipak, uvažavajući i dalje dogovor da se neke stvari ne mešaju, da upitamo:
– Da li neko od crkvenih velikodostojnika pravi pitanje oko Vaše privrženosti Partizanu i fudbalu?
Kratak odgovor:
– Niko.
Mogao bi i Boško da dođe
Najlakše parče razgovora, valjda obojici, bilo je o Partizanu danas. Zapelo je samo na jednom mestu – ko da igra bekove? Za utehu Branku, i Nenad Bjeković se, izgleda, često oko toga muči. Kerkezovićev tim za proleće je ovaj:
Omerović, Radović, Čapljić, Katanec, Vermezović, Župić, Đelmaš, Smajić, Đurovski, Vokri, Stevanović.
Opet po njegovom izboru, da se pita, doveo bi Savićevića i Boška Đurovskog u Partizan, najbolji igrač crno-belih svih vremena je Miloš Milutinović, najbolji golman Milutin Šoškić, a najbolji trener tandem Bobek – pokojni Mihailović.
– Dobro, ima li nešto što Partizan nema?
– Najkorektniji tim je zagrebački Dinamo, u Maksimiru nikad nije slomljena noga. Najlepršaviji fudbal igra Velež. Ali je Partizan, po odnosu prema navijačima, opet najjači.
– Nije jači od Šajbera?
Nema kletvi, već sledi samo dubok, crno-beli uzdah.
– Šta je on uradio? Osudio je klub na svoju ruku, bez dokaza i činjenica. A Zvezda? Nisu bili džentlmeni ni ona ni Džajić, kad su mogli da prihvate titulu. Za mene, oni je i nemaju, prošle godine je prvak bio Partizan. Ipak me pogađa svađa Partizana i Zvezde, ja sam za pomiriteljne odnose.
Ima strašniji i od Šajbera
Nije Šajber najgora stvar koja je mogla da se desi ,,partizanovcima“. Prema njima je ubedljivo najgori bio Milko Đurovski. Dok je igrao za Zvezdu.
– Pobedi nas Zvezda pre neku godinu, Milko postigne dva gola, a mene komšije iz Zablaća zovu telefonom i kažu ,, Alo pope, ovde Milko…“ Nisam znao šta ću. Ne ide da spustim slušalicu, a da je držim ne mogu. Sad je Milko naš i nemamo nijedan problem.
Sve je, znači, na svom mestu. I kći Svetlana (15) ima knjižicu prijatelja Partizana, postere igrača. A supruga Ljubinka?
– Ona je zvezdaš – veli domaćin.
Pitamo sveštenikovu suprugu da li je tako. Ćuti i plete. Pitamo opet, i isplatilo se.
– Ako baš mislite da se stidim Zvezde, napišite: popadija navija za Zvezdu.
Samo još jedno pitanje Kerkezoviću:
– Koliko će bodova fore Partizan da ima na kraju prvenstva?
– Četiri. Šta ja mogu kad smo najbolji.
Samo da se Milko, ne daj Bože, ne vrati tamo odakle je došao letos.
Gvozden Otašević