Fudbal je ljubav i strast, za kolekcionare i više od toga. Osam
štampanih strana plus naslovna, format nešto manji od A5 i bez slika –
baš tako izgleda san snova svakog Grobara kolekcionara – prvi, za sada
poznati, štampani program FK Partizan. Izdat je u Lenjingradu 1. avgusta
1946. uoči meča protiv reprezentacije grada domaćina. Program otvara
pozdravna pesma G. Trifonova “dragim drugovima“ a naša zemlja u uvodu
je opisana vrlo nadahnutim rečima: “Jugoslavija – malenkaja strana
hrabrogo naroda – naroda geroja…“. Fudbalski deo sadržaja urađen je
vrlo temeljno – sledi lepa priča o Partizanu i jugoslovenskom sportu,
sastavi timova ali i kompletan pregled utakmica sovjetskih protiv
stranih klubova i uporedna tabela državnog prvenstva SSSR sa svim
postignutim rezultatima. Pošteno, pregledno i pre svega, sadržajno.
Najstariji program našeg Kluba ovog leta puni 70 godina a lep jubilej ne
umanjuje činjenica da je štampan daleko od Beograda i Humske 1. Eto
povoda da zavirimo u našu klupsku istoriju i malo se podsetimo šta se
sve dešavalo tog juna, jula i avgusta pre tačno sedam decenija.
Početkom leta 1946. vojnici – fudbaleri beogradskog Partizana spremali
su se za prvo prvenstvo nove države, vredno su trenirali i slušali svog
golmana – trenera Franju Glazera. On je bio najstariji među njima,
slavni as predratnog BSK – a, čovek od autoriteta i vratar sa najviše
nastupa u dresu Kraljevine Jugoslavije. U klubu se o putu nije govorilo
glasno ali je vest procurela i ubrzo je stiglo naređenje – pakujte
opremu i kofere i pravac Poljska i SSSR, bratske zemlje “naprednog
socijalizma“!
Turneja je našem mladom klubu fudbalski mnogo značila, ali je imala
još veću političku težinu. Partizan, fudbalska sekcija beogradskog CDJA,
prva je strana sportska ekipa koja, posle Drugog svetskog rata, treba
da poseti SSSR. Uoči puta mnogo se pričalo o taktici igre našeg tima ali
još više o obavezama i ponašanju igrača, “malih ambasadora“, kako ih
je nazvao zvanični izveštač Niko Kadija. “Za njih je sve bilo novo,
srcem i dušom su upijali sve što su videli, čuli. Za sve njih to je bio
veliki doživljaj, novo saznanje, velika čast“. U ono posleratno vreme,
fudbal je ljudima bio više od sporta, baš kao i danas, ali na sasvim
drugačiji način – uz srce i ljubav ključne reči su bile odgovornost i
osećaj dužnosti.
Za ovu naročitu priliku igračima Partizana su sašivene nove vojničke
uniforme i dve garniture dresova. U stvari, “dresovi“ su bile obične
plave i crvene košulje od padobranske svile, jedan komplet za teren a
drugi za šetnje i izlaske u grad. Radna i svečana varijanta, dobro
poznato pravilo koje se održalo decenijama, sve do raspada JNA.
Partizanovi igrači su svoje uniforme oblačili na zvaničnim prijemima po
pravilima protokola a stare crno – bele fotografije nam govore da je na
levoj strani svakog dresa – košulje bio prišiven naš najstariji grb sa
krupnim slovima JA u sredini.
Na čelu ekspedicije Partizana bili su rukovodioci ekipe potpukovnik
Mirko Kalezić i poručnik Artur Takač, jedan od osnivača našeg kluba. Tim
je predvodio igrač – trener Franjo Glazer a za novinarski deo posla bio
je zadužen već spomenuti Niko Kadija, spiker Radio Beograda koji je
“preko mikrofona opisivao tok najvažnijih utakmica“. Baš tako. Neki od
izveštaja u beogradskoj štampi “skinuti“ su direktno sa radio talasa
jer je to, verovatno, bio najbrži i najsigurniji način komunikacije.
Ovaj čuveni novinar i kasniji poznati publicista, sa ove letnje
Partizanove turneje ostavio je uspomene – dnevničke zabeleške, niz
naizgled nevažnih detalja i sitnica ali živopisnih slika duha vremena
koje nam govore više od svih reportaža i zvaničnih izveštaja zajedno.
“Teški daglas“ odneo je naše igrače preko Karpata u Katovice, srce
rudarske Šlezije. Politički trenutak bio je vrlo nezgodan, u jeku je
bila kampanja za referendum o državnim granicama na Odri i Nisi a
uzavrele strasti Poljaka mogle su, na četvrtoj utakmici u Varšavi, skupo
da koštaju igrače Partizana. U vremenskom razmaku od petnaestak dana,
Partizan je u Poljskoj odigrao pet utakmica i ostvario pet blistavih
pobeda uz neverovatnu gol razliku 31:6 !
Prvo je u Katovicama, pred 20. 000 gledalaca, deklasirana gradska
reprezentacija rezultatom 8:0, a onda u roku od svega šest dana dva puta
pobeđen tim Krakovije (4:3 i 5:1), prvo u Krakovu u prisustvu 30. 000
domaćih navijača a zatim i u Varšavi za pehar poljskog ministra
Zimovskog. Podatak o trofeju našao sam na samo jednom mestu, treba ga
još proveriti, za sada neka ostane zapisan. Osam komada u glavnom gradu
primila je i domaća Legija, a poslednji susret na ovom delu turneje
odigran je u Lođu, gde su naši momci u plavo – crvenom pobedili domaćina
sa 6:0.
Na trećem meču turneje, protiv Krakovije 29. juna, bili su naši ljudi
iz ambasade FNRJ ali i brojne glavešine poljske države, partije i
vojske. Mnoštvo šapki, epoleta i ozbiljnih lica na glavnoj tribini prava
je slika težine i važnosti ove letnje turneje Partizana. Možda je doček
bio srdačan uz bukete cveća a utakmica prijateljska, ali pet gorkih
pilula je baš to – pet gorkih zalogaja. Šest dana kasnije na stadionu u
“radničkom i industrijskom“ Lođu, ako je verovati izveštaču Niku
Kadiji, domaća publika je otvoreno, glasno i vatreno navijala za –
Partizan! Rezultat kaže da su naši momci odigrali sjajan meč ali je
ponašanje lokalnih navijača baš taj duh vremena koji nikako ne uspevam
da uhvatim.
Prvog jula 1946. je bilo vrelo, ali ne samo zbog letnjih temperatura.
Utakmica protiv varšavske Legije odigrana je na stadionu poljske armije,
dan uoči održavanja već spomenutog referenduma. Čitav sat ranije
tribine su bile krcate a među navijačima je bio i poljski pisac Tadeuš
Jakubovski, tada četrnaestogodišnjak. Na glavnoj tribini bilo je mnogo
visokih političara a situacija baš zgodna za govorancije. U zapaljivoj
atmosferi čuli su se sve jači protesti i zvižduci, “narodnim vođama“
usta su brzo zapušena i utakmica je najzad mogla da počne.
Pet minuta pre kraja prvog poluvremena na desnoj strani glavne
tribine počeo je urnebes, narod je ustao, prvo se prolomio aplauz a
zatim i snažno skandiranje “Miko – laj – čik“ i “ra – tuj – Pol –
ske“, krici bola i nade i prst u oko komunistima. Niko više nije gledao
meč, sudija je odsvirao poluvreme pre vremena jer je invazija terena
bila potpuna. Narod je trčao ka glavnoj tribini i svom Stanislavu
Mikolajčiku, antikomunisti i vođi opozicije. Policija nije intervenisala
a igrači Partizana su u trku ka svlačionicama jedva izbegli stampedo i
izvukli žive glave.
Poljaci u svoju nacionalnu istoriju mogu da upišu i sukobe na
poluvremenu, kamione pune mladih komunista izbačene sa stadiona,
policijska pojačanja, tuče i hapšenja. FK Partizan u svoju klupsku
istoriju upisuje meč koji je ipak priveden kraju i veličanstvenu pobedu
od 8:2 nad varšavskom Legijom, armijskim timom i najslavnijim poljskim
klubom. Svoja sećanja Tadeuš Jakubovski objavio je u knjizi “Pod znakom
optuženog“, 2008. godine.
Prvi deo turneje, boravak u Poljskoj, trajao je dvadesetak dana.
Partizanovi igrači su između gradova putovali jednim polurashodovanim
kamionom, na terene istrčavali bez pripreme i uvek u poslednjem
trenutku, a smeštaj i hrana su bili loši – baš u duhu komunizma i
posleratne oskudice.
“A dnevnice? Pet dolara za čitavu turneju –
otprilike dvadesetak dana svaka – tek toliko da se nađe za cigarete,
razglednicu ili sladoled. Nije bilo ni ekonoma, svako je vodio brigu o
svojim rekvizitima i dužnostima“. Bez Nika Kadije i njegovih beleški
priča bi bila suva a slika bez svih potrebnih nijansi.
“I pored veoma otvorenih i oštrih međusobnih kritika, što je bila
stalna praksa u kolektivu“, igrače Partizana je u to vreme krasilo
drugarstvo i timski duh, svedoči dalje Kadija. “Ti divni mladi ljudi
nisu baš u svemu bili sveci“ – oštro oko i oštro pero stvari
postavljaju na svoja mesta a našem Partizanu daju normalnu, ljudsku
dimenziju.
Dejan Šunjka
U sledećem nastavku – nastavak turneje po SSSR-u.