Pre tog poslednjeg kola, Hajduk i Partizan su bili izjednačeni u bodovima, uz znatno bolju gol-razliku Hajduka. Splitski „bili“ bi pobedom na Karaburmi protiv OFK Beograda osvojili titulu prvaka, bez obzira na rezultat u Ljubljani.
OFK Beogradu i Olmpiji bodovi nisu značili ništa, ali je OFK igrao za Partizan, a Olimpija za Hajduk. „Plavi“ sa Karaburme su izdržali do kraja i odigrali sa Hajdukom nerešeno 1-1, a utakmica Olimpije i Partizana je još potrajala, narednih nekoliko minuta. Partizan je postigao već pomenuti gol u samom finišu i postao šampion, pretekavši Hajduk za jedan bod. Svih ovih godina i decenija, svedoci smo medijskog omalovažavanja te Partizanove titule: „igralo bi se do jutra, sve dok Partizan ne postigne gol“, „utakmica je produžena 10 minuta“, „sudija Maksimović je bez ikakvog razloga produžio utakmicu“, i slične gluposti. Neupućeni ljubitelj fudbala bi pomislio da je sudija Maksimović iz nekog svog hira rešio da se igra dodatnih nekoliko minuta.
Pre nekoliko dana, na zvaničnom sajtu FK Partizan je objavljeno jedno lepo sećanje na taj legendarni 11. jul 1976. Tom prilikom, možda i po prvi put na internetu, objavljena je i fotografija koja decenijama krasi prostorije Partizana.
Na fotografiji se vidi sudijska trojka, ekipa Partizana, kao i kapiten Olimpije, Vili Ameršek (na slici sasvim levo), jedini iz domaćeg tima kojeg je zahvatio objektiv foto-aparata. Jedan detalj posebno privlači pažnju: umetnička slika koju drži kapiten Olimpije Ameršek, i koju je, neki minut kasnije, uručio treneru svog tima, Slavku Luštici, inače nekadašnjem igraču Hajduka, kojem je to bila poslednja utakmica na klupi Olimpije. Upravo to uručenje slike je razlog zašto je utakmica kasnila u startu.
Tu sliku igrači Olimpije mogli su uručiti i pre izlaska na teren, ili u poluvremenu, ali ipak nisu. Neko iz Olimpije je odlučio da je početak utakmice pravi tajming za oproštaj od trenera. Ako dodamo tome i opstrukciju igre od strane igrača Olimpije kao i ležernost dečaka koji su skupljali lopte, jasna je bila namera „zmajčeka“ da što više odugovlače, „iseku“ utakmicu i „krađom“ vremena Partizanu smanje šanse za postizanje gola, te da na taj način pomognu Hajduku. Sudija Maksimović je jednostavno nadoknadio vreme i to je cela priča, bez ikakvih mistifikacija i teorija zavere. Da li je on utakmicu produžio koji trenutak duže nego što je bilo potrebno, to je znao samo on. Sudije Dušana Maksimovića odavno nema među nama.
Uostalom, Hajduk je držao sudbinu u svojim rukama i sam je krivac za svoj neuspeh. Nije uspeo da pobedi ekipu OFK Beograda, koja je bila u sredini tabele, i tu svaka priča o „mračnim silama koje su Hajduku ukrale titulu“ – prestaje. Partizan je te sezone ostvario najviše pobeda i postigao najviše golova. I zasluženo osvojio svoju sedmu titulu prvaka države.
Mi, partizanovci, ćemo se uvek rado sećati ove utakmice, a hajdukovci će uvek tugovati i tražiti razloge neuspeha u svima drugima osim u sebi samima, ali tako je i normalno. Ko gubi ima pravo da se ljuti.
Jedno je sigurno: drama koja se desila u poslednjem kolu šampionata 1975/76 neće se, verovatno, nikada više ponoviti.
Šampionskoj sezoni Partizana 1975/76 posvećen je i drugi broj našeg fanzina, odnosno naše istorijske sveske, pod nazivom PFC Historical.
