Žrebom na najjače

  Žreb za evropske fudbalske kupove, koji se obavlja već decenijama, u junu mesecu, oduvek je sa sobom nosio dozu tajanstvenosti i slatkog uzbuđenja za sve one koji vole fudbal, pa tako i za navijače Partizana.

  „Koga ćemo izvući?“, „Moglo je i lakše“, „Ove pobeđujemo bez problema“ – najčešće su rečenice koje se mogu čuti u tim prilikama. Pa tako i ove sezone. Svakako da u evropskim fudbalskim takmičenjima faktor sreće pri žrebu ima izvesnu ulogu u nastupima neke ekipe, ali na kraju krajeva – teren je jedino merilo. Ako si kvalitetan, bićeš kadar da eliminišeš i najjačeg rivala, a ako nisi – onda ni sreća koja ti se nasmeši prilikom žreba ne može tu ništa da učini.

  Partizan je iskusio i jedno i drugo: pobeđivao jače od sebe kada su ga svi otpisivali, ali i bivao eliminisan onda kada su ga već svi unapred upisali kao pobednika. Između toga, bilo je i očekivanih ishoda – da se pobeđuju slabiji od sebe, i da se gubi od jačih.

  U sledećem tekstu biće reči o jednom zanimljivom aspektu Partizanovih učešća u evropskim fudbalskim kupovima. Naime, od prvog izlaska na takmičarsku evropsku scenu, u sezoni 1955/56, pa sve do danas, Partizan je čak osam puta bivao eliminisan od klubova koji su kasnije u tom takmičenju, iste te sezone, došli do trofeja! Da li bi Partizan dogurao mnogo dalje u Evropi tih godina da je žreb bio samo malo više blagonaklon prema „crno-belima“ – to već spada u diskusije tipa „šta bi bilo kad bi bilo“. Umesto toga, sledi hronologija svih tih susreta, a vi sami procenite koliko je Partizan mogao u svakoj od tih sezona, samo da nije izvukao…(upišite ime protivnika iz donjeg spiska).

  1955/56, KEŠ

  Premijerna sezona Kupe evropskih šampiona. U osmini finala Partizan je bolji od Sportinga, i to ubedljivo, a u četvrtfinalu nalećemo na Real Madrid. Poraz u prvoj utakmici od 0-4, uz sudijsko mešetarenje, a po beogradskoj mećavi u revanšu, Partizan je oduvao Real sa 3-0. Nedostajali su centimetri da i lopta Hercega završi u mreži, pa je Real prošao dalje i u finalu savladao Rems i tako postao prvi evropski fudbalski šampion.

  1963/64, KEŠ

  Opet najjače takmičenje. Partizan veoma lako eliminiše kiparski Anortozis i luksemburški Ženes Eš, da bi opet u četvrtfinalu bio zaustavljen. Ovog puta bolji je bio milanski Inter, sa dve pobede u dve utakmice – u Beogradu 2-0 i u Milanu 2-1. Inter gazi do kraja, u finalu pobeđuje Real Madrid i osvaja Kup šampiona. Inter je tada bio skup asova – Macola, Burgnič, Faketi, Žair, Suarez.

  1965/66, KEŠ

  Ovde nema nikakve dileme: u toliko puta prepričanoj sezoni, Partizan je mleo sve do finala i zastao na korak od trofeja. Padali su pred „parnim valjkom“ Nant, Verder, Sparta i Mančester Junajted, da bi u finalu Real Madrid bo bolji i slavio sa 2-1. Veoma jasno – da je Partizan savladao i Real, postao bi prvak Evrope. Ipak, ostali smo bar jedini srpski klub koji je dao gol u finalu, ali ako pitate autora teksta, to i nije neka uteha. 

  1967/68, KSG

  Za mlađe čitaoce – KSG je skraćenica za Kup sajamskih gradova, evropsko fudbalsko takmičenje koje je bilo preteča Kupa UEFA. Ovo takmičenje je okupljalo klubove iz gradova koji su organizovali trgovačke sajmove, pri čemu plasman kluba u domaćem šampionatu nije bio od značaja za učešće u ovom kupu. U doba dok se ovo takmičenje igralo, nije bilo pod okriljem UEFA, ali je svakako sa sobom nosilo veliki renome, pa zato i pominjemo tu sezonu. Naime, Partizan je tada u prvom kolu eliminisao Lokomotivu iz Plovdiva, da bi u narednoj rundi „crno-beli“ bili poraženi od jorkširskih „belih“, ekipe Lids Junajteda (1-2 u Beogradu, 1-1 u Lidsu), koja je na kraju i osvojila trofej. Lids je u dve utakmice bio bolji od Ferencvaroša.

  1984/85, Kup UEFA

  Sezona koja je ušla u legendu, i po dobrom i po lošem. Dobro je to što je Partizan u prvom kolu bio bolji od malteškog Rabat Ajaksa (2-0, 2-0), fenomenalno to što je u drugom kolu pobedom od 4-0 anulirao 2-6 protiv Kvins Park Rendžersa, a loše je to što je već na sledećem gostovanju primio pet golova od mađarskog Videotona iz Sekešfehervara. Taj poraz od 0-5 je bio i kraj svih snova, ali su „grobari“ u vremenu do revanša u Beogradu ipak spevali šaljivu pesmicu – „Šest komada, šest komada, to je naša nada!“ Umesto šest, Partizan u revanšu postiže samo dva gola i pobedom od 2-0 se koliko-toliko časno oprašta, u trećem kolu. Videoton te godine stiže do finala Kupa UEFA gde gubi od Reala, izbacivši na tom putu i sarajevski Željezničar. Dakle, Partizan nije bio eliminisan od osvajača, ali jeste od finaliste, što dovoljno govori o jačini tadašnjeg istočnoevropskog fudbala.

  1990/91, Kup UEFA

  Partizan je na  prvom stepeniku lako preskočio Hibernijans sa Malte, a zatim i španski Real Sosijedad, posle izvođenja penala. U trećem kolu nas je sačekao najteži mogući rival – Inter iz Milana, sa Zengom, Mateusom, Klinsmanom, Bremeom, Bertijem, Serenom… Konačan ishod u dve utakmice ne govori realno o odnosu snaga. U Milanu je Inter bio bolji, pobedio sa 3-0, ali je naš napadač Milan Đurđević promašio tri neverovatne prilike. A da je bio precizan, i ovi redovi bi drugačije izgledali. U revanšu remi od 1-1, uz mnogo propuštenih prilika Partizana. Partizan je platio danak neiskustvu iako je bio sasvim ravnopravan rival. Inter je nekoliko meseci kasnije i osvojio Kup UEFA, pobedivši Romu u finalu, u dve utakmice.

  1998/99, KPK

  Poslednja sezona Kupa pobednika kupova, a u njoj je Partizan uzeo skalp još jednom favoritu. Posle veoma teškog dvomeča protiv neatraktivnog gruzijskog Dinama iz Batumija, Partizan je preskočio Njukasl. Poraz od 1-2 na severu Engleske i pobeda od 1-0 u Beogradu, u predvečerje okršaja države Jugoslavije  protiv NATO pakta. Već u sledećoj rundi ponovio se nemilosrdan žreb koji je Partizanu dodelio, tada moćni, rimski Lacio. U Rimu remi bez golova, a u Beogradu pobeda Lacia od 3-2. Ruku na srce, čak i da smo tada savladali favorizovani Lacio, verovatno bismo bili sprečeni iz političkih razloga da dalje igramo. Jer, samo četiri meseca posle toga, naša zemlja je bila bombardovana. Lacio je u finalu pobedio Majorku i osvojio poslednji Kup pobednika kupova u istoriji.

  2003/04, LŠ

  Ova sezona ulazi u istoriju Partizana kao godina u kojoj je klub ostvario plasman u Ligu šampiona. Posle 1992. fudbal više nije bio isti, a za to su najzaslužniji Bosmanov zakon i novi format evropskih takmičenja, koji se prilagodio bogatima i u prvi plan stavio novac, a ne takmičenje. Zato je bio pravi podvig izboriti plasman u Ligu šampiona. Učinila je to generacija predvođena Lotarom Mateusom kao trenerom Partizana, istim onim Mateusom koji je trinaest godina ranije igrao u Humskoj za Inter protiv Partizana. Savladani su švedski Đurgarden i ponovo Njukasl. A u grupi F Lige šampiona, Partizan je ostvario tri remija i bio mnogo bolji nego što je tabela pokazivala na kraju. S Partizanom u grupi bili su Porto (1-1 u Beogradu, 1-2 u gostima), Real Madrid (0-0, 0-1) i marsejski Olimpik (0-3 u Marseju, 1-1 u Beogradu). Porto je na kraju i osvojio Ligu šampiona, pobedivši u finalu Monako, dok je Marsej, iako se „za dlaku“ provukao u Humskoj, na kraju došao do finala Lige UEFA i tu bio poražen od Valensije sa 0-2! Dakle, Partizan je igrao u grupi sa kasnijim osvajačem Lige šampiona, finalistom Lige UEFA i najtrofejnijim evropskim klubom – Realom. Ove činjenice dovoljno govore o kvalitetu te grupe.

  2004/05, Kup UEFA

  Već naredne godine, Partizan pravi još jedan vredan rezultat. „Crno-beli“, predvođeni trenerom Vermezovićem, uspevaju da prezime u Evropi, u Kupu UEFA. Prvo su pred Partizanom pala dva rumunska kluba – Ocelul i Dinamo iz Bukurešta, da bi u grupnoj fazi Partizan izborio treće mesto i prolaz dalje, u konkurenciji grčkog Egalea, Lacia, Viljareala i Midlzbroa. U šesnaestini finala Partizan je bio bolji od Dnipra, ali je morao da zastane u osmini finala pred moskovskim CSKA. Iako je bio ravnopravan rival, Partizan je posle beogradskih 1-1 bio poražen urevanšu (0-2), a još pamtimo sramno suđenje Papareste u revanš meču. Na kraju te sezone, CSKA je i osvojio svoj prvi evropski trofej, savladavši u finalu lisabonski Sporting na njegovom terenu sa 3-1!

  Dakle, u svojoj istoriji, Partizan je osam puta bivao eliminisan od ekipa koje su kasnije, iste te sezone, i osvojile trofej u tom istom evropskom takmičenju, a dva puta je Partizan bio poražen od kasnijih finalista. Ovo nije samo podatak koji govori da je u svim tim slučajevima Partizan časno napuštao evropsku scenu.

  Mnogo više od toga, ova statistika nam pokazuje da je, veoma često, tanka nit koja deli pobednika od poraženog. I da je, u nekima od ovih sezona, Partizanu falilo tako malo da ode do krajnjih evropskih visina. A nekada, u samom klubu nije bilo dovoljno mudrosti da se sagleda nešto slabiji sastav evropskih takmičenja u pojedinim sezonama, i da se u skladu s tim stvori i jača ekipa, koja bi se lakše probila do završnice.