jubileja iz istorije našeg kluba, oba vezana za Englesku – “kolevku
fudbala“ i njene timove. U aprilu se navršilo tačno pola veka od epskog
dvomeča sa Mančester Junajtedom, našeg prvog sudara sa jednim engleskim
klubom u zvaničnom evropskom takmičenju. Crno-beli Partizan, predvođen
kapitenom Milutinom Šoškićem, eliminisao je slavne “crvene đavole“ iz
polufinala Kupa evropskih šampiona. Tačno petnaest godina ranije, maja
meseca 1951, plavo-crveni Partizan predvođen Bobekom prvi put u svojoj
istoriji igrao je na Ostrvu i odmerio snage sa lokalnim timovima Hal
Sitijem, Midlsbroom i Bradfordom. U to vreme, pre osnivanja evropskih
kupova, “prijateljski“ mečevi bili su jedina šansa za izlazak na
međunarodnu scenu, tvrde i ozbiljne utakmice za prestiž i dominaciju,
vrlo daleko od današnjih malo jačih treninga u zimskom ili letnjem
pripremnom periodu.
Posle Velikog rata, britanska Imperija se snažno zaljuljala a britanski
ponos pretrpeo neke snažne udarce. Vlada je rešila da Festivalom
Britanije narodu povrati bar malo samopouzdanja i širom zemlje, od maja
do septembra 1951, priredila čitav niz sajmova, izložbi i priredbi sa
osnovnim motivom – britanskim doprinosom svetskoj nauci, tehnologiji,
dizajnu, arhitekturi i umetnosti. Za ono vreme to je bio ogroman i važan
događaj. Opravdanje je, kako to i liči Britancima, pronađeno u istoriji
– obeleženo je tačno sto godina od Velike izložbe industrijskih
dostignuća svih naroda, održane u londonskom Hajd parku između maja i
septembra 1851. godine. Festival Britanije, sto godina kasnije, počeo je
fudbalom, važnim segmentom u kojem je trebalo pokazati britansku snagu i
nadmoć.
“Samo još mesec dana i širom Engleske oduševljeni obožavaoci futbalske
lopte upoređivaće igru najboljih majstora engleskog futbala i
kontinentalnog futbala. Za svega četrnaest dana odigraće se preko sto
utakmica. Svaki klub – gost pojaviće se pred engleskom publikom tri
puta“. Tako je pisao Miroslav Majro Radoičić, dopisnik Politike iz
Londona, prvo pero jugoslovenskog novinarstva i gospodin čovek sa leptir
mašnom i svojim imenom ispisanim na jednom sedištu u teniskoj loži
Vimbldona. Predratni golman sarajevske Slavije voleo je i razumevao
fudbal i u seriji nadahnutih tekstova čitaocima Politike opisao vrline i
mane engleskih klubova, igrača i menadžera, čak je i analizirao taktiku
nekih timova, naših budućih protivnika.
“Organizatori smatraju da su
od stranih timova koji gostuju za vreme Festivala najjači austriski i
jugoslovenski klubovi. Prirodno je da su se potrudili da im odrede i
najjače protivnike. Ruku na srce, biće vruće!“, poručivao je Miro
Radoičić, naš londonski insajder.
Svoju prvu utakmicu na Festivalu Britanije, FK Partizan je odigrao 9.
maja 1951. godine protiv Hal Sitija. “Mali poslušni klub“, pisao je
Radoičić, „potpuno je preporodio igrač – menadžer na zalasku karijere Džon
Karter, “najbolja polutka koju su Englezi ikad imali. Uz
saigrače, levo krilo Edija Berbilksa i halfa Rivija, najveće zvezde Hal
Sitija, Karter je promenio tok fudbalske istorije grada, klub uveo u
drugu ligu i doveo ga na prag elite. Hal Siti je za kratko vreme postao
pravi magnet za navijače, svaki meč pratilo je po nekoliko desetina
hiljada gledalaca, što je ranije bilo nezamislivo. Hal Siti nema
stalnu taktiku. Ona zavisi od protivnika i od zamisli njegovog menadžera
Kartera“, zaključio je Miroslav Radoičić.
Tačno tako. Tog hladnog i vetrovitog dana, pred šesnaest hiljada
gledalaca, ritam igre i taktiku im je nametnuo beogradski Partizan. U
prvom delu utakmica je bila brza i zanimljiva, igralo se mahom pred golom Engleza, gosti su promašili neke šanse ali je pravda
zadovoljena u 26. minutu. Bobek je srušen u kaznenom prostoru baš kad je
zamahnuo da šutne na prazan gol pored istrčalog engleskog golmana.
Kreč, šut, gol i naš kapiten načinje Hal Siti. Deset minuta kasnije
Bobek, na dodavanje Ratka Čolića, postiže i drugi gol za Partizan. “Sa
petnaest metara vanrednim volejom sproveo je loptu u desni ugao
protivničkog gola“, javio nam je Tanjug. Dva minuta kasnije sudija sudi
penal i za Engleze. Snažan i oštar šut naš golman Šoštarić nije uspeo
da zaustavi i to je bio rezultat prvog poluvremena – 2:1 za Partizan.
U drugom delu Hal Siti je došao sebi i sredio svoju igru ali je to
trajalo samo šest minuta. Posle sjajne akcije našeg navalnog reda, Branko
Zebec, tada igrač – gost u našem timu, postigao je i treći gol za
Partizan. U 58. minutu meča pogrešio je naš odbrambeni igrač Ratko
Čolić, odbio loptu do Akermana, levog krila Hal Sitija, koji je smanjio
na 3:2 i time postavio konačan rezultat. “Publika je neobično toplo
pozdravila kraj igre smatrajući da je Partizan zasluženo pobedio. Sudija
Flanagan sudio je dobro i objektivno“, zaključio je Tanjug svoj
izveštaj iz Hala.
Tri dana kasnije, 12. maja, na red je došao Midlsbro, u to vreme klub iz
samog vrha engleskog fudbala. “Opet jedan klub koji ima odličnog
menadžera. To je David Džek, nekadašnji ponos Arsenala, prvi futbaler na
Britanskim Ostrvima koji je plaćen petocifrenom sumom’‘, demonstrirao
je Miro Radoičić svoju dubinu poznavanja materije. Midlsbro je bio već
viđen kao jedan od glavnih kandidata za osvajanje titule ali ih je
serija povreda ključnih igrača zaustavila u trci sa tada moćnim i
nadmoćnim Totenhemom. “Midlsbro je danas jedan od retkih engleskih
timova koji više veruju u odbranbeni futbal. To ne znači da on ne ume da
napada. Naprotiv, njegovo glavno oružje su iznenadni brzi napadi.
Nosilac tih napada je brzonogi Delafina, desno krilo, a glavni
realizator reprezentativac Manion“, upozoravao je i zvonio na uzbunu
naš Majro.
Prema svecu i tropar, kaže naš narod. Partizan je protiv Midlsbroa
pružio svoju najbolju partiju tog proleća u Engleskoj i jednu od
najboljih u svojoj dotadašnjoj istoriji međunarodnih mečeva. Moćni
Englezi su od samog početka navaljivali u talasima ali je to bio deo
taktike našeg tima, koji je posle dvadesetak minuta stao na loptu i
uzvratio. Snažan šut Antona Hercega u 25. minutu je zatresao englesku
prečku a samo minut kasnije naš defanzivac Belin je, na asistenciju
Bobeka, doveo Partizan u vođstvo. Midlsbro je izjednačio deset minuta
kasnije pogotkom iz gužve ispred našeg gola, strelac je bio leva polutka
Makre.
U drugom poluvremenu Partizan je dao svoj maksimum. Dopisnik Tanjuga je
igru našeg plavo-crvenog tima opisao kao lepu i poletnu uz isticanje
“visokog tehničkog znanja“. Igrao se 65. minut meča kada su gosti
poveli. Naš kapiten Bobek provozao je odbranu Midlsbroa, našao se pred
golom i uputio povratnu Hercegu koji je bez po muke pogodio mrežu. Samo
šest minuta kasnije Partizan je, posle kornera Hercega, poveo sa 3:1.
Lopta je letela u visokom luku i filigranski “legla“ na glavu Bobeku
koji ju je smestio iza leđa engleskog golmana. Domaći su smanjili pet
minuta pre kraja utakmice, takođe posle kornera i to je bio krajnji
rezultat ove vrlo sadržajne fudbalske predstave, pred trideset hiljada
navijača po lepom majskom danu. “Gledaoci su oduševljeno pozdravili
jugoslovenske igrače kada su se posle završene igre postrojili na terenu
i pozdravljali ih. U toku igre gledaoci su takođe pozdravljali uspele
poteze Partizana“. Ako Tanjug govori istinu, ovo je slika nekog sasvim
drugog vremena i već zaboravljenih lepih običaja.
Poslednju utakmicu na Festivalu Britanije Partizan je odigrao 14. maja
protiv tadašnjeg trećeligaša Bradforda (danas poznat kao Bradford Park
Avenue), najmanje poznatog i verovatno najslabijeg tima od svih naših engleskih protivnika tog proleća.
Bradford je bio “klub lutalica između druge i treće lige“, nije imao
velikih ambicija u engleskom fudbalu, osim možda ideje da sledi uzor
svog imenjaka, lokalnog uspešnog ragbi kluba. “Baš zato protiv
Bradforda treba igrati najopreznije i najozbiljnije. Jer inače svakako
se može desiti ono što se desilo Arsenalu pre četiri godine. Sa svog
terena u Hajdberiu igrači Arsenala izišli su onda pokunjene glave. Ovaj
malo poznati klub izbacio ih je iz daljeg takmičenja za kup“, proročki
je doviknuo Miro Radoičić iz Londona.
Gospodin sa leptir-mašnom je bio u pravu, izgubili smo 0:2. Da li je
uzrok poraza bio umor, opuštanje ili nešto treće, više nije ni bitno.
Partizan svojom igrom, kažu izveštači, uopšte nije zaslužio taj poraz.
Stalno smo napadali i propisno se ispromašivali, naročito u prvom
poluvremenu koje je završeno bez golova. Sreća nas je potpuno napustila u
drugom delu utakmice. Prvo je Bobek, prethodno prošavši engleskog beka,
u 48. minutu u situaciji jedan na jedan iz neposredne blizine šutnuo
pored gola. U sledećem minutu naš psihološki pad krunisao je Čeda
Lazarević autogolom – loptu je nespretno grudima uneo u sopstvenu mrežu.
Dotukao nas je Hejši sa desetak metara, oštrim i neodbranjivim udarcem.
I to je bilo to. Partizan je u meču sa najslabijim protivnikom
propustio lepu šansu da postane jedini strani tim koji je neporažen
napustio Festival Britanije.
Naš plavo–crveni tim ovaj tromeč na Ostrvu odigrao je u standardnom i
tada najjačem sastavu: Šoštarić, Lazarević, Čolić, Jakovetić, M.
Jovanović, Atanacković, Valok, Zebec, Bobek, Belin, Herceg. Na meču
protiv Bradforda u igru je ušao i Boža Drenovac koji je zamenio
povređenog Aleksu Atanackovića. Povredu, istegnuće mišića, u Beograd je
doneo i Anton Herceg. Bez obzira na promašen zicer protiv Bradforda,
najbolji igrač Partizana na ovoj mini – turneji bio je Stjepan Bobek, za
taj laskavi naslov preporučila su ga tri data gola i dve asistencije.
“Kada pratimo igru kontinentalnih timova sa engleskim, kontinentalni
futbal izgleda kao igra zvezda, a engleski kao igra tima“, svojom
naknadnom analizom Miroslav Radoičić je pogodio samu suštinu fudbalske
igre tog doba. Maja meseca 1951. godine, vedete tima FK Partizan bile su
veće i jače od engleskog sistema i organizovane timske igre i zato se
sada sa ponosom sećamo ovog dela naše klupske istorije.