Partizan na to nije računao, ali je računao gospodin Kramer – kasnije.
Prošlo je briselsko finale, predsednik Kelna je ostao pri svome – dvadesetak dana kasnije Šoškić je potpisao ugovor.
Trebalo je samo sprovesti Kramerovo usmeno obećanje u delo. Telefonski je pozvan Keln, posle Šoškićevog objašnjenja da predsednik Kelna nešto zateže oko onih 20.000 dolara.
Posle mesec dana ili više, gospodin Kramer nije bio široke ruke kao ono u Briselu. Počeo je da zateže, da izbegava neophodne troškove.
– Ali, gospodine Kramer, vi ste dali reč, trebalo bi je i ispuniti – rečeno mu je u telefonskom razgovoru iz Beograda. – Evo, da bi se nekako regulisali odnosi, mi pristajemo da igramo i za 15.000 dolara.
Predsednik Kelna ni na to nije pristao.
– Ne, to je mnogo, predomislio sam se… – odgovorio je on.
Posle dugog natezanja postignut je načelni sporazum – obećana svota je prepolovljena na 10.000 dolara. Ipak, uvaženi gospodin Kramer nije želeo ništa da prepusti slučaju. On je svoju suprugu uputio u Beograd da perfektuira stvari, da vidi kakva je situacija…
Navodno, ona je avgusta 1966. doputovala da bi perfektuirala sve detalje sporazuma. U stvari: došla je da se odmori i da vidi kakav tim Partizan dovodi u Keln. Jer, u to vreme se i u SR Nemačkoj naveliko pričalo o rasturanju Partizanovog šampionskog tima.
Pregovori sa gospođom Kramer nisu urodili plodom, učestale posete u Hotelu Metropol donosile su sve manje nade. Pribegnuto je poslednjem rešenju: ponovo je pozvan Keln, pored aparata je bio njegov predsednik.
– Spreman sam da ispunim svoje obećanje, da isplatim Partizanu 20.000 dolara, ali pod jednim uslovom: da igra tim iz Brisela, da kelnska publika vidi jedanaestoricu koja je poražena na Hejselu, na koju sam ja i mislio kad sam obećao obeštećenje. Drugi tim ne dolazi u obzir!
Partizan to nije mogao da učini, jer su se već tada Jusufi, Vasović, Miladinović…razleteli po Evropi tražeći angažmane. Oni su samo formalno bili članovi „crno-belih“!
Naravno, od obećanih 20.000 dolara nije bilo ništa, još manje od utakmice u Kelnu. Partizan je još jednom platio ceh verovanju na reč i svojoj brzopletosti.
Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
– 1. deo
– 2. deo
– 3 .deo
– 4. deo
– 5. deo
– 6. deo
– 7. deo
– 8. deo
Леки
Дакле може се на крају рећи да су главни кривци људи из управе, нешто као и сада уосталом, и да је право чудо како је Партизан тада и дошао до финала.Једноставно недостатак чврсте руке и јасне стратегије и хијерархије у клубу и незнања вероватно кумовали су неуспеху у финалу и распаду тима после тога и вишегодишњем посту чак и у домаћим оквирима.Треба поменути бројне турбуленције и неслагања у управи које су тада потресале Партизан и преносиле се и на играче попут оних између генерала Илије Радаковића тадашњег председника клуба и генералног секретара Мирка Ненезића иза кога је стао његов брат генерал Радојица Ненезић, да би обојица напустили клуб марта 1965 а на место председника дошао први цивил председник клуба Владимир Дујић који очито поремећене односе у управи није успео да среди, па одлазак Васкета у Звезду па повратак у Партизан уз услов да Чебинац оде у Звезду и др.Поз.
Crno-bela nostalgija
Upravo to, klanovske podele, nedisciplina i nedostatak iole normalne uprave su nam došli glave. Finale je bilo samo kulminacija nečega što se taložilo godinama. Pozdrav!