Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih
šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan
je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio
dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope.
Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on
savremenik generacije „Partizanovih beba“, ili neko ko je rođen mnogo
posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje „Sporta“ iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv „Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu“ .
* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan
je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio
dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope.
Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on
savremenik generacije „Partizanovih beba“, ili neko ko je rođen mnogo
posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje „Sporta“ iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv „Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu“ .
8. „Vest“ od sto hiljada dolara
Skoro svi sagovornici tvrde da je situacija bila jasna i pre 11. maja 1966. i neuspeha na Hejselu. Posle finala preostalo je samo da se ispune formalnosti. Partizan je uočio šansu da zaradi i da za taj novac pronađe nove fudbalere. Oni koji su odlazili – videli su samo svoju računicu.
I jedni i drugi nastojali su da zarade.
Miladinović i Šoškić pušteni su bez obeštećenja, slično je bilo i sa Kovačevićem. Jusufi je dao Partizanu 12.500 a Galić 20.000 dolara. Ali, Partizan je u Vasovićevom transferu video šansu da bogato zaradi. Počela je igra…
Vasović je, najpre, ponudio obeštećenje od 15 miliona, ali se to rukovodstvu učinilo malo. Vođeni su, zvanično i nezvanično, maratonski razgovori, a onda je fudbaler, koji se pokazao kao veći majstor, „pustio vest“ da mu Inter nudi 100.000 dolara!
Rukovodstvo je naselo triku. Želeći da zaradi što više od Vasovića, odustalo se od prvobitnog – fiksne sume.
Na jednom od odlučujućih sastanaka, Vasović je predložio:
– Vidite, od Intera mogu da uzmem 100.000 dolara. Zar nije bolje da napravimo aranžman o procentu?
– Slažemo se. I mi mislimo da je tako najbolje, niko neće biti oštećen – oberučke su prihvatili članovi predsedništva, verujući da će tada, izvanredno cenjen na međunarodnom tržištu, Vasović doneti veliki novac.
Nisu ni pretpostavljali da će ih Vasović u tom trenutku navući na „tanak led“, da će to samo biti argument svih njegovih kasnijih aranžmana, koji Partizanu nisu doneli planiranu korist.
– Ja mislim da to nije dobro – ustao je Šoškić na tom istom sastanku, pokušavajući da dokaže da ovakav aranžman može biti koban po klub.
Ali, ništa nije pomoglo. Pred rukovodstvom Partizana stalno su lebdeli onih 100.000 dolara koje Inter „u svakom trenutku“ hoće da isplati za Vasovića.
Postignut je sporazum: Vasović se obavezuje da od svog prvog aramžmana u inostranstvu isplati klubu obeštećenje od 30 procenata od sume koju dobije.
A Vasović kao Vasović: pronađe svoju računicu, pa potpiše prvi ugovor za skromnu sumu tako da Partizan ne dobije ni polovinu novca koju mu je Vasović najpre ponudio!?
Brisel – usputna stanica
U međuvremenu, život je tekao dalje. Finale u Briselu bio je osnovni cilj. Tih poslednjih dana, pred put, i fudbaleri i rukovodstvo učinili su velike napore da se pripreme za što bolji otpor višestrukom evropskom prvaku Realu…
Ali, greše svi oni koji su smatrali da je Brisel predstavljao samo menadžersko stecište i mesto sklapanja aranžmana. Jedini fudbaler koji je u Briselu obavio posao bio je Šoškić. Svi ostali to su učinili ranije ili kasnije. Uostalom, najbolja potvrda za to je Vasovićevo višemesečno lutanje Evropom, u potrazi za angažmanom. On je tek u decembru 1966. i zvanično postao član Ajaksa.
– Niko u Briselu nije pregovarao, to su bile novinarske izmišljotine! – kaže danas Kovačević.
– Jedino je predsednik Kelna došao da posmatra Šoškića. Ali kada se unapred zna nečija sudbina, onda mu se pripisuju mnoge stvari…
Mnogi su, s druge strane, u tom vrtlogu i spektaklu hejselskih očekivanja videli šansu da zarade i nešto – više. Kako drugačije objasniti podatak da su se firme „Adidas“ i „Puma“ utrkivale koja će obezbediti da se Partizan pojavi u njihovim cipelama!? „Puma“ je bila veći majstor, ponudila je nekim Partizanovim fudbalerima i po 100 dolara „ispod ruke“, da bi nosili njihove kopačke.
To je bio poslednji udarac.
U jednom zamku, nedaleko od Brisela, tim je pokušao da nađe mir, da se koncentriše na veliki meč. Međutim, radoznalci i razni drugi „poslovni ljudi“ nisu ih ostavili na miru. Neuspeh u Briselu ne može se svaliti na „usputne radnje“, on je izričito došao – to će vam reći svi akteri onih nesrećnih 1-2 na Hejselu – kao rezultat nedovoljne psihičke pripremljenosti za ovakav dvoboj Partizanove internacionalne zrelosti.
Kramer angažuje Šoškića
Jedan fudbaler je u Briselu, ipak, napravio aranžman. Šoškić je igrao i za Partizan i za sebe.
– To nije uticalo na mene – priča danas Šoškić – jer smo se mi već ranije bili dogovorili. Kramer je bio tu, neobično je cenio jugoslovenski fudbal, imao je izuzetno mišljenje o toj Partizanovoj generaciji, nije mogao da propusti priliku da nas vidi. Najzad, on je u Briselu iskoristio priliku da se dogovori sa našim rukovodstvom o obeštećenju, s tim da Partizan u Kelnu odigra jednu utakmicu…
U sledećem nastavku: Gospođa Kramer putuje, putuje…
* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović