Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih
šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan
je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio
dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope.
Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on
savremenik generacije „Partizanovih beba“, ili neko ko je rođen mnogo
posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje „Sporta“ iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv „Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu“ .
šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan
je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio
dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope.
Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on
savremenik generacije „Partizanovih beba“, ili neko ko je rođen mnogo
posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje „Sporta“ iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv „Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu“ .
7. Galić najviše dao klubu
Jovan Miladinović je prvi nagovestio odlazak u inostranstvo. Njegovi drugovi kažu da je mnogo pre finala u Briselu imao sva dokumenta u džepu.
Međutim, Jovan Miladinović je imao hendikep da se ne pojavi u finalu. On je u Mančesteru, u revanšu, bio isključen, zajedno sa Krirendom, i – automatski kažnjen.
U Partizanu danas kažu: – Želeo je da zaradi koji dolar, pa smo mu omogućili da ode. S druge strane, on je u to vreme imao izvesne probleme s jetrom, mnogi su se bojali da više neće koristiti Partizanu. I to je bio razlog što mu se širokogrudo izašlo u susret.
Za Miladinovićem, pošli su i ostali. Međutim, svi oni nisu imali obezbeđene angažmane pre briselskog finala. Nekoliko njih tražilo je „mesto pod suncem“ i mnogo kasnije.
Na Galiću – 20.000 dolara
Najuporniji u želji da ode bio je Fahrudin Jusufi. Pokušavao je na sve moguće načine: ubeđivao, obećavao…Dugo su mu u klubu pružali otpor. Njegova molba je rešavana u nekoliko navrata. Pomogli su mu i pojedini funkcioneri Partizana – da dobije dozvolu FSJ.
Kovačević priča: – Pošto je situacija sa Jusufijem bila jasna, i mi ostali želeli smo da odemo. Osećalo se da će jedan po jedan napustiti klub. Niko nije želeo da bude poslednji!
Sledeći – Šoškić. Ali, da li je on želeo da ode?
– Ostao bih da je to neko tražio od mene – i danas rezignirano govori reprezentativni golman. Međutim, osetio sam raspoloženje, osetio sam da me niko ne zaustavlja i smatrao sam normalnim da se preselim u inostranstvo.
Partizan nije tražio obeštećenje – jer je bio dužan Šoškiću.
Uslišena je i Kovačevićeva molba. On je sklopio angažman sa Nantom. I u njegovom slučaju bilo je diskusije, dogovora i obećanja, uostalom kao i u Jusufijevom.
Za to vreme Galić se nalazio u JNA. Ali, u dogovoru s Partizanom, za njegov angažman radio je menadžer Ukrajinček. Jednoga dana, Galić je došao iz Niša i bio je stavljen pred svršen čin – da potpiše sa Standardom iz Liježa! Tako je i učinjeno.
Partizan je dobio obeštećenje od 20.000 dolara. To je najveća svota koju je kub dobio za ustupanje jednog svog fudbalera. Ukrajinček je dobio 5.000 a Galić 22.000 dolara.
– A želeo sam – priča Galić – da ostanem u Partizanu bar još jednu polusezonu. Možda je, ipak, bolje što sam otišao jer su pojedinci u rukovodstvu to željno čekali. Sećam se dalje da su i članovi stručnog rukovodstva u to vreme govorili „da je nezgodno da Galić ostane kad su svi otišli“ i da bi trebalo mladima pružiti šansu.
Vasović plače za ispisnicom
Sećamo se i danas reči Kelnovog predsednika Kramera u ženevskom hotelu „Kontinental“. Jer, upravo primer Vasovića pokazuje da je, i pored svih povika na fudbalere i njihove megalomanske zahteve, Partizan ipak mogao da ih zadrži.
Kad su Miladinović, Šoškić, Kovačević i nešto kasnije i Galić, dobili odobrenje za odlazak u inostranstvo – na scenu je stupio Vasović. On o tome ranije nije razmišljao.
Išao je, po običaju, od jednog do drugog klupskog funkcionera, proveravao „puls“, a onda se obratio direktno predsedniku. Nije bilo lako sa predsednikom, pa je pomoć potražio među fudbalerima.
Očevici tvrde da je Vasović toliko bio uporan, da je čak i plakao tražeći ispisnicu!?
– Nisam imao nameru da idem – obratio se Vasović svojim drugovima na jednom treningu. – Međutim, ako svi odlazite, s kim ću ja igrati u Partizanu?
Na Šoškićevu primedbu da je možda, dobro što ostaje bar on i da, najzad, neko mora da ostane sa mladima, Vasović je odbrusio:
– Zar da ostanem sam i doživim da me ovi klinci jednoga dana šamaraju? To – nikako! Tražiću dozvolu svaki dan!
Vasović je napustio trening i (po koji put) otišao na pregovore. Suze su pomogle. Posle natezanja, teških uvreda i svakodnevnih svađa, posle Vasovićevog bojkota i sazivanja konferencije za štampu u „Gradskoj kafani“ – Vasović je kao šesti čovek iz Partizana dobio obećanje rukovodstva da može u inostranstvo…
U sledećem nastavku: Vasović navodi na tanak led…
* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović