Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih
šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan
je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio
dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope.
Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on
savremenik generacije „Partizanovih beba“, ili neko ko je rođen mnogo
posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje „Sporta“ iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv „Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu“ .
4. Nisu došli Joška i Paja
Tako je počelo. Vreme je lečilo sve, pa i sukobe. Unutar kluba preduzete su mere, postignuti delimični sporazumi, iako je u šampionatu izgubljena svaka nada. Ostao je Kup evropskih šampiona, kao velika i toliko željena šansa za afirmaciju na međunarodnom planu. Virgilije Popesku priča:
– Možemo mi danas da pričamo šta god hoćemo – hrabro i otvoreno priča stručnjak – ali je činjenica: fudbalere Partizana niko nije mogao zadržati, oni su pre Kupa evropskih šampiona bili odredili svoj put! To je bio rezultat jednog trenutka, psihoza dolara i menadžerskih pritisaka. Tvrdim: niko ih nije mogao zadržati! Jedina „ruka spasa“ možda je mogla biti titula evropskog prvaka? Ali, i o tome sada možemo jedino da nagađamo. Da su silom zadržani u Partizanu, svi bi oni danas bili duboko nesrećni, žalili bi da im je neko upropastio karijeru!
Popesku ne isključuje mogućnost da je u svemu i rukovodstvo videlo svoju računicu. Obeštećenja, koja su nuđena klubu za neke fudbalere, obećavala su da devizno napune blagajnu, pruže mogućnost za obnavljanje igračkog kadra.
Rezultati u toj sezoni previranja i kalkulacija, bili su u drugom planu. Ali, svi su našli dovoljno snage da se okrenu Kupu evropskih šampiona. U timu nije bilo slabog mesta! Možda su, tada, nedovoljno afirmisani i iskusni, Bajić i Pirmajer, relativno zaostajali?
Samardžić se predomislio
Fudbaleri su izmešu sebe kombinovali, da crno-beli dres obuku, u to vreme najbolji krilni napadači, Josip Skoblar i Spasoje Samardžić! Čak je dolazilo i do kontakta…
Skoblar i Samardžić su bili spremni da dođu, ali ipak nisu to učinili. Zašto?
Ni jedan ni drugi nije bio opijen dolarskim ponudama. Oni su u „zlatnom“ Partizanovom timu videli šansu i perspektivu, mogućnost zarade i prodora u svetsku elitu. Nije, zato, čudo, što je jednog prepodneva, juna 1965, Skoblar došao na Stadion JNA…
– Paja i ja smo razmišljali, nama je daleko bolje da dođemo u Partizan nego da odemo u inostranstvo – obratio se Skoblar. Partizan je izvanredan tim, sa nama dvojicom bio bi na evropskom nivou.
Rezevisanost među kolegama iz Partizana, njihova neodređenost i nedostatak srdačnosti, pokolebao je tandem iz OFK Beograda.
Sutradan, došao je i Samardžić. Naravno, sve je bilo diskretno, na nivou fudbalera i drugova, bez znanja dva rukovodstva…
– Da, ali možda nećemo svi ostati na okupu, mnogi nameravaju da karijeru nastave u inostranstvu – poverio se Samardžiću, u trenutku iskrenosti, Kovačević. – Eto, Julka želi da ide, Gale…možda će još neko za njima?
Samardžić je i ranije naslućivao kombinacije. Sada mu je sve bilo jasno. Skoblar i on nisu želeli da igraju u desetkovanom Partizanu. Hteli su u tim asova. Samardžić se okrenuo i otišao sa Stadiona JNA.
Još u nekoliko navrata oni su „izmerili“ puls tima, proverili kako stoje stvari, a kada su se uverili da ć jedan veliki tim neumitno nestati, okrenuli su se, takođe, inostranstvu.
– A sa njima dvojicom – kaže danas Miodrag Kos – Partizan bi, bez konkurencije, bio najbolji evropski tim! I svi bi zaradili neuporedivo više!
Sparta – kamen spoticanja
Teklo je vreme, menjani planovi, poveravali su se fudbaleri jedni drugima. Da zlo bude veće, rukovodstvo se pomirilo sa činjenicom da ne može ništa da učini. Pripreme za start u Kupu evropskih šampiona sprovodile su se – ali kako?
U prvom kolu eliminisan je Nant (2-0, 2-2), u drugom Verder (3-0, 0-1), a zatim je došla Sparta…
– Posmatrao sam taj meč iz kreveta, na televizijskom ekranu – seća se Šoškić. Sve golove smo primili naivno. I, bilo je očigledno da Partizan može da nadoknadi 1-4 iz Praga.
– Čim smo se vratili – seća se i Kovačević – izjavio sam da ćemo u revanšu pobediti s 5-0! I, pogodio sam! A svi su mislili da se šalim.
Nikad Partizan nije bio mobilniji! Katastrofom u Pragu više su bili pogođeni prvotimci koji su u tom trenutku shvatili da je poljuljan njihov presto budućih „evropskih vedeta“. U njima se rodila revnost. Pomešali su se ambicije, inat, realne vrednosti. Oni su, jednostavno, bili sigurni da će eliminisati Spartu!
Rukovodstvo u to nije verovalo. Već su prežalili Partizana. Neverica je dovela do megalomanskih obećanja. Novac se uvkao u svaku poru „crno-belih“ mladića. Tada niko nije bio svestan kasnijeg apsurda: trijumf protiv Sparte i 5-0 srušili su i poslednji most između rukovodstva i fudbalera.
U sledećem nastavku: Smeju se članovi rukovodstva
* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović