Na prvom sastanku, po povratku iz Praga, analiziran je neuspeh i šanse u revanšu. Mišljenja su bila podeljena. U tom trenutku, Šoškić se ponovo javio za reč: – Drugovi, mislim da mi imamo dovoljno snage i da ćemo eliminisati Spartu! Kad ovo kažem, ne mislim na simbolične izjave, već na činjenicu da smo bolji. Svestan sam koliko možemo da učinimo.
Rukovodstvo je ovo Šoškićevo slovo shvatilo kao šalu, kao pokušaj da se pobegne od istine.
– Šole, dobro je što tako govoriš – povukao je za rukav jedan član predsedništva golmana i odveo ga u ugao prostorije. – Samo tako nastavi, da vratimo moral, da se bar dostojno oprostimo. Dobro je što tako govoriš…
– A, ne! Ja ne govorim da bih podigao moral, ja u to čvrsto verujem! Mi ćemo eliminisati Spartu!
Na ove reči, mnogi članovi rukovodstva su se nasmejali, počele su dosetke na račun optimizma. Tada se umešao i Velibor Vasović.
– Zar zbilja ne verujete da ćemo uspeti? – upitao je on.
– Vi ste svoje završili u Pragu – odgovoreno mu je.
U tom trenutku, Vasović je došao na jednu ideju koju su podržali i ostali.
– Hoćete li nam povećati premije ako eliminišemo Spartu? – pokušao je half Partizana da zaintrigira rukovodstvo.
– Hoćemo! Uostalom, odlučite sami kolika će vam premija biti – bilo je zajedničko obećanje ljudi iz rukovodstva, koji su na taj način jasno izrazili ubeđenje da Partizan ne može učiniti podvig.
Započeta je diskusija o visini premije. Fudbaleri: sve sigurniji u sebe – sve neskromniji u zahtevima. Rukovodstvo: sve ubeđenije da je to samo slamka davljenika – da Partizan nije u stanju da načini čudo.
Rezultat tog ubeđivanja i neverovanja bio je, za tadašnje prilike, nečuven: izglasano je da Partizan, u slučaju da eliminiše Spartu, bude nagrađen izvanredno – svakom fudbaleru po milion starih dinara! Umesto pravilnikom predviđenih 300.000 dinara, koliko je trebalo da donese plasman u naredno kolo…
Mančester puni džepove
U toj trci za rezultatima i novcem, niko nije bio u stanju da kaže – stop! Rukovodstvo je prihvatilo stihiju koja je zahvatila tim, fudbaleri su, praktično, bili ti koji su odlučivali. Treneri Gegić i Popesku, samo epizodne ličnosti svih događaja, nisu bili u stanju da bilo šta preduzmu.
Kada se stiglo do toga da fudbaleri odlučuju o finansijskim planovima pred revanš sa Spartom, nije bilo nikakvo čudo što su iznenadne aspiracije i mogućosti „otvorile apetit“ i rukovodstvu. Pred meč sa Mančesterom, u polufinalu (da ne spominjemo Bremen i sve događaje oko njega), otvoreno se govorilo: „Koliko nam dajete ako eliminišemo Mančester!? Ako nema para, nema ni finala!“
I ponovo rukovodstvo (po koji put!) nije imalo snage (možda ni volje?) da se suprotstavi ovakvim zahtevima. Naprotiv, čuli su se odgovori:
– Pobedite Mančester, pa uzmite koliko hoćete!
Neko je predložio da fudbaleri podele 50 procenata od ukupnog prihoda. Drugima je to bilo mnogo, pa je, na kraju, nađen kompromis. Odlučeno je da 35 procenata od ukupnog prihoda ide na nagrađivanje fudbalera. To je već bila basnoslovna svota – oko dva miliona dinara po čoveku!
Tako je, umesto stimulacije, ovaj brzopleti i oduževljenjem poneseni gest srušio i poslednji most da se fudbaleri Partizana, zainteresovani za inostranstvo, vrate u normalne tokove i izbiju sebi iz glave snove o basnoslovnim zaradama. Jer oni su, neposredno pred finale sa Realom, već bili naviknuti na visoka primanja.
Pripreme kao piknik
U međuvremenu, pre Mančestera, eliminisan je Verder (3-0, 0-1) u jednom gigantskom dvoboju, u kojem je Partizan prerastao svoje fizičke snage. U revanšu, jugoslovenski fudbaleri su bili maltretirani, tučeni. Oni su izdržali tu borbu nerava i dostojanstveno opstali u jednom paklu, u kojem su svi bili protiv njih. Možda je i to bio razlog što su članovi rukovodstva „meka srca“ prihvatili predloge fudbalera pred meč sa Mančesterom?
Danas, kad se analiziraju svi ti detalji, nameće se zaključak: Partizan je propustio šansu decenije, a ipak – načinio podvig. Jer, uz sve te probleme i preokupacije, uz pripreme koje su više ličile na piknik, fudbaleri Partizana postigli su izvanredan uspeh.
– Kako bi tek bilo da im je osnovna preokupacija bio Kup evropskih šampiona? – sa setom priča Popesku. – Jer, oni su igrali, a mislili na angažman i dolare.
Pripreme za ovo takmičenje, i u samom Kupu evropskih šampiona, su priča za sebe. Imali smo prilike da prisustvujemo tim pripremama. To je ličilo na sve, samo ne na pripreme za jedno takvo takmičenje. Nije se znalo ni ko pije, ni ko plaća! Dolazio je kad je ko hteo, odlazio kad je ko hteo. Gegić i Popesku nemoćno su posmatrali neprijatne scene.
– Nismo mogli ništa da učinimo – objašnjava sada Popesku. – Gegić i ja smo primili jedan izuzetno nedisciplinovan tim, sa kojim je bilo teško izaći na kraj. Njihove ambicije u Kupu evropskih šampiona, motivisane prevelikom željom za afirmacijom, na sreću, učinili su da oni pod našim rukovodstvom budu mirniji nego što su bili ranije…
U sledećem nastavku: Autobus se vraća prazan
* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
–