Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih
šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan
je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio
dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope.
Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on
savremenik generacije „Partizanovih beba“, ili neko ko je rođen mnogo
posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje „Sporta“ iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv „Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu“ .
3. Jusufi protiv Vasovića…
– Što tada nisam postao član Crvene zvezde, „kriv“ je njen predsednik Dušan Blagojević! – kaže Milutin Šoškić. – On nije želeo da se kvare odnosi s Partizanom…
Bilo je to dovoljno, da neko „došapne“ rukovodstvu Partizana čitav tok razgovora, pa da se preduzmu hitne mere i da Šoškić, samo 12 časova kasnije, potpiše novi četvorogodišnji ugovor s Partizanom.
– Jedino do čega mi je bilo stalo – priča danas popularni golman, – je da se u zapisnik unese klauzula da mogu otići u inostranstvo, kad mi se ukaže prilika.
Oko te klauzule bilo je mnogo bure na sastanku, diskusije i oprečnih mišljenja. Kad jedan sastanak nije doneo rezultat, zakazan je drugi. U tom kategoričnom stavu reprezentativca, da se bar taj detalj pismeno reguliše, jedan član rukovodtsva je uzviknuo:
– Pustite Šoleta, neka priča šta hoće! Mi znamo njega, neće on iz Partizana!
Šoškića je ovaj gest toliko razljutio da je skočio sa stolice, zgrabio svoje stvari i demonstrativno napustio sastanak. Uzalud su neki funkcioneri kluba pojurili hodnikom da ga stignu i vrate, Šoškić je ostao neumoljiv.
Podela na frontove
Sastanak je trajao ćitavih sedam časova, dok se rukovodstvo nije dogovorilo, dok nije preovladalo poštovanje prema Šoškiću.
Najzad, posle maratonskog sastanka, u zapisnik je ušlo: „Milutin Šoškić može nastaviti karijeru u inostranstvu, kad nađe odgovarajuću sredinu, Partizan mu neće praviti smetnje, niti će tražiti obeštećenje.“
Tako je spor okončan, Šoškić nije otišao u Crvenu zvezdu.
Ali, bio je to još jedan znak da ovaj tim neće živeti dugo. Dolari i primamljive ponude iz inostranstva već tada su zavrteli mozak asovima. Neenergično rukovodstvo Partizana i njegovo nesnalaženje samo je ubrzalo taj proces…
– Vređao je taj odnos, saznanje da vam niko ne veruje, da vas niko ne ceni – priča u jednom trenutku Radoslav Bečejac. – Ni ja ne bih nikada otišao da su ljudi pokazali da me cene i da žele da ostanem.
Možda će neko zameriti što pišemo o događajima koji su davno minuli? Zbog čega pominjati puč sa prolećnih priprema 1964, kad on nije direktno vezan za briselski post-festum?
Ali, između mnogih trzavica – koje su u to vreme i ranije bile prisutne među fudbalerima, pomenućemo, ipak, ovaj puč i – podelu tima na „frontove“. Iz razloga što su se već tada javile klice heterogenosti, različitih mišljenja i sve izraženijih ličnih interesa fudbalera. Mnogo pre finala Kupa evropskih šampiona, mnogo pre ponuda menadžera, Jusufi, Miladinović, Galić…pomišljali su na inostranstvo!
– Kad su videli da u ligi nemamo nikakvih šansi – priča tadašnji tehnički rukovodilac Virgilije Popesku – fudbaleri su sve svoje preokupacije okrenuli Kupu evropskih šampiona, tražeći u njemu, prevashodno, svoju afirmaciju i visoku cenu na tržištu.
Puč u Makarskoj
Ako danas postavite pitanje ljudima koji su u to dobro verzirani – koji su razlozi puča na pripremama u Makarskoj, dobićete različite odgovore. Teško je pronaći pravi, što potvrđuju i reči Milana Galića:
– Teško se tada bilo snaći, koliko članova rukovodstva, toliko sugestija. Neki fudbaleri su želeli da se stvar reši mirnim putem, ali je većina bila pokolebana. Nije bilo jedinstva. Skoro svakom prvotimcu je poneko smetao.
Iz Beograda se pošlo tek posle raznih peripetija. A najveći apsurd: među fudbalerima, naizgled, nije postojalo lične netrpeljivosti, samo…oni su se borili raznim kolosecima, za različite stavove i različite ljude!?
Najteže je bilo trenerskom štabu, koji nije znao šta da radi i koji nije mogao da reši takve probleme.
U Makarskoj je održan sastanak i jedan broj fudbalera, predvođen Galićem i Jusufijem, odlučio je da štrajkuje! Dok se ne zadovolji pravda.
Šoškićev telegram
Partizan je otišao u Nikšić bez „pobunjenika“. Ali u toj borbi za stavove i rukovodioce (drugu grupu predvodio je Vasović), bio je važan svaki fudbaler. I jedni i drugi trudili su se da za sebe pridobiju novi glas…
Šoškić se u to vreme nalazio u JNA. Svi su od njega tražili podršku.
– I sad mi je teško kad se setim tih događaja – priča bivši reprezentativac. – U tom trenutku, niti sam znao niti me je interesovalo ko je u pravu. Bio sam uz Partizan, mene je samo klub interesovao. Eto, posle onog telegrama, Jusufi je bio na mene ljut, ni danas ne može da oprosti! A ja sam video samo Partizan i njegove interese.
Seća se i sadržine telegrama: „Ja sam uz vas, borite se časno i pošteno, Partizan mora da pobedi.“
To je bilo pred meč u Nikšiću, u kome šest „pučista“ nije htelo da igra.
U sledećem nastavku: Nude se Skoblar i Samardžić
* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović