* Tekst pred vama je objavljen u fanzinu „4.X 1945.“ a uz odobrenje autora Igora Todorovića objavljujemo ga i ovde, jer se savršeno uklapa u duh bloga „Crno-bela nostalgija“.
Nedavno sam
prelistavao album sa starim grobarskim fotkama, i naletim na onu gde je u gro
planu zastava „Naš ponos, naša nada“, mala tribina, žičana ograda, sneg…
Setim se da je to prijateljska tekma koju je Partizan odigrao protiv novosadske
Slavije… krenu fleševi, naviru sećanja, ukapiram da sam tu tekmu u jednom
tekstu koji sam pisao za PUP zamenio nekom drugom, ali nema veze.
prelistavao album sa starim grobarskim fotkama, i naletim na onu gde je u gro
planu zastava „Naš ponos, naša nada“, mala tribina, žičana ograda, sneg…
Setim se da je to prijateljska tekma koju je Partizan odigrao protiv novosadske
Slavije… krenu fleševi, naviru sećanja, ukapiram da sam tu tekmu u jednom
tekstu koji sam pisao za PUP zamenio nekom drugom, ali nema veze.
Drugar iz kraja,
takođe Grobar, pročita u novinama da Partizan dolazi u Novi Sad i to na Salajku,
da odigra prijateljsku tekmu kojom će lokalni klub obeležiti 60. rođendan.
Obojica znamo onako površno gde je to, a ja kao ekspert kojeg je ćale vodio dva
puta na Slaviju, „naravno da znam gde je stadion“. On na službenom putu, a ja
baš i ne bih da kažem kevi gde idem, nego, napolju vejao sneg, pokupim sanke i kao
idem da se sankam. Nađem se sa drugarom i krenemo u pravcu Salajke, sve sa
sankama. Bar smo ubeđeni bili da idemo u pravcu Salajke. Stigosmo posle lapo
sata do terena kad na tabli piše „FK Železničar Novi Sad“, i tad ukapiramo da
smo, odnosno, da sam zajebao. Jebem ti i Salajku i Slaviju i mene. Pitamo nekog
čoveka koji se tu muvao kako da dođemo do Slavije, i on nam kaže da po ovakvom
vremenu imamo možda i pola sata pešačenja, ali kao nije frka, idemo dalje,
nećemo zakasniti.
takođe Grobar, pročita u novinama da Partizan dolazi u Novi Sad i to na Salajku,
da odigra prijateljsku tekmu kojom će lokalni klub obeležiti 60. rođendan.
Obojica znamo onako površno gde je to, a ja kao ekspert kojeg je ćale vodio dva
puta na Slaviju, „naravno da znam gde je stadion“. On na službenom putu, a ja
baš i ne bih da kažem kevi gde idem, nego, napolju vejao sneg, pokupim sanke i kao
idem da se sankam. Nađem se sa drugarom i krenemo u pravcu Salajke, sve sa
sankama. Bar smo ubeđeni bili da idemo u pravcu Salajke. Stigosmo posle lapo
sata do terena kad na tabli piše „FK Železničar Novi Sad“, i tad ukapiramo da
smo, odnosno, da sam zajebao. Jebem ti i Salajku i Slaviju i mene. Pitamo nekog
čoveka koji se tu muvao kako da dođemo do Slavije, i on nam kaže da po ovakvom
vremenu imamo možda i pola sata pešačenja, ali kao nije frka, idemo dalje,
nećemo zakasniti.
Opalimo kroz
industrijsku zonu, ali se to naše pešačenje poprilično oteglo. Jebe nas sneg,
ali još više sanke koje nam samo smetaju. Kada smo ukapirali da postoji šansa
da zakasnimo na tekmu, jer još uvek nismo bili sigurni koliko smo daleko od
stadiona, odlučimo da negde sakrijemo sanke pa da se vratimo po njih kada
krenemo kući. Nađemo neku raspalu brvnaru i šiblje, smestimo ih tu i skinemo
teret s vrata. Još uvek nismo bili sigurni koliko ima do stadiona, ali na
stotinak metara ispred nas ugledasmo grupu od desetak ljudi sa crno-belim
šalovima i kapama, što nas je silno obradovalo. Pojurimo za njima i nastavimo
da ih pratimo. Među njima prepoznamo jednog starijeg Grobara iz našeg kraja (mi
11, on 15 godina), ali pošto su nam ostali bili nepoznati i svi dosta stariji
od nas, bilo nam je neprijatno da im priđemo. Išli smo na distanci za njima ka
odredištu, sada već ponosni što ćemo uskoro videti Partizan. Taj naš gari sa
štajge bio je najglasniji i najluđi u toj grupi. Sve vreme puta dok se išlo ka
stadionu on je skakao, gurao ostale i pevao „Evi go“, uz često zaustavljanje
kako bi nategnuo vinjak. Ništa nam nije bilo jasno, šta mu znači to što peva.
industrijsku zonu, ali se to naše pešačenje poprilično oteglo. Jebe nas sneg,
ali još više sanke koje nam samo smetaju. Kada smo ukapirali da postoji šansa
da zakasnimo na tekmu, jer još uvek nismo bili sigurni koliko smo daleko od
stadiona, odlučimo da negde sakrijemo sanke pa da se vratimo po njih kada
krenemo kući. Nađemo neku raspalu brvnaru i šiblje, smestimo ih tu i skinemo
teret s vrata. Još uvek nismo bili sigurni koliko ima do stadiona, ali na
stotinak metara ispred nas ugledasmo grupu od desetak ljudi sa crno-belim
šalovima i kapama, što nas je silno obradovalo. Pojurimo za njima i nastavimo
da ih pratimo. Među njima prepoznamo jednog starijeg Grobara iz našeg kraja (mi
11, on 15 godina), ali pošto su nam ostali bili nepoznati i svi dosta stariji
od nas, bilo nam je neprijatno da im priđemo. Išli smo na distanci za njima ka
odredištu, sada već ponosni što ćemo uskoro videti Partizan. Taj naš gari sa
štajge bio je najglasniji i najluđi u toj grupi. Sve vreme puta dok se išlo ka
stadionu on je skakao, gurao ostale i pevao „Evi go“, uz često zaustavljanje
kako bi nategnuo vinjak. Ništa nam nije bilo jasno, šta mu znači to što peva.
Konačno stigosmo
pred stadion, gde se oni izljubiše sa još nekim Grobarima koji su stigli
ranije. Tu nas je prepoznao naš pijani gardru i počeo da nas grli. Nas trojica
zagrljeni, skačemo u krug i pevamo taj njegov „Evi go“, tada sam skontao da je
često u evi ubacivao i slovo R, pa je jednom to bio evi a drugi put evri go.
Ulazimo na tribinu, nas dvojica stajemo uz njihovu grupu u kojoj ih je bilo
tridesetak. Okačili su svoj transparent „Partizan naš ponos, naša nada…“ i krenuli sa navijanjem. Nakon svake pesme,
naš stariji drugar je zakuvavao to njegovo „Evi, evri – ili kakav već – go“,
što je dobar broj njih prihvatao.
pred stadion, gde se oni izljubiše sa još nekim Grobarima koji su stigli
ranije. Tu nas je prepoznao naš pijani gardru i počeo da nas grli. Nas trojica
zagrljeni, skačemo u krug i pevamo taj njegov „Evi go“, tada sam skontao da je
često u evi ubacivao i slovo R, pa je jednom to bio evi a drugi put evri go.
Ulazimo na tribinu, nas dvojica stajemo uz njihovu grupu u kojoj ih je bilo
tridesetak. Okačili su svoj transparent „Partizan naš ponos, naša nada…“ i krenuli sa navijanjem. Nakon svake pesme,
naš stariji drugar je zakuvavao to njegovo „Evi, evri – ili kakav već – go“,
što je dobar broj njih prihvatao.
Svaki
gol Partizana proslavljali smo kao da je odlučujući, grleći se i valjajući po
snegu. Zimske, dečije radosti! Završila se tekma, mi još dugo stojimo ispred
svlačionica i čekamo da se pojavi bilo ko od igrača da ga pozdravimo. Prođe tu
možda i pola sata, ljudi se raziđoše, ali nas dvojica i naš stariji drugar sa
nekom svojom dvojicom, ostadosmo najuporniji da čekamo igrače. Sve vreme se
guramo, grudvamo, skačemo i pevamo taj „evi go“ koji se sada već premundurio u
„evro gol“ (što mi je jedino i imalo smisla u tom trenutku). Drugar u tom našem
ludiranju pada u sneg, ja ga dižem, kad ispred nas Đelmaš i Nikodijević.
Auu,
sunce ti jebem. I šta sad!? Ništa, naravno! Skamenismo se, kao da smo videli bogove,
nema šanse da je iko od treme bio sposoban da izusti i jednu reč. Izlazili su
potom jedan za drugim Uške, Bajro, pa Bajović, Varga, Stevanović… Oči samo
što nam ne ispadnu, usta raščepljena…
sunce ti jebem. I šta sad!? Ništa, naravno! Skamenismo se, kao da smo videli bogove,
nema šanse da je iko od treme bio sposoban da izusti i jednu reč. Izlazili su
potom jedan za drugim Uške, Bajro, pa Bajović, Varga, Stevanović… Oči samo
što nam ne ispadnu, usta raščepljena…
Belojević pogleda u nas: „Kako ste
Partizanovci?“, usledilo je pitanje… a mi kao da smo nešto zgrešili, onako u
glas odgovorismo: „Dobro“ i ni reč više. Kako je autobus sa jesenjim prvacima,
budućim šampionima Jugoslavije, krenuo da napušta Salajku, tako smo i mi ponovo
dobili muda… trčali smo za njim, mahali šalovima i pevali „Evi go“, naš novi
hit.
Partizanovci?“, usledilo je pitanje… a mi kao da smo nešto zgrešili, onako u
glas odgovorismo: „Dobro“ i ni reč više. Kako je autobus sa jesenjim prvacima,
budućim šampionima Jugoslavije, krenuo da napušta Salajku, tako smo i mi ponovo
dobili muda… trčali smo za njim, mahali šalovima i pevali „Evi go“, naš novi
hit.
Smrznuti, mokri,
umorni, stigosmo nazad u naš kraj, rastanem se od drugara, krenem ka svojoj
zgradi i tada ukapiram da mi fale sanke. E, jebem ti sanke. Keva će me ubiti ako
me vidi bez njih, a svakako mi ne gine
ozbiljna lekcija obzirom da sam pola dana bio van kuće i da sam se vratio
bukvalno zaleđen… Jebi ga, morao sam po sanke. Ulična rasveta odavno se
popalila kada sam konačno stigao kući. Visoka temperatura me je oborila iste
večeri, ali je srce bilo puno. Video sam iz bliza svoje idole i čak
„razgovarao“ sa Belojevićem. U glavi mi je sve vreme odzvanjala pesma „Evi go“.
umorni, stigosmo nazad u naš kraj, rastanem se od drugara, krenem ka svojoj
zgradi i tada ukapiram da mi fale sanke. E, jebem ti sanke. Keva će me ubiti ako
me vidi bez njih, a svakako mi ne gine
ozbiljna lekcija obzirom da sam pola dana bio van kuće i da sam se vratio
bukvalno zaleđen… Jebi ga, morao sam po sanke. Ulična rasveta odavno se
popalila kada sam konačno stigao kući. Visoka temperatura me je oborila iste
večeri, ali je srce bilo puno. Video sam iz bliza svoje idole i čak
„razgovarao“ sa Belojevićem. U glavi mi je sve vreme odzvanjala pesma „Evi go“.
Sa tim starijim
likom posle sam se često viđao. Igrali smo fudbal i basket na istom terenu,
nedaleko od železničke stanice. Često je nas par klinaca išlo na štajgu da prati Grobare
koji bi išli vozom na tekme. Kada smo izgubili od Borusije na JNA, kasnije iste
godine, spuštao sam se sa ćaletom sa stadiona prema Autokomandi, kad tamo neka
gužva, dvojica saobraćajaca podižu nekog lika sa tramvajskih šina. Približismo
se da vidimo šta se dešava, kad ono moj stariji gari, pijan, viče pandurima:
„Pustite me, neka me pregazi tramvaj, ne treba mi život kada smo izgubili!“
likom posle sam se često viđao. Igrali smo fudbal i basket na istom terenu,
nedaleko od železničke stanice. Često je nas par klinaca išlo na štajgu da prati Grobare
koji bi išli vozom na tekme. Kada smo izgubili od Borusije na JNA, kasnije iste
godine, spuštao sam se sa ćaletom sa stadiona prema Autokomandi, kad tamo neka
gužva, dvojica saobraćajaca podižu nekog lika sa tramvajskih šina. Približismo
se da vidimo šta se dešava, kad ono moj stariji gari, pijan, viče pandurima:
„Pustite me, neka me pregazi tramvaj, ne treba mi život kada smo izgubili!“
Ja
se zaklonio iza ćaleta, da me ovaj slučajno ne prepozna pa da mi se još i javi…
kako bih objasnio matorom ko mi je to?! Ovi ga podigoše, a on nastavi ka
stanici. Sve vreme je bio pedesetak metara ispred nas. I naravno, pevao taj
čuveni „Evi go“.
se zaklonio iza ćaleta, da me ovaj slučajno ne prepozna pa da mi se još i javi…
kako bih objasnio matorom ko mi je to?! Ovi ga podigoše, a on nastavi ka
stanici. Sve vreme je bio pedesetak metara ispred nas. I naravno, pevao taj
čuveni „Evi go“.
Igor Todorović Zgro