„Slučaj Šajber“ i Partizanovi transferi u drugoj polovini osamdesetih

  Peti deo serijala o transferima Partizana biće prožet još nekim dešavanjima sa polovine osamdesetih, vrlo bitnim za taj period. Dakle, leto 1985. godine bilo je prekretnica – Partizan je tada, posle dužeg vremena, angažovao državnog reprezentativca (Vlado Čapljić, Željezničar) i najavio mnogo veće ambicije u pogledu dovođenja igrača iz drugih klubova. Bio je to tek uvod u burno leto 1986. godine, kada je Partizan napravio pometnju na tadašnjem domaćem fudbalskom tržištu!

  Ipak, da bismo u potpunosti razumeli sve ono što se dešavalo u leto 1986, treba imati u vidu finiš sezone 1985/86. Tada su Partizan i Crvena zvezda ušli bodovno poravnati u poslednje kolo a u slučaju istog broja bodova odlučivala je gol razlika, koja je za jedan gol bila na strani Partizana. U 34.kolu, Partizan je bio domaćin Željezničaru a Zvezda je gostovala Sarajevu, tada još uvek aktuelnom šampionu. Oba beogradska kluba su pobedila svoje sarajevske rivale sa po 4-0, titula prvaka je na osnovu bolje gol razlike pripala Partizanu, ali je radost uskoro bila pomućena samovoljom tadašnjeg predsednika FSJ Slavka Šajbera, koji je poništio kompletno 34. kolo usled niza sumnjivih rezultata i naredio da se za sedam dana odigra ponovljeno kolo! I sve to bez ikakvih dokaza. Jedino je Partizan odbio da igra ponovljeni meč, izgubio je od Željezničara „za zelenim stolom“ 0-3, a Zvezda je, gle čuda, izgubila sa 1-2 od Sarajeva koje je samo nedelju dana pre toga pobedila sa 4-0! Ipak, cilj je ostvaren, C. zvezdi je dodeljena titula prvaka jer je posle ponovljenog 34. kola ona imala bolju gol-razliku. Očigledno da Zvezdi, kao i svim ostalim klubovima (osim Partizana) nije bio nikakav problem da ponovnim igranjem 34. kola praktično priznaju da su učestvovali u nameštanju.

 Cilj opravdava sredstvo, a jedini cilj ove Šajberove lakrdije bio je da se Crvena zvezda na silu ustoliči kao šampion. Jer, da nije bilo tako, da je cilj bio regularnost šampionata, Šajber bi poništio kompletno prvenstvo i nikome ne bi bila dodeljena titula. Nepobitna je činjenica da je jedini klub koji je imao koristi od Šajberovih mera bila C.zvezda. Dodeljena joj je titula, i igrala je u narednom Kupu evropskih šampiona, umesto Partizana, koji je to pravo izborio prvim mestom posle 34 utakmice. Ovaj šampionat, kao i onaj naredni koji je Partizan (uz još nekoliko klubova) započeo sa -6 bodova, na kraju je sudskom odlukom dodeljen Partizanu, te je time samo potvrđen plasman koji je ostvaren na terenu. Nažalost, dva oteta nastupa u Kupu šampiona Partizanu niko nije mogao da vrati. Naravno, daleko od toga da utakmice poslednjeg kola 1985/86 nisu izazivale sumnju, ali način kako je čitava situacija rešena (bez ikakvih dokaza, brzim i naprasnim odlukama o ponavljanju poslednjeg kola) jasan je pokazatelj da je inicijatorima čitave te akcije priča o regularnosti bila samo paravan za uske, klupske interese.

  I samo još jedna stvar oko poslednjeg kola 1985/86 – pošto se s vremena na vreme „pravdoljubiva“ sportska javnost često pita kako je to Partizan mogao da postigne četiri gola protiv Željezničara na svom terenu, hajde da pogledamo još neke činjenice. Kako to da se niko ne pita kako je Crvena zvezda postigla četiri gola protiv aktuelnog prvaka Sarajeva u gostima? Kako to da Sarajevo, koje do tada nije imalo nijedan poraz na svom terenu, bude potučeno 0-4 od Zvezde? Kako to da Sarajevo uspe u toj sezoni da savlada na Koševu Hajduk sa 2-0, Željezničar sa 2-1, odigra nerešeno sa Partizanom (1-1) i Dinamom (0-0),a  kiksne baš u poslednjem kolu protiv Zvezde i to sa neverovatnih 0-4?

  Istovremeno, Željezničar je te sezone katastrofalno gubio u gostima protiv Hajduka (0-5) i Veleža (2-6), ubedljivo bio poražen od Vardara (2-4) i Sutjeske (1-4), kući ubedljivo gubio od Partizana (0-2) i Zvezde (2-5), ali eto, samo je poraz od Partizana od 0-4 bio sumnjiv tobožnjim „borcima za regularnost jugoslovenskog fudbala“. Danas, skoro tri decenije kasnije, jasno je da iza celog „slučaja Šajber“ nije stajala nikakva borba za regularnost jugoslovenskog fudbala, već namera krugova iz beogradske „Madere“, tog legla fudbalskih mešetara, da se šampionat na silu prekroji po željama Crvene zvezde.

  U tom svetlu treba posmatrati i prelazni rok u leto 1986. Ovakvim raspletom prethodnog šampionata, antagonizam između beogradskih „večitih rivala“ dostigao je kulminaciju i često je prelazio u čistu mržnju. Čitavo leto bilo je u znaku „slučaja Šajber“.

  Partizan napuštaju asovi koji su učestvovali u osvajanju titule prvaka, Zvonko Varga, Zvonko Živković, Miodrag Radović, Slobodan Rojević i Radosav Nikodijević. A onda sledi prava „bomba“ prelaznog roka – iz Crvene zvezde u Partizan prelazi njen najbolji igrač i strelac, Milko Đurovski! Zatreslo se Topčidersko brdo od tog transfera, niko nije verovao da će se posle 23 godine i prelaska Vasovića iz Partizana u Zvezdu, desiti takav transfer, da neki igrač pređe iz jednog beogradskog velikana u drugi!

  Partizan se na taj način ne samo pojačao, već donekle i revanširao Zvezdi za otimanje titule u prethodnom prvenstvu. Neobično su izgledali sportski časopisi tih dana, sa slikama Milka Đurovskog u prugastom dresu, ali ne u Zvezdinom, već onom sa tamnijim nijansama, crno-belim. Đurovski je naprečac postao ljubimac Partizanovih navijača, a on je to umeo da uzvrati golovima. To nije bilo sve – Partizan dovodi još dva reprezentativca. Iz Dinama dolazi vezni igrač Srečko Katanec (ponikao u Olimpiji) a iz Prištine Fadilj Vokri, snažni centarfor. Stvorena je veoma moćna ekipa!

  Leto 1988. predstavljalo je za Partizan leto velike nade. Očekivalo se da tim, koji je mleo svoje rivale u drugom delu prethodne sezone, nastavi istim stazama i da se dodatno pojača. Ekipu su, istina, napustili Katanec i Đelmaš, ali su došli vezni igrač Dragoljub Brnović (Budućnost), štoper Gordan Petrić (OFK Beograd, član zlatne „čileanske“ generacije) i bek Borče Sredojević (Rijeka). Član Partizana postaje i tada anonimni Predrag Spasić iz Kragujevca, odbrambeni igrač, koji će uskoro postati reprezentativac Jugoslavije! To nije bilo sve – taman se slegla prašina oko Milka Đurovskog a Partizan ponovo dovodi jednog igrača direktno iz Crvene zvezde! Dres crveno-belih boja zamenio je za crno-beli sjajni vezista Goran Milojević, koji je tek u Partizanu doživeo punu afirmaciju. 

  Od sredine osamdesetih i „slučaja Šajber“, Partizan i Zvezda započeli su trku za primat u domaćem fudbalu, pa se to najbolje videlo na primeru transfera. Nažalost, to leto 1988. godine bilo je i leto propuštenih prilika – dva igrača, koja su već bila viđena u Partizanu, završila su u Zvezdi! Centarfor Darko Pančev iz Vardara i vezni igrač Dejan Savićević iz Budućnosti, svojim prelaskom u Zvezdu su bitno odredili tok narednih nekoliko godina u jugoslovenskom i evropskom fudbalu!

  Uprkos tome, Partizan je i dalje imao odličnu ekipu. Nažalost, kako je to često bilo u istoriji kluba iz Humske, unutrašnji sukobi su potresli Partizan, smenjen je trener Jusufi, Kinezi napuštaju klub, ekipa je pala u donji deo tabele i tek u proleće 1989. godine dolazi do stabilizacije prilika, pa Partizan osvaja i Kup Jugoslavije posle 32 godine!

  Prvenstvo te 1988/89 osvaja Vojvodina, čija će tri igrača u naredne tri godine Partizan dovesti u svoje redove. Igral odbrane Budimir Vujačić je pristigao u leto 1989. godine, vezni igrač Slaviša Jokanović 1990. a napadač Ljubomir Vorkapić 1991. godine.

  Pre toga, u leto1989. Partizan postaje jači za desnog beka Vardara, Vujadina Stanojkovića i centarfora OFK Beograda, Milana Đurđevića. Dakle, Partizan je, uz Crvenu zvezdu, doveo skoro sve što vredi na domaćem tržištu. Ono što je propušteno u slučaju Dejana Savićevića, na neki način se vratilo kroz angažovanje Predraga Mijatovića, tada mladog fudbalera Budućnosti, a kasnije vedete Partizana, Valensije i Reala, zvezde evropskog fudbala!

  Mijatović je član Partizana postao krajem 1989. godine. Bio je to jedan od najvećih transfera u istoriji kluba, a Mijatović je u Humskoj 1 završio suprotno svim očekivanjima! Naime, njegov prelazak u splitski Hajduk bio je skoro gotova stvar. Ipak, Partizan se uključuje u trku, a velikog udela u tome da Mijat ipak završi u Beogradu a ne u Splitu, imala je i politička situacija u Jugoslaviji, koja se sve više otimala kontroli i postajala sve zapaljivija. Predrag Mijatović će sledeće tri i po godine provesti u Partizanu i znatno doprineti da Partizan osvoji Kup Jugoslavije 1992. i šampionat 1992/93.

  Tendencija dovođenja najboljih jugoslovenskih igrača nastavljena je i početkom devedesetih – tada su u Partizan došli vezni igrač (a po potrebi i bek) Džoni Novak iz ljubljanske Olimpije, već pomenuti Slaviša Jokanović i Ljubomir Vorkapić iz Vojvodine, levo krilo i povratnik Slobodan Krčmarević iz OFK Beograda, vezni Branko Brnović iz Budućnosti i levi bek Nebojša Gudelj iz trebinjskog Leotara. Ipak, osim domaćih trofeja, ovi momci nisu uradili ništa više u Evropi. Četvrtfinale Kupa kupova u sezoni 1989/90 bio je najbolji rezultat Partizana u to vreme (koji je ostvarila generacija pre Novaka, Jokanovića, Vorkapića…). Kasnije su usledile sankcije UN, našim klubovima je bio onemogućen nastup u međunarodnim takmičenjima.

  Kao zaključak ovog nastavka, treba istaći da je Partizan u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih dovodio sve same asove jugoslovenskog fudbala, uz već potvrđene prvoligaške igrače. Ipak, opet je plaćen danak svađama u vrhu kluba. Primat u trci sa Zvezdom je izgubljen – komšije su bile snalažljivije i umešnije, osim dovođenja igrača koji su im doneli prevagu (Pančev, Savićević), bili su lišeni sukoba u vrhu kluba, u kojima Partizan, nažalost, nije oskudevao. Sukob civilne i vojne struje u jesen 1988. ostavio je dugoročne posledice, pa se tek početkom devedesetih Partizan vraća na šampionske staze. Nažalost, bilo je kasno – komšije su već osvojile trofej Kupa šampiona,  dobar deo zasluga za taj uspeh mogu da pripišu Partizanovim funkcionerima koji su im svojom nesposobnošću prepustili neke od najbitnijih pojačanja.

 O Partizanovim pojačanjima od devedesetih pa sve do danas, neće biti reči, jer ovim nastavkom se završava serijal o transferima. Period od poslednjih dvadeset godina je daleko bliži, pa nema potrebe posebno podsećati na transfere Kežmana, Vukića, Drulovića, Vesta, Ivića, Diare, Tošića, Fejse, Moreire, Žuke, Klea…i ostalih momaka koji su Partizanu doneli dominaciju u domaćem fudbalu.