Naravno, daleko od toga da u međuvremenu nije bilo značajnih pobeda i odličnih izdanja u Evropi, ali nedostajao je kontinuitet. Ipak, uz respekt koji zaslužuju plasmani Partizana u grupnu fazu Lige UEFA / Evrope ostvareni u poslednjoj deceniji, kao i proleće u Evropi 2004/05 i sjajan dvomeč sa Anderlehtom u kvalifikacijama za Ligu šampiona 2010, četiri Partizanova duela u Evropi se posebno izdvajaju. Bile su to četiri utakmice koje su nas podsećale kako Partizan može da bude silan u Evropi. Četiri utakmice za antologiju, i zanimljivo, sve četiri protiv ostrvskih klubova: prvo, najveći preokret u istoriji Kupa UEFA i pobeda od 4-0 nad Kvins Park Rendžersom (QPR) u novembru 1984, posle 2-6 u Londonu, zatim pobeda nad Njukaslom u poslednjem izdanju Kupa pobednika kupova 1998/99, još jedna eliminacija „svraka“ iz 2003. godine za plasman u Ligu šampiona, kao i antologijski duel protiv Seltika (Celtic) iz septembra 1989, u Kupu pobednika kupova.
Danas se navršava četvrt veka, punih 25 godina od tog duela u Glazgovu. Bilo je to prvo kolo Kupa pobednika kupova, u kojem je Partizan debitovao tek te 1989. godine. Razlog je taj što je Partizan imao predugu pauzu u osvajanju domaćeg kupa – poslednji trofej u tom takmičenju pre 1989. godine, „crno-beli“ su osvojili daleke 1957, kada su još bili crveno-plavi. A tada, Kup pobednika kupova nije postojao kao takmičenje.
Posle prve utakmice odigrane u Mostaru, Partizan je stekao prednost od 2-1. Mostar je bio domaćin „parnom valjku“ zbog kazne UEFA izrečene usled incidenata na utakmici Partizana i Rome (4-2 za Partizan), godinu dana ranije. Goran Milojević i Milan Đurđević su bili strelci za Partizan u Mostaru, a u periodu između dva okršaja sa Seltikom, Partizan je ostao i bez trenera. Ostavku je podneo Momčilo Vukotić, i to posle neuspeha protiv Dinama i izgubljenog penal-boda. Iako je primljen gol na „domaćem terenu“, igrači Partizana su verovali u prolaz dalje, o čemu svedoči i izjava Aleksandra Đorđevića „Politici“, posle prve utakmice u Mostaru:
Uprkos ovim optimističkim očekivanjima među igračima, „crno-beli“ su otišli u Glazgov prežaljeni od domaće javnosti. Ekipu je predvodio Ivan Golac, do tada pomoćni trener, koji je u Glazgovu prvi put dobio priliku da samostalno vodi ekipu. Planirano je bilo u klubu, samo kao prelazno rešenje do izbora novog trenera. Međutim, ta noć na Parkhed stadionu, današnjem Seltik Parku, odrediće bližu budućnost Ivana Golca kao trenera. Utakmica u Glazgovu ostaće upisana u istoriji Partizana kao jedna od najvećih, i ne samo to – ovaj meč je i danas oličenje svega najlepšeg što fudbal može da pruži: golovi, preokreti, drama, sjajna publika. I nije to sve – ta utakmica je vinula u legendu jednog izuzetnog radio-komentatora, danas pokojnog Jordana Ivanovića.
Televizijskog prenosa, dakle, nije bilo. Kada se sagleda situacija sa ove distance, upravo je taj nedostatak „žive slike“ iz Glazgova i doprineo da Jordan Ivanović izvuče ono najbolje profesionalno iz sebe i tako verno prenese događaje na Parkhedu, pa smo imali utisak kao da, osim tona, imamo i sliku sa terena. Osim toga, nemogućnost da se utakmica prati putem televizije, dodala je dozu mistike i legende ovom duelu. Te večeri, mase Partizanovaca bile su pripijene uz svoje radio-aparate, a glas Jordana Ivanovića bio je jedini kontakt sa dešavanjima u Glazgovu. Glas od kojeg smo očekivali da nam na kraju tih stresnih 90 minuta saopšti lepe vesti.
Partizan je meč počeo, od broja 1 do 11, sa sledećom postavom: Pandurović – Stanojković, Spasić – Milanič, Petrić, Vujačić – Đorđević, Milojević, Šćepović, Đurovski i Bogdanović. Nema potrebe opisivati dešavanja na terenu jer ih je nemoguće opisati. Radi preciznosti, treba reći da je Partizan poveo već u osmom minutu golom Vujačića, da je poluvreme završeno 1-1, da je Seltik dolazio u prednost od 2-1 i 3-2, ali je Partizan uspevao da izjednači golovima Đorđevića i Đurovskog, da bi posle dva gola Seltika u finišu i prednosti od 5-3, Šćepović uspeo da zakuca glavom loptu u mrežu golmana Bonera i tako ostavi čitav stadion u šoku. Seltik – Partizan 5-4, i Partizan je, na osnovu više golova postignutih u gostima, prošao u sledeće kolo!
Uloga Ivana Golca u uspehu je bila značajna – Ivan je bio veliki motivator a za njega britanski ambijent nije bio nepoznanica. Igrajući u Sautemptonu, dobro je upoznao britanski mentalitet i njihov pogled na fudbal. Sigurno je da je dobro pripremio momke u crno-belom za ono što ih je očekivalo te noći u Glazgovu. Trener na zameni je svoju ekipu, otpisanu od skoro svih, osim od navijača, odveo u sledeće kolo, izbacivši Seltik!
ove utakmice, Ivan Golac je postao i zvanično trener Partizana. Više
nije bilo ni potrebe ni logike tražiti drugog čoveka, jer onaj koji
eliminiše Seltik na takav, fascinantan način, zaslužuje klupu Partizana.
Odigraće Partizan pod njegovim vođstvom još mnogo sličnih i stresnih
utakmica са pozitivnim ishodom (Dinamo, Osijek, Groningen).
Anonymous
Čoveče, 25 godina!? Da ne poveruješ…
Kakva je to privilegija bila biti svedok takvog meča, pa makar to bilo i pored radio-aparata 🙂 Mislim da, kada se radi o Partizanu, u rangu sa ovom utakmicom jedino je još Istanbul '92.
Pozdrav iz Zmajeva, Vuk
cbnostalgija
Pozdrav, Vuče, verni čitaoče bloga!