Ode Moca sa Balkana, ode duša Partizana…

Tog 23. juna 1968. godine, beogradski „Sport“ je izašao kao i svakog dana, doduše sa zelenim a ne crvenim zaglavljem, i naslovom – Dečaci preporodili igru Partizana.  Naslov se odnosio na utakmicu između Partizana i Vardara, koju su „crno-beli“ dobili sa 1-0, u trci za prvaka koja je, realno, već bila praktično rešena u korist našeg najvećeg rivala.

– Bobek je bio u pravu: u trenutku kad su šanse Partizana da učini famozni preokret u finišu praktično svedene na nulu, ubacio je u tim fudbalere, upravo dečake koji nemaju fudbalsko ime ali kod kojih je do maksimuma izražena želja da se probiju. Pred beogradskim navijačkim auditorijumom neki su se i probili! Vižljasti Vukotić, na primer, lucidni centarfor, momak brza koraka i sa smislom da gradi i učestvuje u maštovitim akcijama. Zajedno sa Đorđevićem potpuno je poremetio skopske redove, dao timu onu neophodnu injekciju i punih 30 minuta učestvovao u traženju puteva kako da se razbije čvrsta odbrana i savlada sinoć nesavladivi, sjajni Mutibarić.

Ugledno  „Sportovo“ pero, Miša Vasiljević, verovatno nije ni mogao da pretpostavi da će taj momak kojem je u uvodnim pasusima uputio pohvale, a koji je te večeri odigrao svoj prvi takmičarski meč za Partizan, postati simbol Partizana. Tri i po meseca posle debitantskog nastupa, Vukotić postiže i prvi gol za Partizan, protiv Rijeke, u pobedi Partizana od 2-0, 9. oktobra 1968.

Momčilo Moca Vukotić. Postoje ljudi za koje nije potreban nikakav komentar, oni posle čijeg imena nema smisla bilo šta reći, jer ono što su uradili i ostvarili kroz život i karijeru je toliko veliko i dostojanstveno da njihovo ime samo za sebe sija i odjekuje.

Čemu onda ovaj tekst? Svima nama koji smo imali sreću da uhvatimo makar deo Mocine karijere, nije potrebno ništa pričati. Ipak, u međuvremenu su stasale mnoge generacije koje nisu imale tu privilegiju, generacije koje u vremenu komercijalizacije društva, fudbala, u vreme interneta i instant-heroja nisu spoznale ljude i veličine kao što je bio Moca.

Počeo sam da pratim Partizan još kao dete, sredinom sedamdesetih, upravo one sezone kada su „crno-beli“ posle 11 godina osvojili titulu prvaka Jugoslavije. Izbor kluba se nikad nije dovodio u pitanje – bila je to stvar porodice i tradicije. Partizan je bio kao neko naš najrođeniji, neko ko se podrazumeva – kao prezime, kao slava, kao svetac zaštitnik što lebdi nad nama. I nijedan vikend nije mogao da prođe bez pitanja – protiv koga u nedelju igra Partizan? E, ako je Partizan bio to što nam je bio, onda je Moca Vukotić bio njegov dobri duh i anđeo čuvar. Čovek – klub. Sinonim za Partizan, čuvar njegove suštine i bića.

Moca je zakoračio na fudbalsku scenu u to mučno, post-briselsko vreme, kada je Partizan rasprodao sve svoje bisere koje je mogao, lišio sebe i iskustva i kvaliteta i počeo iznova sebe da traži, lutajući u tim traženjima, koncepcijama, odlukama…

Ne baš sjajno vreme za početak. Ipak, dok je Partizan stagnirao, ustajao i padao, taj momak iz beogradske radničke Rakovice je sve više postajao neizostavni deo crno-belog tima, nagoveštavajući svoj veliki potencijal. Odličan strelac, paklen u šesnaest metara, kasnije je sve više do izražaja dolazilo njegovo umeće organizatora igre. Nema toga što nije umeo sa loptom, često lukav kao lija, ponekad i prgav, sve u želji da zaštiti svoj tim i saigrače. Autortet nad autoritetima na terenu. I uvek poštovan od rivala. Zmaj na terenu, dečja duša van terena. Kakav spoj crnogorskih i banatskih gena.

Posle tih nekoliko mučnih sezona, stigao je i prvi od tri trofeja državnog prvaka, te 1975/76, kada Partizanu niko nije davao ozbiljne šanse. Ali, Partizan je imao Mocu, a on je uz Bjekovića i plejadu mladih asova učinio ono što se čekalo više od decenije.

Sledeći šampionski naslov došao je u Humsku ulicu 1977/78, i to je bila možda i najbolja sezona Vukotića u Partizanu. Predvođeni trenerom Mladinićem, „crno-beli“ su potukli sve rekorde i nadmoćno osvojili šampionat. Pokorili su „crno-beli“ i Maksimir i Stari plac i takozvanu „Marakanu“, a onda u prolećnom derbiju overili prvo mesto u direktnom duelu protiv Zvezde, uz dva gola Vukotića.

„Ide Moca sa Balkana, zaplakala Marakana…“ – orilo se širom zemlje, u slavu našeg kapitena i osme titule šampiona.

Po osvajanju titule prvaka, Moca odlazi u Bordo, a Partizan ne dovodi adekvatnu zamenu, iako je sarajevski velemajstor Safet Sušić jednom nogom već bio u Humskoj ulici. Kreću nešto slabiji rezultati, uprava kluba rovari protiv trenera Mladinića koji u vitrine donosi pehar Mitropa kupa i odlazi u polusezoni. Partizan se te 1978/79 jedva spasio ispadanja iz lige, a Moca, kao igrač Bordoa, prisustvuje prolećnom „večitom derbiju“ u kojem nas je Zvezda porazila sa 3-0. Tog dana pada odluka – „Vraćam se!“

I pored odlične sezone u Bordou (36 utakmica, 8 golova) i finansijskih uslova zasigurno mnogo boljih nego u Partizanu, Moca se vraća, spreman i da vrati novac Bordou. Tim potezom Moca stiče mitski status u srcima navijača Partizana. Vraćali su se igrači u Partizan i pre i posle Moce – da bi ponovo pojačali tim ili da bi spasili svoje karijere. I sve je to legitimno. Ali, samo se Moca Vukotić vratio kako bi spasio Partizan!

Na prvom Mocinom meču po povratku u Humsku ulicu, Partizan je igrao protiv Rijeke, i simbolično – opet je prvi gol u svojoj drugoj eri u Partizanu Vukotić postigao baš protiv istog protivnika, kao i jedanaest godina ranije. Preko 25.000 ljudi došlo je da pozdravi povratak voljenog Moce.

Malo po malo, Partizan se stabilizovao. Nije to moglo preko noći, ali svaka nova sezona sa Mocom bila je bolja od prethodne, da bi u sezoni 1982/83 stigla nagrada. Partizan je, opet predvođen Momčilom Vukotićem na terenu i Milošem Milutinovićem sa klupe, došao do svoje devete titule prvaka, a Vukotićeve treće.

Posle još jedne sezone u crno-belom dresu, Moca završava karijeru. Tridesetog maja 1984. po nesnosnoj kiši, Partizan dočekuje Želju i samo ga teorija može dovesti do titule prvaka. I teorija se ugasila kada je Nikola Nikić postigao pobedonosni gol za „plave“ ali niko na tribinama nije mario za to. Slavio se Moca Vukotić i njegova karijera, a ujedno i tugovalo što velemajstor odlazi. Našao se Moca na ramenima saigrača. Bio je to kraj jedne ere, jedne časne karijere, jedne od najlepših stranica u istoriji Partizana.

Čak 395 utakmica u prvenstvu Jugoslavije i 112 datih golova,  bilans od 20/2 u Kupu Jugoslavije,  10/4 u UEFA takmičenjima, zatim 11/4 u Mitropa kupu i Kupu sajamskih gradova, skor od 36 utakmica i 8 golova u Bordou, i 14 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije i 4 data gola. Da ne nabrajamo prijateljske utakmice u dresu Partizana…

Po završetku igračke karijere, Moca se obreo u fotelji direktora Partizana i bio zaslužan za dolazak nekoliko vrhunskih igrača. A u jesen 1988/89 kada se razbuktao rat na liniji Zečević – Jusufi, prihvatio je klupu Partizana. Verovatno nevoljno, ali njemu je Partizan uvek bio ispred svih ličnih razloga. I upravo je Moca bio taj koji je predvodio sa klupe ekipu Partizana kada je posle 32 godine, u duelu protiv Veleža, osvojila Kup Jugoslavije! I u tome je bilo neke nebeske pravde. Trofej koji nije dočekao kao igrač, dočekao je kao trener. A ta pobednička slika, načinjena posle trijumfa u finalu, možda i najbolje oslikava Mocinu skromnost. Dok igrači slave, visoko uzdignutih ruku, Moca stoji smiren u pozadini, kao da nije on sa klupe predvodio te momke do velike pobede.

Zašto samo četrnaest nastupa u nacionalnom timu? Moca je to objasnio time što su u njegovo vreme dominirali Crvena zvezda i Hajduk, a i zato što je u Jugoslaviji bilo mnogo vrsnih igrača. Nije rekao ono što je takođe bilo prisutno, da je često bio neopravdano zapostavljen. Ipak, i za tih četrnaest nastupa uspeo je da se upiše u istoriju – dao je gol Velsu posle samo 40 sekundi, što je bio najbrži gol u istoriji jugoslovenske reprezentacije! Na svom debiju za nacionalni tim, postigao je gol i savladao legendarnog Dina Zofa posle više od 1000 minuta!

Kada je trebalo da sa Partizanom zaigra u Kupu šampiona, prvo ga je u tome sprečio odlazak u vojsku (1976/77) a zatim i odlazak u Bordo (1978/79). Ipak, kao da je neka svevišnja fudbalska sila odlučila da mu na najlepši način nadoknadi te propuštene velike trenutke karijere. Kao što je postigao najbrži gol u nacionalnom dresu, i kao što je oba puta baš protiv Rijeke debitovao golom, tako je slučaj ispisao dešavanja oko Mocinog stotog gola za Partizan u prvenstvenim utakmicama: u sezonu 1982/83 Vukotić je ušao sa 99 datih golova. Čekao se stoti, čime bi Moca ušao u red besmrtnih strelaca. I u jedanaestom kolu, protiv Olimpije, Moca postiže gol! Međutim, sudija Korolija ga poništava jer je neko od igrača Olimpije igrao rukom pre toga. Penal za Partizan realizuje Aco Trifunović. Vukotić nije dugo čekao – već u narednom kolu, u okršaju dva najveća konkurenta za prvaka, Partizan u sred Maksimira pobeđuje aktuelnog prvaka, ekipu Dinama sa 4-3, a Moca zalama Dinamovog kapitena Zajeca i postiže treći gol za Partizan. I svoj stoti. Gol kakav se retko viđa, pa je i Vladimir Anzulović, komentator, morao sa knedlom u grlu da konstatuje „izvanredan zgoditak velemajstora Vukotića“.

…Davne 1983. išao sam u klupske prostorije da obnovim pionirsku člansku kartu. Prolazeći kroz baštu restorana na istoku, spazio sam, malo podalje, Miloša Milutinovića, našeg tadašnjeg trenera. Bukvalno sam osećao kako mi srce jače udara. Nisam imao hrabrosti da mu priđem. Ko sam ja da ometam Plavu čigru, velikog Miloša? Ispričah to ocu po povratku kući, a on reče da sam trebao da mu priđem i pozdravim ga, a ja od treme nisam mogao da progovorim. Trideset godina kasnije, na istom mestu, kao već odrastao čovek, sreo sam Mocu Vukotića. Odavno je nestala tinejdžerska smetenost i zbunjenost, ali respekt je bio isti, kao i tri decenije ranije, kad sam spazio Miloša. A Moca je već pročitao moje misli, prekinuo razgovor sa prijateljem, ustao i prišao, znajući da želim sliku sa njim. Skroman, običan čovek, jedan od nas, predusretljiv i spreman da svakome izađe u susret. Sve ono što sam osećao prema njemu kao Partizanovom velikanu, stalo je ujednu rečenicu, na brzinu sklepanu, i prilično šablonsku: „Hvala Vam, čast mi je, najveća ste legenda u istoriji Partizana!“

Nasmejao se kratko i tiho, a taj njegov blagi i diskretni osmeh kao da je govorio „Ma pusti to, nije to bitno…“

Čovek nenaviknut na pohvale i aplauze,  ostao je zauvek skroman, čestit i drag. Nikad se nije busao u prsa i rečima dokazivao svoju „grobarsku emociju“ ni mahao šalovima „Moja kuća“. On je tu emociju dokazao na terenu, i pečatirao kada se vratio u svoju kuću te 1979, da je spasi dok gori. Moca je bio ta emocija. Čovek – klub. Moca i Partizan, to je za sve nas uvek bilo jedno isto.

I zato nije čudo što se od Moce danas i juče opraštaju ne samo partizanovci, navijači i bivši saigrači, koji su ga silno voleli i poštovali, već i ostala najveća imena našeg fudbala, koji su nosili dresove Zvezde i ostalih rivalskih klubova.  I na našoj Fejsbuk stranici „Crno-bela nostalgija“ koja okuplja preko 12.000 pratilaca, oglašavaju se Mocini bivši saigrači i opraštaju se od velikana. Miodrag Živaljević, Nikola Budišić, Miodrag Ješić, Miroslav Bošković, Zoran Batrović, Sead Mašić…pa navijači Partizana, ali i tuzlanske Slobode, i mnogih drugih klubova.

Mene je, ipak, najviše dirnuo oproštaj od Moce koji je sročio Amir Durgutović, fudbaler banjalučkog Borca iz generacije koja je uzela Kup Maršala Tita u finalu protiv Zvezde, 1988. godine. Čovek niti je bio Mocin saigrač, niti mu je Moca bio trener. A sročio je ovako tople reči:

– Za mene je uvijek bio više od igrača, trenera. Njegove igre cu pamtiti dok sam živ.Bio je nosivi stub jednog velikog Partizana! Hvala ti za sve radosti koje si nam darovao. NAŠ MOCA !!!!

I za kraj, jedno lično i autentično sećanje. Rana jesen 1985, a ja u „sedamnaestici“ koja grabi ka Stadionu JNA, gde se Moca te večeri i formalno oprašta od fudbala, u prijateljskom meču Partizana i reprezentacije Jugoslavije. Negde na Gazeli, spazim u busu Dragana, drugara iz razreda od prethodne godine. Zvezdaš s kojim sam se često začikavao i prepirao, ali sve u fer i drugarskom duhu.

–  Otkud ti ovde, gde si krenuo?

–  Gde i ti, na utakmicu.

– Ali…ti si zvezdaš…?!

– Brate, Moca se oprašta, a to se ne dešava svaki dan…

Mocu sam gledao kako daje golove, kako dribla. I kako se oprašta. Jednom, kišnog maja 1984. na ramenima saigrača, pa drugi put u jesen naredne godine, onako zvanično i formalno, sa sve poklonima i zvanicama i na revijalnom meču. Juče se on oprostio od nas. I nećemo moći više da ga gledamo.

Kažu da je bilo i boljih u našem dresu, ne mnogo, doduše. Bobek, Galić, Miloš, Vladica…i onih sa jačim svetskim karijerama: Vasović, Mijat, Savo, Jokan…a opet, mnogi će reći da je upravo Moca bio najbolji.

Najboljeg ne treba tražiti i deliti se po tom pitanju, jer svi su oni najbolji na svoj način, i svi su bogatstvo našeg kluba.

Ipak, znamo odavno ko je bio i ostao najvoljeniji.

Ode Moca sa Balkana…pravo u besmrtnost. Hvala ti za sve, dušo Partizana.

 

 

Priredio: A. Pavlović