Sinoć je Partizan nekako izborio remi protiv Anortozisa i plasirao se u dalje takmičenje u Ligi Konferencije. Mladi napadač „crno-belih“, Marko Milovanović, postigao je svoj debitantski gol u evropskim takmičenjima i njemu će ovo veče ostati u najlepšoj uspomeni.
Ali, nije on jedini Marko koji je sinoć bio debitant. Ovaj drugi, mnogo mlađi, je junak ove priče. Slučajno sam ga upoznao, sat vremena pre utakmice. Taj slučajni susret trojice ljubitelja fudbala mi je oplemenio i ulepšao veče. Ako Markov otac čita ove redove, nadam se da se ne ljuti što ću ovu priču javno obznaniti, jer su razlozi za tako nešto najčistiji i najiskreniji.
Dakle, sat vremena do utakmice Partizan – Anortozis. Parkiram auto na starom, dobrom mestu, podno stadiona, bar kad su u pitanju evropske utakmice. Krećem peške uzbrdo, Dinarskom ulicom, i odjednom se ispred mene stvorio čovek od nekih četrdesetak godina, sa dečkićem od šest ili sedam godina.
– Druže, Stadion Partizana, gde je tačno?
– Samo pravo, ali ne znam na koju tribinu ideš, da ti olakšam?
– Ne znam, čekaju me karte gore u šopu na severu, tamo ću videti za koji sektor su mi karte. Vodim malog na utakmicu po prvi put, mislio sam da sakrijem to od njega, da mu ne govorim dok ne dođemo do stadiona, ali je izgleda provalio gde idemo...
– Odlično, i ja idem do butika na severu, možete sa mnom.
Pitam tog simpatičnog dečkića kako se zove…
– Marko!
– A gde si to pošao, Marko?
– Idem da gledam Partizana!
– A jesi nekad bio da gledaš Partizana na stadionu?
– Nisam nikada…
Govorim mu da će mu biti super, i da bih voleo da sam na njegovom mestu, da će se lepo provesti, da je to dan koji se pamti zauvek…
Markov otac vadi dres Partizana iz kese i oblači ga, Adidas, sezona 2013/14, jedan od najlepših. Mali Marko već ima na sebi i crno-beli šal, i kapu…onako, bez neke znatiželje, sama mi se nametnula pretpostavka da otac i sin dolaze iz nekog mesta van Beograda. Otac kao da mi čita misli dok se već polako penjemo Humskom ulicom:
– Matori, znaš li da je i meni ovo prvi put da idem na Stadion Partizana?
– Pa dobro, Bože moj (a u sebi razmišljam da odlazak na utakmice uopšte ne mora da bude pokazatelj ljubavi prema klubu. Ima ljudi koji slepo vole Partizan a da nikad nisu kročili na JNA)…- A odakle ste, kad već pričamo, odakle dolazite?
– Matori, ja sam iz Beograda, ali ja sam zvezdaš. Stariji sin je isto zvezdaš kao i ja, a ovaj mlađi je partizanovac. A ja ne mogu da jednom budem otac a da drugome ne budem. Evo i dres sam obukao, zbog njega…
U trenu me je puklo. Čistom, iskonskom i neuprljanom ljubavlju oca prema sinu. Najčistijom emocijom. Spremnošću da se zbog deteta obuče i dres rivalskog kluba.
– Svaka ti čast…samo to sam uspeo da izustim.
Mozak obrađuje činjenice. Dobro, jasno mi je da Markov otac nije ekstremni zvezdaš, da ne posećuje redovno utakmice, makar kad Zvezda gostuje na našem stadionu. Ne moramo niti možemo svi da budemo zagriženi navijači, do koske.
– Puno ti hvala, nastavlja Markov otac. – Ako hoćeš da sednemo na piće kad obavim ovo sa ulaznicama…
Nisam neko ko voli da sedi u kafanama, kafićima, restoranima…ali ovog puta sam zaista teška srca morao da odbijem poziv. Niti imamo lokal u neposrednoj blizini stadiona, niti imamo vremena…zahvaljujem se čoveku na iskrenom pozivu. Nastavljamo polako, već smo kod internata vojne gimnazije. Sada mali Marko briljira…
– Ja bih voleo da je živ Mance. Ali…on je poginuo…slupao se kolima, u banderu…
Ne verujem…detence od šest ili sedam godina a da toliko zna. Shvatam na praktičnom primeru koliko je velik mit o Draganu Manceu. I koliko je Marko pametno dete.
Na molbu njegovog oca, slikam ih dva puta ispred stadiona. Vidim, posle nekoliko minuta, da su preuzeli ulaznice, a Marko je dobio od oca i dres Partizana. Oblači mu ga, sa očinskom pažnjom i ljubavlju koje se ne mogu folirati. Kao kad majka sprema dete za školu. Dres je na Markovom malenom telu. I očeva molba da ih slikam još jednom…
– Ma i pet puta, ako treba, rekoh.
– Svako dobro i hvala ti još jednom!
– Sve najbolje, i Marko…lepo se provedi!
– I da pobedimo! – dodaje Markov otac.
Mali Marko, debitant na tribinama Stadiona Partizana, video je uživo debitantski evropski gol svog imenjaka, Marka Milovanovića. Kakva simbolika.
Partizan ipak nije pobedio, ali se plasirao u dalje takmičenje. Pobedu, i to ubedljivu, su izvojevali mali Marko i njegov otac. Nije sve u golu i pobedi na terenu, nešto je i u emocijama i lepoti. Imao sam mnogo slučajnih susreta tokom praćenja Partizana, ali ovaj je jedan od najlepših.
Baš u nedelju protiv Novog Pazara pričam sa Goranom, drugarom i starom kajlom „grobarskom“, kako samo neinteligentni ljudi mogu da potcenjuju moć i značaj fudbala. Jer, ako još kao dete kreneš da pratiš ovaj divni sport, hteo ti to ili ne, naučićeš mnogo toga. Ne samo o fudbalu, već i o istoriji, geografiji, a usvojićeš i pomalo znanja stranih jezika.
A moji slučajni poznanici, mali Marko i njegov otac, uverili su me sinoć da se oko stadiona i te kako može naći mesta i za etiku i vaspitanje. I ljubav, pre svega i posle svega. I nadam se, da ako kojim slučajem ova priča dođe do njih, da mi neće zameriti.
Hvala im za divnih deset minuta šetnje kroz fudbal i emocije, koje god boje da su, od Dinarske do Humske ulice.
Priredio: A. Pavlović
Nenad
Divna priča. Svaka čast.
Peđa
Bravo za tekst! Takođe bravo za oca oca i sina mu. Ima mnogo dece i u Beogradu, koja bi volela da pogledaju utakmicu Partizana. Finanijska strana roditelja je glavni problem, kao i obaveza da ih dovedu. Tu bi klub trebao da ima više sluha, želje, razumevanja i za takvu decu i njihove roditelje. Jeftinijim ulaznicama, poklonima kluba, novim članovima…ali treba time klub da se bavi i da neguje nove mlade generacije. Ima roditelja koje ne interesuje ni fudbal, ni stadion, a imaju decu koju sve to interesuje. Kao što ima klubova koji brinu o svojim navijačima, dok ima i uprava kojima je cilj da ih ima što manje. Na žalost.