Blog

Partizan, siempre adelante

Nedavno smo posetili Partizanovu trofejnu salu i malo bliže se upoznali sa nekim detaljima istorije našeg kluba, koji su ostali skriveni iza mnogobrojnih pehara i trofeja izloženih u klupskim prostorijama. Svaki od tih trofeja krije neku svoju priču u pozadini.

Upravo jedna takva priča je pred vama, i vezana je za jedan trofej koji nas je svojom lepotom i neobičnim izgledom odmah zaintrigirao. Odavno je pala prašina na knjige i sećanja koji se tiču i tog trofeja i utakmice koja mu je prethodila, pa smo rešili da opet zaplovimo u davnu 1954. godinu. Tačnije, u vreme oko novogodišnjih praznika. Na tom putu u prošlost otkrili smo niz zanimljivih detalja…

„ Hej, evo poklona-trofeja od Libertada, iz 1954! Čoveče,  `ladno je ugravirana i posveta Peku Dapčeviću, našem osnivaču!“, reče Zgro, a ja sam se odmah okanuo razgledanja trofeja sa Kupa Gornjeg Jadrana, i prišao da vidim tu izlivenu fudbalsku loptu, pristiglu iz dalekog Asunsiona, takođe daleke 1954. godine.

 

Krajem te 1953. godine, Partizan se po prvi put u istoriji otisnuo na južnoameričku turneju. Život kluba,  ne samo našeg već svih klubova iz tadašnje Jugoslavije, pratio je spoljnopolitički kurs tadašnje države. Pošto su odnosi sa SSSR i njenim komunističkim satelitima bili prekinuti posle 1948. a zemlja se okrenula Zapadu, i naši klubovi su umesto dotadašnjih turneja po SSSR-u i zemljama „istočnog bloka“, počeli da posećuju zapadnu Evropu. I ne samo nju – sve više su postajale popularne turneje po Južnoj Americi.

Tako se i Partizan uputio u Južnu Ameriku, pred samu novu 1954. godinu. Prve dve utakmice odigrane su u glavnom gradu Čilea – Santjagu, protiv ekipe Kolo Kolo (0-1, 8-4). Usledio je put u Montevideo i susret sa urugvajskim velikanom, Penjarolom (1-1), a onda i odlazak u Buenos Aires, gde je Partizan odmerio snage sa Rasingom (poraz od 1-2). Inače, ova turneja je opisana u sjajnoj knjizi Ljube Vukadinovića „U zemlji lepog fudbala“. A onda, posle Buenos Airesa, Partizanova ekspedicija se uputila u Asunsion, glavni grad Paragvaja…

Prvoslav Boba Mihajlović, istaknuti fudbaler te generacije Partizana, u već pomenutoj knjizi je opisao putovanje i boravak u Asunsionu, u poglavlju „Fudbalski pakao“:

– Letimo već pet časova a od Asunsiona ni pomena. Jedini je znak da smo ipak iznad teritorije Paragvaja vrućina, koja postaje sve nepodnošljivija. Teško dišemo, iako su svi ventilatori iznad naših glava u pokretu. Košulje mokre kao da smo ih iz vode izvadili…

…Čudan je grad Asunsion. Ni po čemu ne podseća na prestonicu. Nema u njemu širokih bulevara, visokih i lepih zgrada, uređenih parkova, luksuznih hotela…Paragvaj je siromašna zemlja. Znatno zaostaje u razvitku od drugih južnoameričkih država. Bez industrije, a sa primitivnim načinom obrade u poljoprivredi,  on nema nekih većih perspektiva.

Sledeći redovi otkrivaju i malo poznatu činjenicu, da je Partizan bio prvi evropski sportski klub koji je gostovao u Paragvaju!

– Za Paragvajce kažu da su hrabar i ratnički narod. U sukobu s Bolivijom izginulo je više od polovine muškog stanovništva, ali su na kraju rat ipak dobili. Gostoprimljivi su, a prijatelje naročito cene i poštuju. Nas su (bili smo prvi evropski sportisti koji kod njih gostuju) radoznalo posmatrali i mahali nam rukama.

Džugoslav, mui bjen…

Slični navodi se nalaze i na španskoj Vikipedija stranici Kluba Libertad, s kojim je Partizan odmerio snage u Asunsionu, 16. januara 1954, u rubrici Čuvena gostovanja:

Veliki jugoslovenski klub, Partizan iz Beograda, kreće na turneju po Južnoj Americi.  Libertad je preko svog predsednika, Đenara Eskudera, precizirao po prvi put dolazak nekog profesionalnog i renomiranog evropskog kluba. U redovima Partizana bio je i njegova velika zvezda, Stjepan Bobek, koji je u to vreme bio as ranga Ladislava Kubale i Alfreda Di Stefana.

Doduše, sa ovih prostora, zagrebački Dinamo je klub koji je prvi odmerio snage sa nekom paragvajskom ekipom (Prezidente Hajes, početkom 1953) ali taj meč se održao u trećoj državi, urugvajskoj prestonici Montevideu, u okviru međunarodnog turnira. Dakle, Partizan je prvi evropski klub koji je gostovao u Paragvaju, a verovatno i jedini sa ovih balkanskih prostora, do dana današnjeg.

Sama utakmica između Libertada i Partizana završena je pobedom domaćina sa 4-3. Libertad je u to vreme bio vicešampion Paragvaja, ali glavni problem našim igračima bila je nesnosna klima. Herceg je već posle pola sata napustio igru, a u poluvremenu su našim igračima doneti aparati sa kiseonikom. Igrači domaćih su kidisali kao osice, uz bodrenje bučne publike, bodrenje koje je Boba Mihajlović opisao kao „podvriskivanje Indijanaca ispred opkoljenog logora belaca“. Do kraja utakmice su se smenjivali golovi a Libertad je slavio sa 4-3. Sva tri gola za Partizan dao je Tihomir Tika Jelisavčić, koji je upravo zamenio malaksalog Hercega.

Koliko je to gostovanje bilo egzotično i koliko su kasnile informacije, najbolje govori da je beogradski “Sport” svoj izveštaj bazirao na telegramu agencije AFP.  A u tom izveštaju nije se znao ni rezultat poluvremena, ni sastavi ekipa, ni ko su bili strelci.

Posle utakmice, našoj ekspediciji je uručen ovaj nesvakidašnji trofej u obliku fudbalske lopte, sa ugraviranim natpisom:

R.C.4. ACA CARAYA, 4 LIBERTAD – 3 PARTIZAN, 16-I-54

U dnu, ugravirane su sledeće reči:

AL PRIMER PRESIDENTE DE F.C. PARTIZAN GENERAL PEKO DAPĆEVIĆ

General Peko Dapčević nije bio nikada predsednik FK Partizan, ali je svakako jedan od njegovih osnivača, tako da ova formalna greška i ne odstupa daleko od suštine.

Što se tiče reči sa gornjeg dela trofeja. R.C.4. ACA CARAYA, reč je o vojnom kampu, odnosno bazi, ili ako ćemo još preciznije, 4. konjičkoj regimenti (REGIMIENTO DE CABALLERÍA N° 4 “ACA CARAYA” RC-4).

Dakle, pretpostavka je da je ovaj trofej dar pomenute vojne jedinice Partizanu, uručen makar dan posle susreta Partizana i Libertada, jer je ugraviran i rezultat utakmice.

Partizan je u sledećem meću u Paragvaju poražen od šampiona te države, Lukeno Sportiva sa čak 1-4. Gostovanju našeg kluba u Paragvaju ćemo se vratiti kasnije, dodajmo samo da su posle toga naši fudbaleri otputovali nazad za Argentinu, gde su prvo u Rozariju izgubili od Njuels Old Bojsa s 0-4, a onda remijem protiv čuvenog River Plejta od 1-1, posle mesec dana završili svoju južnoameričku turneju.

Kada smo se malo detaljnije posvetili upoznavanju Kluba Libertad, ili Libertada, u daljem tekstu, primetili smo niz neverovatnih sličnosti sa Partizanom.

 

 

Prvo što upada u oči je klupska boja. Iako je Partizan u vreme gostovanja ovom paragvajskom klubu nosio crveno-plave klupske boje, pet godina kasnije Partizan je prešao na crno-bele boje, iste one koje od svog postanka nosi i Libertad.

Ovaj klub, čije ime u prevodu znači Sloboda, osnovan je 1905. godine u Asunsionu, i sa 20 titula državnog prvaka je treći najuspešniji klub ove zemlje, iza Olimpije i Sero Portenja, svojih gradskih rivala. Nadimak Libertada je Gumarelo, koji po jednoj verziji ime vuče od fiktivnog crtanog junaka. A po drugoj, taj nadimak je sinteza prezimena dve italijanske porodice koje su živele u tim krajevima – Gumarezi i Nuzarelo. Takođe, poznati su i kao Repoljeros („kupusari“), jer se njihov stadion nalazi na mestu gde su italijanski doseljenici uređivali svoje bašte i uzgajali – pa naravno, kupus. I naravno, jedan nadimak dele i sa Partizanom – i Libertad zovu „crno-beli“.

Maskota kluba je Don Nikola, koji predstavlja čoveka,  brkatog italijanskog doseljenika sa korpom punom povrća i, pogađate – kupusa. Ne možemo se oteti utisku da po veličini i formi Libertadov Don Nikola podseća na Partizanovog Čempija.

Foto: www.hoy.com.py

 

Klupska boja, korpulentna maskota…tu nije kraj sličnostima. Grb Libertada (inače, veoma lep) u centralnom delu sadrži štit koji prilično podseća na Partizanov alternativni simbol, tačnije značku, koju su navijači odavno prozvali „lopata“. Raspored boja je isti, jedino se štit minimalno razlikuje po obliku. U fudbalskoj heraldici ovakvi simboli (štit) su prilično česti.

Dalje, organizovani navijači Libertada su smešteni, kao i Partizanovi “grobari”, na južnoj tribini.

Ako vam se grb Libertada čini poznatim, verovatno je to zato što veoma sličan logo ima i Mini Moris, proizvođač automobila. Ali, dok je Mini Moris tek 2001. ustanovio svoj današnji logo, Libertad je još daleke 1970, ako ne i ranije, nosio svoj grb na dresu. Da li je automobilskoj industriji fudbalski klub poslužio kao uzor za grafičko rešenje, možemo samo da nagađamo.

Foto: http://anotandofutbol.blogspot.com/

 

Libertad ima svoju klupsku himnu, a domaćin je na stadionu Dr Nikolas Leoz, kapaciteta 10.000.

Vratimo se, na kraju ove priče, i Partizanovom gostovanju u Asunsionu.  Evo kako je Boba Mihajlović u knjizi „U zemlji lepog fudbala“ opisao poslednje dane boravka u Paragvaju:

– Dan pre našeg odlaska iz Pargvaja, posetili smo predsednika republike. Primio nas je u svojoj rezidenciji. Sedi starac, sedamdesetih godina, vrlo skromno obučen, rukovao se sa svima. Predali smo mu čuturicu za rakiju – sećanje na prvo gostovanje jugoslovenskih sportista. Zahvalio se i pozdravio nas je kao pripadnike hrabrog I slobodoljubivog naroda, o kome je on već dosta ćuo. Poželeo nam je da ovo ne bude poslednji put što dolazimo u njegovu zemlju. Stavio je zatim čuturicu oko vrata i slikao se zajedno sa nama.  Odlazeći, dugo smo razgovarali o ovom skromnom i jednostavnom ćoveku. Taj najprijatniji susret u Paragvaju dugo će nam ostati u sećanju.

Taj skromni i jednostavni čovek, predsednik Paragvaja koji je ugostio ekspediciju Partizana, bio je Federiko Čavez. Nepuna četiri meseca posle susreta sa našim igračima, u puču koji je organizovao Alfredo Stresner, Čavez je zbačen sa vlasti. Kao da su bili proročanski zapisi Bobe Mihajlovića:

Pobune – oni kažu revolucije – često izbijaju. Poneki ambiciozni oficir začas okupi oko sebe grupu nezadovoljnih. Još češće se menjaju vlade. A grad nema kanalizaciju i osim dve-tri ulice, kaldrma je takva da bi joj i stari Turci pozavideli. Ćak ni ministri nisu stigli da asfaltiraju ulice u kojima su stanovali. Vlast je ovde nesigurna i prvo treba sebe obezbediti.

Ipak, vlast Alfreda Stresnera nije bila ni nesigurna, ni kratka. Vladao je punih 35 godina! Zaveo je diktaturu i, da – Paragvaj se u tom periodu ekonomski uzdigao , imao je najviši rast u Južnoj Americi, ali ta vlast je obilovala diktaturom, hapšenjima i terorom nad političkim protivnicima, kršenjem ljudskih prava… Stresner je zbačen sa vlasti tek 1989, pobegao je u Brazil gde je živeo do smrti, 2006. godine. Želeo je da se, pred smrt, vrati u svoju zemlju, ali mu Paragvajci to nisu dopustili. Zanimljivo je, da je tokom te duge diktature, iako je Stresner bio zakleti anti-komunista, tadašnja Jugoslavija  bila jedina socijalistička zemlja sa kojom je Paragvaj i dalje održavao  diplomatske odnose!

Tadašnja sportska štampa je usled negativnog bilansa Partizanovu turneju po Južnoj Americi opisala kao neuspešnu, i kao poigravanje sa renomeom kluba. Međutim, utisci koje je Partizanova ekspedicija ponela iz tog podneblja, iskustvo gostovanja u vatrenim fudbalskim sredinama i upoznavanje sa novim, egzotičnim predelima i kulturama, daleko su nadmašili značaj onih nekoliko poraza na turneji.

Ostala je knjiga “U zemlji lepog fudbala”, pojedine fotografije, novinski izveštaji. A možda će I ovaj naš tekst doprineti da se malo bolje osvetli jedan deo te turneje i upozna zemlja u kojoj je baš Partizan imao čast da prvi gostuje.

Još tada smo u mnogo čemu bili prethodnica, prvi pohodili nove predele. Da parafraziramo himnu Libertada – Partizan, siempre adelante. Uvek ispred svih.

Priredili: Igor Todorović, Aleksandar Pavlović

  • nije dozvoljeno prenošenje teksta bez navođenja izvora – sajt “Crno-bela nostalgija”
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *