Blog

Sarapini svedoci

Tekst pred vama se može slobodno smatrati trećim delom serijala Srpski mediji: Partizan je strano telo, jer ćemo se i ovde baviti permanentnim omalovažavanjem istorije Partizana i istovremeno, lažnim i perfidnim prikazivanjem Crvene zvezde kao nekakvog slobodoumnog kluba, za razliku od “komunističkog Partizana”.

Naravno, nijedan normalan navijač Partizana neće negirati, niti mu to pada na pamet, kontekst osnivanja kluba – da je Partizan osnovan od nove, komunističke vlasti, od strane oficira Jugoslovenske armije. Nema u tome ničega što bi bilo na sramotu bilo koga od nas koji navijaju za “crno-bele”. Fudbal je oduvek bio refleksija društva u kojem se nalazi. Problem je, međutim, kada se Partizan stigmatizuje kao “komunistički klub”, dok se naš najveći rival veliča kao klub “reakcije, monarhista i građanskog Beograda”.

Neki dokumenti koje ćemo ovde prezentovati (a odnose se na osnivanje Crvene zvezde) nisu bili uopšte namenjeni za objavljivanje na našem sajtu. Zaista ne želimo da se bavimo njima. Ali, pošto pojedinci bezobrazno zloupotrebljavaju nacionalne frekvencije šireći svoje neistine i selektivne informacije na štetu kluba za koji mi svi navijamo – Partizana, onda ćemo i mi da gvirnemo u tuđe dvorište.

Pretpostavljam da najveći deo iskrenih navijača Partizana uopšte ne gleda TV Pink. Nepotrebno je nabrajati razloge za takav stav. Ipak, putem društvenih mreža, pojavio se snimak jučerašnjeg gostovanja novinara “Politike”, Aleksandra Apostolovskog, kod “gospodina” Sarape. Sarapom se nećemo baviti, on sam sebe najbolje opisuje. Osim što je konvertit koji je napravio politički i moralni salto mortale, on ne propušta priliku da omalovaži Partizan, pa je tako pre dve i po godine, sa svojom koleginicom Deom Đurđević, bez ikakvog problema preko nacionalne frekvencije poručio kako je sasvim normalno navijati za Olimpijakos u duelu protiv Partizana.

Na snimku koji od juče kruži mrežama, Sarapa je, dakle, “ugostio” novinara “Politike” Aleksandra Apostolovskog. I to preko Skajpa, usled opšteg karantina i ograničenja kretanja zbog korona virusa. I onda su počeli da sipaju svoje “istorijske istine”, kao da su nekakvi, samoproklamovani, svedoci istorije. Pošto nam se bliži Uskrs, Apostolovski, taj blagoglagoljivi i slatkorečivi novinar najstarijeg dnevnog lista u Srbalja, podsetio je gledaoce kako je na Uskrs 1946. na Stadionu BSK-a (!) odigran prvi meč Partizana i Crvene zvezde, i da je tada, na njegovu žalost (kako je sam rekao) pobedio Partizan sa 2-0. Sarapa mu replicira da “ne treba da bude tužan što je Partizan u tom prvom derbiju pobedio, jer, Partizan je morao da pobedi, da se ne lažemo”

Kakva prijatna muzika za uši Apostolovskog, koji se od srca nasmejao na ovu konstataciju Sarape i dobio divan šlagvort za svoje izlaganje. I, nastavlja Apostolovski:

– Pa on (Partizan) je i stvoren kako bi promovisao novu vlast, naročito armiju. I to je trajalo nekoliko godina, dok se nije pojavio veliki Dragoslav Šekularac i postao virus, zapravo, u tom savršenom fudbalskom mehanizmu, koji je, ponavljam, trebalo da promoviše sve vrednosti komunizma i socijalzima.

Dakle, još jedna ofucana matrica o Partizanu kao klubu koji je trebalo da promoviše socijalizam, komunizam i taj novi poredak. Partizan je, izgleda, dekretom morao da pobedi Crvenu zvezdu (divnog li reakcionarnog imena za klub), morao je da bude najbolji, a onda se pojavio heroj Šekularac i razbio u paramparčad te namere. Posto je neverovatno koliko neistina, perfidnih podmetanja i selektivno iznetih informacija u kratkom izlaganju novinara “Politike”. Ali, idemo redom…

Već na početku Apostolovski iznosi neistinu. Prvi okršaj Partizana i Crvene zvezde u istoriji, na Uskrs 1946, nije odigran na Stadionu BSK-a, već na stadionu koji je do tada preimenovan u Stadion 20. oktobar. Na mestu tog stadiona (koji jeste bivši stadion BSK-a) kasnije je sagrađen Stadion JNA, danas Stadion Partizana. Dakle, ne može se taj stadion zvati Stadion BSK-a jer BSK u tom momentu, u aprilu 1946. više ne postoji! Čudno je da Apostolovski to ne zna, jer je upravo “Politika” u više navrata prezentovala priču o tom meču, a mi prilažemo sliku i potpis slike, gde se jasno kaže da je to Stadion 20. oktobar, “kako je posle rata preimenovano igralište ugašenog BSK-a”. U potpisu tog komentara su inicijali I.C. i pretpostavka je da se radi o Ivanu Cvetkoviću, eminentnom sportskom novinaru “Politike”, koji, za razliku od Apostolovskog, barata činjenicama. Pa Apostolovski je, ako mu je baš bilo naporno da kopa po arhivi svog lista, mogao da upita svog kolegu Cvetkovića o činjenicama.

Uzgred, ako je Partizan ugostio Zvezdu na “Stadionu BSK-a”, da li je onda i Crvena zvezda u to vreme igrala na Stadionu SK Jugoslavije? Ili važe dvostruki aršini, pa se tadašnji Partizanov dom zove “Stadion BSK-a” a stadion SK Jugoslavije, na kojem igra Zvezda, je “Stadion Crvene zvezde”?

Dalje, Apostolovski kaže da je Partizan “stvoren kako bi promovisao novu vlast, naročito armiju”, što nije sporno, ali Apostolovski prećutkuje s kojom svrhom je, sedam meseci pre Partizana (!) stvorena Crvena zvezda i kakve je vrednosti ona promovisala? Jer, iz njegovog kratkog ali tendecioznog izlaganja, neupućenom gledaocu se može učiniti da je samo Partizan promovisao vrednosti socijalizma i komunizma, a ne i Crvena zvezda. Ona je, valjda gledaoci moraju sami to da zaključe, predstavljala građanske, monarhističke i reakcionarne vrednosti, sa sve “monarhističkim” imenom? I pala je verovatno sa neba, jer ostade nam dužan Apostolovski ko je stvorio Crvenu zvezdu, kada, i sa kakvim ciljevima. Možda su je osnovali ostaci JVuO, ađutanti Kralja Petra, a ne prvi udbaš Srbije, Krcun? I opet ćemo se poslužiti isečcima iz lista u kojem radi Apostolovski, “Politike”, i to od 5. marta 1945, u Beogradu oslobođenom od okupatora:

U tekstu pod naslovom “Sport treba da bude izvor snage, zdravlja i kulturnog napretka našeg naroda” u podnaslovu je informacija Osnovan je Omladinski sport klub “Crvena zvezda.

Jučerašnja omladinska sportska konferencija otpočela je rad čitanjem referata Zorana Žujovića, člana glavnog i mesnog odbora USAOS-a. Pošto je u svom iscrpnom referatu ocrtao nezdrav i štetan razvoj sporta u bivšoj Jugoslaviji i izdajničku ulogu koju su vodeći sportski klubovi i funkcioneri odigrali za vreme okupacije, Žujović je izneo sve mogućnosti koje nam se danas ukazuju i zadatke koji se pred naš sport u budućnosti postavljaju.

Na osnovu Žujovićevog referata i žive diskusije koja se razvila, doneta je rezolucija koja je, navodi se, jednoglasno primljena. Iz nje ćemo izdvojiti samo par najzanimljivijih poglavlja. U tački 2, kaže se da “treba ukinuti sve klubove i saveze koji su postojali do 20-X-1944 i to iz sledećih razloga: a) pod okupacijom su stari klubovi i savezi direktno ili indirektno pomagali okupatoru i narodnim izdajnicima, koji su se borili protiv narodno-oslobodilačkog pokreta, b) sport, ograničen uglavnom na velike klubove, nije služio narodnim masama, već materijalnim interesima pojedinaca i klubova.

Tačka 3 je posebno interesantna: “imovina raspuštenih klubova i saveza treba da se zapleni i upotrebi na razvijanje fizkulture u širokim narodnim masama. Da ta imovina ne bi bila rasturena i otuđivanja do likvidacije tih klubova i saveza, potrebno je da narodna vlast preduzme odgovarajuće mere, stavljajući zabranu na nju i tome slično.”

U tački 4 se kaže da “pored državnih organa i vojnih sportskih organizacija, nosioci sportskoga života i fizkulture u novoj Jugoslaviji treba da budu i omladinske i sindikalne organizacije…”

Obratite pažnju na “omladinske organizacije” jer u tački 5 sledi:

Potrebno je osnovati u Beogradu omladinski klub za fizkulturu i sport. Ova konferencija će izabrati upravu kluba, koja ima da radi na svestranom razvijanju fizičke kulture i sporta među omladinom Beograda.

I naravno, shodno tome, na kraju, izabrana je uprava omladinskog sportskog kluba “Crvena zvezda” a onda je izabran akcijski sportski odbor, pa je konferencija završena.

O tome kakve je vrednosti promovisala Crvena zvezda, a što je Apostolovski prećutao, najbolje govori ovaj tekst, takođe iz “Politike”, gle čuda: “Lenjin i Staljin bili u igri za ime Crvene zvezde”

Znači, ta konferencija USAOS-a, na kojoj je osnovana Crvena zvezda, oštro je osudila predratne sportske klubove, pozvala na njihovo ukidanje i nazvala ih pomagačima okupatora i narodnih izdajnika. Jasno je da su u Beogradu i Srbiji dva najveća sportska i fudbalska kluba bili BSK i SK Jugoslavija (od Nemaca preimenovana u SK 1913). Ovde se najbolje vidi kolika je budalaština kad neko baljezga o “Crvenoj zvezdi kao prirodnom nastavku SK Jugoslavije.” Kako može Crvena zvezda da bude nastavljač tradicije SK Jugoslavije kad su upravo osnivači Crvene zvezde pozvali na ukidanje klubova kao što je bila SK Jugoslavija, uz najteže kvalifikacije prema njima?

Pa, pošto Apostolovski pominje Partizan kao klub koji je promovisao novu, socijalističku i komunističku vlast (što niko ne negira), iz svega gore navedenog, koga i šta je to promovisala Crvena zvezda, prema zapisniku sa osnivanja? Sigurno ne Kralja Petra, predratnu beogradsku buržoaziju i građanski Beograd. Ali, ako ima budala koje i dalje veruju kako se u Crvenoj zvezdi baštinio duh čajanki u 5, džez muzike i građanske klase – neka uživaju, ko smo mi da im kvarimo veselje…

Elem, osnivači Crvene zvezde, a vidimo da je među njima bio sve go monarhista i reakcionar, pozvali su na ukidanje i BSK-a, i SK jugoslavije i svih ostalih “izdajničkih” sportskih klubova. Ali, vratimo se Apostolovskom i neistini o “Stadionu BSK-a” kao mestu odigravanja prvog meča između Partizana i Crvene zvezde. Pošto iz njegovih reči prikriveno izbija žal za BSK-om, hajde da vidimo gde su završili mnogi igrači BSK-a u momentu kada je Crvena zvezda bila već osnovana a BSK još uvek “živ”, makar nije bio formalno ugašen. U izuzetnom tekstu već pomenutog novinara “Politike” Ivana Cvetkovića, pod nazivom “Vek OFK Beograda – prevara veka”, pominje se da u “Politici” od 25. maja 1945. stoji poziv BSK-a svojim članovima i prijateljima da dođu na klupsku konferenciju 27. maja „radi prilagođavanja rada kluba u smislu odluke Ministarstva prosvete Srbije br. 15. od 13. aprila”. Na istoj strani, gde je BSK još živ klub, stoji i vest da se na Titov rođendan Metalac sastaje s Crvenom zvezdom, a i obaveštenje da će baš na dan kad je konferencija BSK-a (9 č pre podne) igrati protiv Botipa, ali po podne (17 č). Dakle, BSK i Metalac su postojali u isto vreme i nikako nisu jedan te isti klub!

Zašto je ovo važno? Pa zato što Crvena zvezda već tada, dok je BSK još uvek živ klub, u svojim redovima ima nekoliko igrača BSK-a. U javnosti se protura teza kako je “Partizan oteo stadion BSK-u” iako u momentu formiranja Partizana BSK više ne postoji, ali zato i te kako postoji u maju i posebno aprilu 1945, kada je Crvena zvezda bila na turneji po Albaniji, na svom prvom inostranom gostovanju. Pogledajmo sastav Crvene zvezde:

Od jedanaest igrača Crvene zvezde sa slike, njih osam je ranije nosilo dres BSK-a ili SK Jugoslavije/SK 1913. Ali, gle čuda, čak petorica su igrala za BSK (Rajko Mitić, Branko Stanković, Kosta Tomašević, Minda Jovanović – kasnije postao član Partizana, i Đura Horvatinović), dok su trojica bila iz SK 1913, odnosno SK Jugoslavije – Predrag Đajić, Milovan Ćirić i Vladimir Pečenčić. Ne samo što i ova slika demantuje budalaštinu kako je Crvena zvezda ustvari SK Jugoslavija koja je samo promenila ime (jer ovde je više igrača BSK-a nego SK Jugoslavije), već govori o tome da ako je neko nastao na koristi od predratnog BSK-a, to je Crvena zvezda a ne Partizan. Partizan dobija stadion predratnog BSK-a, ali u momentu kada BSK više ne postoji, dok Crvena zvezda dovodi igrače BSK-a u aprilu 1945, dok ovaj klub, makar formalno, i dalje živi!

I za kraj, poslednja teza iz visokoumnog izlaganja novinara Apostolovskog, ona o tome kako je “Partizan promovisao novu komunističku vlast sve dok se nije pojavio veliki Dragoslav Šekularac, i postao virus u tom savršenom fudbalskom mehanizmu”. Dakle, po gospodinu žurnalisti A.A. Partizan je uspostavio taj savršeni fudbalski mehanizam a onda je tu idilu pokvario veliki Šekularac i poput virusa (da li nekog nalik koroni?) narušio Partizanovu idilu. Činjenice, kao i do sada, debelo demantuju ove urbane legende, nastale valjda u “Maderi”.

Dragoslav Šekularac je član Crvene zvezde od sezone 1954/55, a prvi “večiti derbi” u dresu Crvene zvezde, protiv Partizana, odigrao je 11. septembra 1955. Bio je to 17. derbi, i upravo ga je Šekularac odlučio i svojim golom doneo Zvezdi pobedu. I nije sporan Šekularac, ni to da je bio veliki igrač, koji je umeo da zada mnogo problema Partizanu. Ali, do septembra 1955, ili ako hoćete i ranije, do pojave Šekularca u Zvezdi, do sezone 1954/55, Partizan je osvojio dve titule prvaka (1946/47, 1948/49) i tri Kupa Jugoslavije (1947, 1952, 1954.). Međutim, isto toliko uspešna do tada bila je i Crvena zvezda – dva prvenstva Jugoslavije (1951, 1952/53) i tri Kupa Jugoslavije (1948, 1949, 1950)!

Pa kakav je onda to Partizanov “savršeni fudbalski mehanizam” u kojem Partizan ne dominira, a u kojem sirota, građanska i potlačena Crvena zvezda ima isti broj trofeja? Kakav je to savršeni fudbalski mehanizam u kojem Partizan, do pojave Šekularca, punih šest godina nije šampion države?

Za neistinita podmetanja i proizvoljne i ostrašćene kvalifikacije ne treba puno – samo da imate oreol novinara uglednog lista, i onda, valjda, vaša istinoljubivost ne dolazi u pitanje. Ipak, ima nas koji ne gutamo ta guslarska predanja. Bilo bi lepo kad bi Apostolovski, u pauzama gostovanja na Pinku, prošetao do arhive “Politike”, u kojoj radi. Ako je, pak, neko zagubio ključ, tu je njegov kolega i zaista vrsni profesionalac Ivan Cvetković, koji bi mu, verujemo, rado ukazao na tačne činjenice.

Da li su ovi klišei Apostolovskog o Partizanu koji tih poratnih godina jedini “promoviše komunističku vlast” i netačne informacije plod njegove neinformisanosti ili namere, prosudite sami. Ili je, možda, priča o tobožnjem Partizanovom “savršenom fudbalskom mehanizmu” od 1945. do 1955. samo način da se zabašuri savršeni fudbalski mehanizam Crvene zvezde (bez znakova navoda), od 2013. do danas?

Aleksandar Pavlović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
6 comments
  1. djomla

    Znanjem protiv zloupotrebe znanja. U njihovim skandaloznim nastupima ništa nije slučajno – sve je sa zlom namerom.
    Svaka čast Aco.

  2. Ivica Ilić Smederevo

    Naš najlepši PARTIZAN šta god drugi mislili i rekli o njemu ostaje u našim srcima ZAUVEK,a to što lupaju ovi nazovi novinari valjda više niko normalan i ne sluša,pa čak i pravi navijači Zvezde. Apostolovski i Sarapa novinari. Strašno na šta je ova zemlja spala. VELIKO UA ZA SARAPU I (kako vi rekoste a ja Vas podržavam za gej) TV PINK…

  3. Mladići botovi, devojke vrele

    Apostoloski, Sarapa, ekipa sa db92 i ostali su samo nastavljači baljezgarija i mitova čiji su idejni tvorci zaMlatija Blebećković i lažni opozicionar Milojko Pantić. Videh da je dotični pijanac objavio i neku knjigu u kojoj trtlja kako koreni animoziteta između nas i njih sežu u ’45, kada su “antifašisti demokratske opcije” osnovali Zvezdu (koliko ovo samo polupano zvuči!), pa “antifašisti komunisti” 6 meseci kasnije osnovali Partizan. Zatim za famoznog Mirka Marjanovića kaže kako je “taj jedini Partizanovac iz Knina” sa mesta predsednika Vlade osnovao “Štab za marginalizaciju Zvezde”. Zatim čuvena priča o stubovima srBstva, koju su njih dvojica smislili u Maderi. Da ne pominjem kako odvratno proganja Ivana Ćurkovića. Koliko taj čovek nema stida, dovoljno govori što je i nakon smrti Radomira Antića lupetao kako je Ćurković tražio od FIFA da kazne Antića sa 4 utakmice. Dakle, Apostoloski, Sarapa, Dea, Vujčin, onaj nesretnik sa RTS-a koji u ekstazi vrišti “naš tim” su samo nastavljači te pogane retorike i izmišljotina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *