Diskretni heroji: Dejan Čurović (1968-2019)

Ne, nismo zaboravili ovu rubriku. Iako je poslednji tekst u njoj objavljen još u decembru 2018. Ali, želeli smo da u njoj pišemo o nekom asu Partizana iz šezdesetih godina. Jer, predstavili smo igrače iz sedamdesetih (Boško Đorđević), dvojicu iz osamdesetih (Kolb i Rojević) i jednog iz devedesetih (Gudelj). A onda je morao da se desi tragičan događaj i da se rešimo da pišemo o još jednom čoveku koji je devedesetih igrao za Partizan i koji bi sigurno bio predmet ove rubrike, pre ili kasnije.

Ovog leta, naša ekipa na blogu je napravila jedan kalendar, u kojem su obeleženi rođendani, ali i datumi smrti onih Partizanovih igrača koji više nisu među nama. Na taj način, postavljajući skoro svakodnevno sećanja na njihove rođendane ili, nažalost, datume smrti, evociramo uspomene na dane kada su ti ljudi natapali znojem crno-beli dres. U subotu, 10. avgusta, zauzet privatnim obavezama, tek sam predveče seo za kompjuter i proverio kalendar. U njemu je bio obeležen 10. avgust, kao dan rođenja Dejana Čurovića. Krenuh da postavim čestitku na Facebook nalog našeg bloga, ali vidim da me je mladi kolega preduhitrio.

– Dobro je, pomislih. Bilo je već suviše kasno da u smiraj dana postavljam čestitku i na Twitter nalog, bitno je da smo obeležili dan rođenja našeg bivšeg centarfora na jednom od dva naloga našeg bloga.

Ni 24 sata kasnije, usledila je šokantna vest: Dejan Čurović je preminuo! Trebalo nam je, nama koji vodimo ovu stranicu, neko vreme da se priberemo. Kad, kako, je li moguće…i ostala pitanja koja se nameću sama od sebe. Da li je moguće da čovek tako mlad napusti ovaj svet, da se sudbina tako poigra i odvede ga zauvek, dan nakon rođendana?

Za Dejana Čurovića sam čuo mnogo ranije nego što je on obukao crno-beli dres. Pročulo se po Beogradu o „klincu iz Zemuna“ koji dominira u dresu FK Zemun. drugoligaša i pre nego što je kao jedan od glavnih igrača tima iz Gornje Varoši doprineo da „zeleno-plavi“ (tada još uvek kao „plavo-beli“), izbore plasman u Prvu Saveznu ligu velike Jugoslavije, u sezoni 1989/90.

Slučaj je hteo da Dejan i moj drug od detinjstva, a sadašnji kum, zajedno služe vojni rok, pa i da se druže u nekom periodu posle vojske. Još tada sam saznao da je Dejan partizanovac. A onda, Dejan Čurović dolazi u Partizan, u leto 1993. Bila je to sezona kada je novi, podmlađeni Partizan, posle odlaska Mijatovića, Vujačića, Vorkapića, Jokanovića, Stanojkovića i ostalih asova, bio „viđen“ za drugo mesto, ali je upravo ta podmlađena ekipa, pod vođstvom Ljubiše Tumbakovića, uspela da osvoji „duplu krunu“, prvu posle 1947. godine.

Zašto je Dejan Čurović,figurativno, diskretni heroj? Diskretan, jer je proveo samo tu jednu sezonu u Partizanu, i nije stigao da ostavi mnogo dublji trag, primereniji njegovom talentu. A heroj – pa zato što je njegov učinak u toj jedinoj sezoni u Partizanu bio zaista impresivan.

Korpulentni Čurović, sa stasom koji je lako mogao da zavara, u Partizanu apsolutno potvrđuje svoj nesporni kvalitet. Zajedno sa Savom Miloševićem, mladom zvezdom u usponu, Čurović je činio napadački tandem Partizana. i to kakav! Od ukupno 81 gola, koliko su „crno-beli“ postigli u tom šampionatu, igranom po specifičnom sistemu, tandem Milošević – Čurović je postigao skoro polovinu: 40 golova! Od toga, sadašnji trener Partizana, Milošević, dao je 21 gol i bio je najbolji strelac lige, dok je Dejan Čurović postigao 19 golova! U Kupu SR Jugoslavije, kojem ćemo se kasnije vratiti, Partizan je došao do pehara, a od 24 gola Partizana u kup takmičenju te sezone, tandem Milošević – Čurović je postigao 15, od toga je bilo Dejanovih 8 golova i Savinih 7!

Od 105 golova, koliko je, dakle, Partizan postigao te sezone u takmičarskim mečevima, ovaj tandem je postigao čak 55, a sam Dejan Čurović je dao 27 golova, odnosno četvrtinu, ili u procentima 25,7%!

Našem diskretnom heroju Dejanu Čuroviću je tu crtu diskretnosti naglašavala i činjenica da je on, te sezone, uprkos ogromnom učinku, nekako bio u senci Save Miloševića. Razumljivo donekle, jer je Savo bio pet godina mlađi, i već je bio viđen kao budući veliki as našeg fudbala, što je kasnije i postao. Dejan Čurović se sjajno snalazio u toj senci, rešetao je mreže i na kraju te sezone, ovenčan „duplom krunom“, imao je skoro u gol jednak učinak kao i Savo Milošević. Takav tandem napadača je bio zaista ubitačan po protivnike.

Prošlo je više od četvrt veka od te sezone, jedine Dejanove u dresu koji je voleo od malih nogu. Sećanja su i dalje sveža: „dupla kruna“ posle 47 godina, plejada mladih igrača (Nađ, Ćirić, Milošević, Tešović, Vasiljević), epsko polufinale Kupa Jugoslavije protiv Zvezde kada je „bomba“ Petra Vasiljevića u poslednjem minutu donela Partizanu plasman u finale…

A uprkos svim tim silnim golovima, navijači najviše pamte Dejana Čurovića po slobodnom udarcu protiv Crvene zvezde, u prvenstvenoj utakmici u proleće 1994, kada je Partizan slavio sa 1-0, a Čurović tako zatresao prečku da je lopta odskočila od linije gola još najmanje deset metara u vis. Svi mi, navijači Partizana, poskočili smo, misleći da je gol.Gledao sam još mnogo utakmica posle toga, video i Drinčićeve golčine komšijama, i Kežmanova zakucavanja pod prečku, i Čakarove projektile, ali nikada više nisam video tako silovit šut kakav je tog dana izveo Dejan Čurović…

Nedugo zatim, na istoj utakmici, upravo je posle još jednog šuta Čurovića, Branko Brnović postigao jedini gol i doneo Partizanu pobedu. Samo par meseci ranije, takođe protiv Crvene zvezde, upravo je prodor Čurovića i njegov šut doneo nastavak akcije i gol Brnovića. Prisećamo se i sjajne partije Čurovića u njegovom Zemunu, kada je sa dva gola matičnom klubu doneo pobedu Partizanu. Meni lično, najviše je u sećanju ostao njegov gol u Podgorici u jesen 1993, kada je u jednoj neizvesnoj utakmici svojim golom doneo trijumf Partizanu i učvrstio ga na prvom mestu.

I kada vrtimo kroz glavu sve te golove Čurovića u Partizanu, on skoro da nije umeo da postigne gol a da taj gol nije bio efektan i fascinantan. Pravi centarfor – razbijač, koji je igrao direktno, muški i često na prvu, beskompromisno. Nije kod njega bilo petljanja, čekanja i otezanja.

Finale Kupa Jugoslavije, odnosno dvomeč Partizana i Spartaka, u maju 1994, bilo je kruna karijere Dejana Čurovića u Partizanu. Meč u Subotici završen je pobedom Partizana od 3-2 (uz jedan gol Čurovića), a u revanšu, razigrani Partizan je slavio sa čak 6-1. Drugi meč igran je 11. maja 1994, na 28. godišnjicu Partizanovog finala Kupa šampiona protiv Reala, te je u skladu s tim, finale uveličalo prisustvo igrača iz te generacije. Kuriozitet utakmice je taj da su Čurović i Milošević dali po tri gola u toj drugoj utakmici finala! Lepši oproštaj od crno-belog dresa Dejan Čurović nije mogao da zamisli: osvojen i drugi trofej, uz svoja tri postignuta gola u finalu i defile „Partizanovih beba“ pre meča.

Ovom utakmicom, Dejan Čurović i Savo Milošević su se i statistički upisali u istoriju Partizana: postali su prvi igrači našeg kluba koji su postogli tri gola na utakmici finala nacionalnog kupa. Uz gol koji je postigao u Subotici, u prvom meču, Dejan Čurović je dao ukupno četiri gola u dve finalne utakmice! Samo je još Lamin Diara, trinaest godina kasnije, uspeo da se pridruži tandemu Čurović – Milošević i da postigne tri gola u finalu protiv Zemuna.

Već u leto 1994. godine, Dejan Čurović napušta Partizan i odlazi u holandski Vitese (Vitesse). Mi tada živimo pod sankcijama, a skoro zaboravljeni „Top fudbal“ Miroslava Vjetrovića donosi nam preglede inostranih šampionata. A tamo u Holandiji, fudbalskoj zemlji, Čurović najzad dobija status kakav je zaslužio i ranije – postaje najbolji strelac kluba, zvezda, glavni igrač uz Grka Mahlasa. Za šest godina u redovima Vitesea, Čurović postiže 41 gol u šampionatu Holandije, postaje peti najbolji strelac Vitesea svih vremena! Rešeta iz svih pozicija, cepa mreže kao i u dresovima Partizana i Zemuna, postaje idol navijača,dobija nesvakidašnji nadimak – DJ Superstar.

Dejan Čurović na još jedan način piše istoriju Vitesea: 21. decembra 1997. Vitese igra svoju poslednju utakmicu na svom stadionu Monnikenhuize. „Žuto-crni“ pobeđuju Tvente sa 2-1, a poslednji gol na starom stadionu daje Dejan Čurović. U zimskoj pauzi Dejan operiše koleno. Počinje prolećni deo šampionata, i uprkos tek minuloj operaciji, Čurović nastupa u prvoj utakmici na novom, super modernom stadionu,kakav Evropa do tada nije videla. Vitese pobeđuje Bredu sa 4-1. I iako i sami naslućujete kraj rečenice, ipak ću vam otkriti: prvi gol na novom stadionu Gelredome, postiže Dejan Čurović!

Posle šest godina, Čurović prelazi u Groningen, tamo ostaje tri sezone tokom kojih daje još sedam golova u najjačoj ligi Holandije i 2003. završava svoju karijeru. Karijeru, koja je bila veoma uspešna, ali imajući u vidu kvalitet Dejana Čurovića, mogla je da bude još uspešnija. Možda je i kod njega samog bio prisutan nedostatak ambicije, ali je glavni razlog zašto korpulentni Zemunac nije postigao više to što je relativno kasno došao u Partizan, tek u 25. godini života.

Ipak, uprkos relativno kratkom boravku u Humskoj 1, malo je igrača u istoriji Partizana koji su za manje od godinu dana postigli toliko koliko je uspelo Dejanu Čuroviću. Statistika je jasna i impresivna:

– prvenstvo 32 utakmice / 19 golova
– kup 9 utakmica / 8 golova
– jedan od tri igrača u istoriji kluba sa 3 postignuta gola na finalnoj utakmici kupa
– osvojen šampionat države
– osvojen nacionalni kup

O tragu koji je ostavio u Holandiji, sve govori činjenica da je upravo Dejan Čurović bio pozvan od strane holandskog fudbalskog saveza da 2017. godine preda pehar osvajaču Kupa Holandije u finalu između Vitesea i AZ Alkmara! Pre nepune dve godine, Holanđani su došli u Beograd i snimili dokumentarni film o Dejanu!

Nažalost, ovakvi tragični događaji nas podsete da ima puno ljudi impresivnih karijera koji, uprkos svojoj veličini, ostanu „ispod radara“. I koliko je samo naših bivših asova koji su, poput Dejana Čurovića, stekli kultni status u inostranstvu. Sve se to potvrđuje i ovih dana – Vitese i Arnem iskreno i duboko tuguju za svojim DJ Superstarom.

Mi ćemo se sećati nasmejanog centarfora koji cepa mreže i lomi prečke, njegove briljantne sezone u našem crno-belom dresu, maestralnih golova, finala kupa te 1994…

Mirno spavaj, Dejane. I ne brini, „tvoja“ prečka na jugu i dalje podrhtava.